Država voli „lend rovere“ i „škode“ koje prodaju ljudi bliski SNS

Kako navode sagovornici Danasa koji se dugo bave pitanjem korupcije u javnim nabavkama automobili su upravo najpogodniji za fingiranje javnih nabavki i izvlačenje para iz budžeta.

Kao i na ovom tenderu koji je sproveden 2019. godine vrednosti 87 miliona dinara i na velikim tenderima za nabavku automobila za GSP Beograd, gradsku upravu Beograda, Infostan, Beograd put i na većini drugih tendera na kojima se nabavlja svega jedno ili dva vozila, po pravilu javlja se samo jedan ponuđač.

Dragan Dobrašinović iz Topličkog centra za demokratiju napominje da gde god ima samo jedan ponuđač na tenderu postoji velika sumnja da postoji dogovor unapred i da su praktično svi drugi potencijalni ponuđači upozoreni da se ne pojavljuju u nabavci.

„To se radi tako što se tehničke specifikacije prilagode jednom ponuđaču iako objektivno ne postoji nikakva potreba za karakteristikama navedenim u konkursu. Uvek se nađe neka stavka koju može da ispuni samo jedan ponuđač i svima drugima je jasno da tu nemaju šta da traže, da to nije nabavka u kojoj postoji takmičenje već u kojoj postoji dogovor. Nabavke automobila su tipične za te stvari. Nije to samo slučaj u Beogradu, već je toga bilo i u Nišu i republičkim institucijama. Po pravilu su to prethodni dogovori i zna se unapred ko će dobiti posao. To je velika korupcija, radi se o ozbiljnim iznosima sredstava. Ne postoji često nijedno racionalno objašnjenje zašto se nabavljaju automobili baš tih karakteristika, te kubikaže, te cene, jer posao se može obaviti i sa vozilom drugačijih karakteristika, gde su manji ne samo cena nego i svi kasniji prateći troškovi“, objašnjava on.

I Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, ukazuje na ogroman problem sa javnim nabavkama.

„Broj ponuda po javnoj nabavci je veoma mali što je pokazatelj nepoverenja u sistem. Nemoguće je da nema više potencijalnih ponuđača čak i ako je tender namešten, a uz to je većina tendera otvorena i za strane ponuđače. Kod nabavki automobila verovatnoća da se javi jedan ponuđač je još veća nego inače. Kada naručilac precizira karakteristike vozila do detalja imajući u vidu jedan model automobila, često je slučaj da samo jedna firma ima ovlašćenje da ga prodaje u Srbiji kao što je to slučaj sa nabavkom lend rovera. Problem je što su specifikacije koje se navode u tenderskoj dokumentaciji suštinski nerelevantne i nemaju veze sa potrebama naručilaca. Čak i da zamislimo da naručilac želi neki model automobila, jer veruje da je kvalitetan, pouzdan itd, ovakvi tenderi su izraz njegove lenjosti, jer mu zakon dozvoljava da propiše i kolike troškove može da ima automobil tokom životnog ciklusa“, napominje Nenadić.

Objašnjenje da je Komunalnoj miliciji bio potreban baš lend rover „da ne trucka vrednu opremu“, ne pije vodu.

„Mora baš taj automobil, jer postoji unapred napravljen dogovor, jer posao mora da dobije ‘naš’ čovek i zato što on mora da vrati deo zarade nazad. To tako funkcioniše. Ako neće da trucka, nek naprave dobre puteve“, poručuje Dragan Dobrašinović.

S obzirom da je vlasnik Britiš motorsa, ekskluzivnog prodavca lend rovera u Srbiji, čačanski biznismen Ostoja Mijailović istovremeno i član Glavnog odbora Srpske napredne stranke, koja je takođe i na vlasti u Beogradu, postavlja se pitanje da li to može biti problem.

Nenadić objašnjava da sa stanovišta zakona prepreka može biti poslovanje sa povezanim licima, ali zakon to usko tumači.

„Povezana lica su samo ona u rodbinskim vezama i ako imaju učešće u istom pravnom licu. Stranačka funkcija nije prepreka sa stanovišta zakona, ali jeste signal da se ispita da li je nabavka bila u redu i da li favorizuje određene firme. Pošto već znamo da je ova napravljena tako da favorizuje određenu firmu, onda bi nam to moglo pružiti mogući motiv za takvo postupanje naručioca. Prvo bi trebalo proveriti zašto je nabavka napravljena tako da favorizuje jedan model i na koji način se došlo do takve odluke. Neko je pravio konkursnu dokumentaciju. Da li je odluku doneo službenik Parking servisa koji je pisao nabavku ili je dobio formalne ili neformalne instrukcije. Ako bi se nabavka ozbiljno ispitivala onda bi svakako uzela u obzir kod utvrđivanja motiva i činjenicu da je ponuđač član vladajuće stranke“, napominje Nenadić dodajući da ne bi trebalo  zabranjivati da se posluje sa određenom firmom, jer je javni interes da se kupi najpovoljnije bez obzira ko je vlasnik firme. „Ali treba kontrolisati da li su svi imali ravnopravne uslove, a ovde nisu.“

Prošle godine je Parking servis imao još jednu nabavku automobila vrednu 9,2 miliona dinara na kojoj se javio takođe samo jedan ponuđač, Auto Čačak, inače uvoznik češke škode.

Prošle godine GSP Beograd je zaključio tri ugovora vredna 46 miliona dinara o zakupu putničkih vozila sa konzorcijumom koji je predvodila upravo ova firma u vlasniku Milenka Kostića. Sindikati u GSP su se bunili da je novac potrošen nenamenski i da je nabavka sprovedena netransparentno.

Ipak, Auto Čačak zaključuje ugovore o lizingu vozila i sa Centrom beogradskih festivala (CEBEF) za 2,5 miliona dinara, sa JKP Gradska čistoća za  8,44 miliona dinara, Beograd putom za 25,97 miliona dinara, Infostanom za 7,2 miliona dinara i Gradskom upravom Grada Beograda za 136,7 miliona dinara.

Svuda kao jedini ponuđač. Ali sasvim sigurno najveći posao za škodu bila je nabavka 710 automobila za MUP 2017. godine u direktnoj pogodbi, dok je tender i do danas ostao tajna budući da je proglašen poverljivim.

Od svega je ostala izjava jednog od zvaničnika MUP-a da je potrošeno oko 700 miliona dinara. Inače bivši direktor firme Auto Čačak je gradonačelnik Čačka iz redova SNS-a.

Takođe, prošle godine je Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja obustavilo jednu nabavku 110 automobila u zakup vrednu 180 miliona dinara (bez PDV-a).

Dragan Dobrašinović ističe da ne bi bio problem da je to jedna nabavka.

„Mi smo radili istraživanje prema kom je od 100 najvećih nabavki u 2019. godini, a to su nabavke od tri do 30 miliona evra, čak 65 sa samo jednim ponuđačem. Pored toga 23 nabavke su sa dva ponuđača, a tu su velike šanse da se drugi pojavio samo kao prateća ponuda. Znači od 100 najvećih nabavki prošle godine samo u 12 je postojalo nešto što se može nazvati konkurencijom“, ističe on dodajući da taj nedostatak konkurencije plaćamo mi, poreski obveznici. „Sve što je skuplje od onog što je njegova realna vrednost i što je više od onog što je stvarna potreba institucije, plaćaju građani. Mi plaćamo, a politički lideri i biznis partneri dele ekstraprofit“, zaključuje Dobrašinović.