Dug Grčke „preko noći“ otišao sa 100 na 300 odsto BDP-a: Dokle Vučić može da zadužuje Srbiju i postoji li rizik za isti scenario?

Sagovornici RSE su bili Goran Radosavljević, profesor Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju iz Beograda, i Milan Ćulibrk, urednik rubrike Politika i ekonomija beogradskog nedeljnika „Radar“.

Bilo je reči o tome da li bi se taj program s obzirom na njegovu ambicioznost mogao nazvati srpskim New dealom, zašto je tako sveobuhvatni plan razvoja Srbije povezan sa svetskom izložbom Expo 2027 čiji će domaćin biti Beograd, da li će poslove na izgradnji kapitalnih objekata kao i do sada dobijati firme bliske vlasti i zašto se gradi Nacionalni stadion pored tri postojeća u Beogradu.

Razgovaralo se i o tome koliko će zaduživanje od 18 milijardi eura, koliko je potrebno za investicioni ciklus „Skok u budućnost – Srbija Expo 2027“, plus tri milijarde za najavljenu kupovini francuskih borbenih aviona Rafal, povećati javni dug Srbije, da li će država morati da plaća enormne kamate s obzirom da su trenutno krediti na međunarodnom tržištu jako skupi, da li će Srbija od izložbe Expo 2027 zaraditi milijardu eura kako to tvrde predsednik Aleksandar Vučić i ministar finansija Siniša Mali, kao i o tome koliko je realna Vučićeva prognoza da će zahvaljujući ubrzanom privrednom razvoju na kraju 2027. prosečna plata biti 1400, a penzija 650 eura.

Karabeg: Investicioni program „Skok u budućnost – Srbija Expo 2027“ predviđa otvaranje 14 novih fabrika, izgradnju preko 480 kilometara puteva, rekonstrukciju i izgradnju 2000 kilometara železničkih pruga, izgradnju Nacionalnog stadiona, rekonstrukciju svih porodilišta u većim gradovima, izgradnju 67 škola i 23 dečja vrtića, kao i objekata za svetsku izložbu Expo 2027 čiji će domaćin biti Beograd. To bi zaista trebalo da preporodi Srbiju. Da li je to neka vrsta srpskog New deala?

Ćulibrk: Kad se pogleda na gomilu, zvuči tako. Ali već četiri godine više od četiri milijarde godišnje troši se na investicije koje se finansiraju iz budžeta.

Za četiri godine to je 16 milijardi evra, a mi sada govorimo u cifri od oko 17, 18 milijardi koliko će koštati „Skok u budućnost – Srbija Expo 2027“. To je nešto malo više u odnosu na ono što smo do sada imali. Dakle, tempo se neće ubrzati, neće biti tako primetan razvoj.

Pri tome u tih 17, 18 milijardi se računa i efekat inflacije jer ne treba zaboraviti da kurs evra u Srbiji već 10 godina apsolutno miruje. U stvari, danas je niži nego pre desetak godina kada je evro vredeo 124, a sada je 117 dinara.

U međuvremenu je inflacija bila otprilike oko 70,80 posto. Tako da, iako taj program deluje kao neki novi, srpski New deal, to je zapravo samo nastavak dosadašnje prakse izdašnih državnih investicija što u infrastrukturu, što u neke druge projekte.

Najgore od svega je što za većinu tih najavljenih projekata nemamo nikakve studije izvodljivosti koje bi pokazale njihovu isplativost. Plašim da će krajnji efekat mnogih od njih biti negativan, da ćemo više potrošiti nego što ćemo imati koristi.

Praonica para

Radosavljević: Vlast koristi takve pompezne najave za svoje kratkoročne političke ambicije. Mislim da se 2027. više niko neće sećati ovog plana. Oni će tada najaviti neki novi New deal za 2030. I tako u krug.

Pre pet, šest godina imali smo priču o brzim prugama koje su trebale odavno da budu završene, pa nisu. Najavljivane su i razne fabrike čipova, a nismo uspeli da završimo ni kanalizaciju na levoj obali Dunava koja košta 50 miliona evra. Ta obećanja s jedne strane služe za dnevnopolitičke svrhe, a s druge kao velika praonica para.

Jedino što će se desiti to je velika izložba Expo 2027. Grad će izmestiti Sajam, a tu lokaciju će dati nekoj sumnjivoj firmi koja već gradi Beograd na vodi. To je perfektna lokacija u centru grada gde će se kroz građevinske radove oprati još par milijardi evra, a zauzvrat će se država zadužiti i graditi objekte Sajma van grada. Ne mislim da je to New deal i da je to nešto što će preporoditi Srbiju. Mislim da će to biti, pre svega, neefikasno korišćenje javnih sredstava.

Ćulibrk: U pravu je gospodin Radosavljević kada kaže da ćemo 2027. verovatno dobiti neki novi još ambiciozniji plan do 2030. godine. Svi smo već zaboravili da je samo pre dve godine vlast na velika zvona objavila plan Srbija 2025. Sada, godinu dana pre 2025, o tom planu više niko ne govori. Horizont se produžava na 2027, pa će za dve godine da se produži na 2030, pa onda 2040. itd. I stalno se bolji život odlaže za budućnost.

Karabeg: Predviđa se otvaranje 14 novih fabrika. Da li će to kao i do sada biti strane fabrike. Da li se računa i na kineske fabrike?

Ćulibrk: To niko živi ne zna. Lako je obećati. Setimo se da je 2016. na velika zvona najavljen dolazak Klemensa Tenisa, vlasnika nemačke mesne industrije, koji je, navodno, ovde trebalo da otvori farme svinja, klanice, fabriku za preradu mesa. A mi smo došli u situaciju da Srbija sada uvozi meso jer ga nema dovoljno ni za sopstvene potrebe.

Setimo se da je bilo najavljeno da će Mubadali, kompanija iz Abu Dabija, otvoriti u Srbiju fabriku čipova u koju je trebalo da bude uloženo 4 milijarde evra. Šta je s tim? Od nje ni traga ni glasa. Sve je to na dugom štapu. Ne znamo da li je vlast mislila i na Rio Tinto koji je vrlo sporan jer ni posle 25 godina nismo videli studiju o uticaju rudnika litijuma na životnu sredinu. Lako je pričati o tome dok ništa konkretno ne znamo.

Karabeg: Predsednik Vučić je prilikom nedavne posete Francuskoj najavio kupovinu 12 borbenih aviona Rafala koji će koštati tri milijarde. Znači Srbija će u narednom periodu potrošiti 21 milijardu bi ostvarila sve najavljene planove.

Radosavljević: Kad sam čuo tu vest malo u šali malo, u zbilji rekao sam da je i Slobodan Milošević pred Rambuje poslao delegaciju u Francusku da kupi Erbas avione. Simbolika slučajna ili ne, znamo kako se ta priča završila. Pare su potrošene, a avioni nikada nisu stigli.

Inače, za Rafale nemamo para i ne znam kako bismo to isfinansirali. Jedino ako je Francuska voljna da nam da tri milijarde kredita. Ali to je pod velikim znakom pitanja. Mislim da je jedina stvar do koje je u ovom trenutku vlasti u Srbiji stalo – da se grade objekti za Expo jer će tu kompanije bliske vlasti zaraditi mnogo para, a samim tim i vlast.

Inače, kad ste pomenuli Kinu, interesantno je da Mađarska, koja je takođe miljenik Kine kao i Srbija, dobija od Kine fabriku električnih automobila što je nešto što bi moglo da promeni sliku Srbije. Nažalost, mi od Kine dobijamo rudnike, a ja ne znam ni za jednu modernu državu da se razvila iz rudarskog sektora.

Opasna spirala

Karabeg: Odakle će stići 18 milijardi eura za investicioni ciklus „Skok u budućnost – Srbija Expo 2027“ i 3 milijarde za Rafale?

Ćulibrk: Odgovor je vrlo jednostavan – tih para nema u budžetu. Država će morati da se zaduži. Ono što je nevolja za sve nas poreske obveznike, koji ćemo sve te dugove morati da vraćamo, je što se država sada zadužuje po kamatama od 6 do 7 posto što je veliko opterećenje.

Bilo je lako zaduživati se kada su kamate na svetskom tržištu bile negativne. Danas, ako pozajmimo 100, moraćemo da vratimo 107 miliona evra. Ove godine ćemo samo za otplatu kamata potrošiti oko 650 miliona evra više nego što smo za kamate platili pre dve godine. Sa tih 650 miliona mogao je da se izgradi jedan autoput. To je cena koja se danas plaća kada se zadužujete.

Karabeg: Može li Srbija očekivati neke kredite od kineskih banaka s obzirom na jake privredne veze između Kine i Srbije? One su ponovo osnažene posetom kineskog predsednika Si Đinpinga.

Radosavljević: Kina je i do sada davala Srbiji različite kredite. To su bili vezani aranžmani. Kad dobijete kredit, u obavezi ste da kupite njihovu robu ili, ako su u pitanju infrastrukturni projekti, da u velikom procentu angažujete njihove kompanije. Vidimo da sve velike i infrastrukturne projekte u Srbiji uglavnom rade kineske kompanije.

Slušam ovih dana kako predstavnici vlasti pričaju da su kineski krediti povoljni. Bilo koji bilateralni kredit je najmanje dva do tri puta skuplji od kredita međunarodnih finansijskih institucija. Može da ide i do pet, šest puta.

Srbija se u poslednjih sedam, osam godina odlučivala za bilateralne kredite – ne samo kineske, nego i kredite iz Emirata, ruske i azerbejdžanske – zato što oni ne postavljaju mnogo pitanja o tome kako će se ti krediti trošiti. Mislim da je Srbija za poslednjih desetak godina izgubila milijarde evra zato što je uzimala bilateralne, a ne kredite od međunarodnih finansijskih institucija koji su daleko povoljniji.

Mi smo za Koridor 10 uzeli kredit sa kamatom ispod jedan posto na preko 30 godina sa šest godina grejs perioda. To je neuporedivo sa bilo čim drugim. Dakle, sigurno će biti kredita iz Kine, a i drugih bilateralnih kredita.

Ali ključno je pitanje efikasnost investicija. Bojim se da ove investicije, koje se pominju u programu „Skok u budućnost – Srbija Expo 2027“ neće mnogo doprineti privrednom rastu, pa ćemo se ponovo zaduživati da bih ih vraćali. Onog trenutka kada počnete da se zadužujete da bi vraćali kredite, ušli ste u spiralu iz koje nema povratka. Naći ćete se u situaciji u kojoj se našla Grčke 2013. i 2014. godine.

Karabeg: Dokle Srbija može da se zadužuje?

Radosavljević: Možete da se zadužujete dokle god kreditori hoće da vas finansiraju. Dug Grčke, koji je bio 100 posto BDP-a, bukvalno je preko noći otišao na 300 posto kada su kreditori prestali da je finansiraju. Da li će i kada nama doći takav trenutak – teško je reći. Ja se nadam nikada, ali postoji rizik da do toga dođe.

Ceo tekst čitajte na Radio Slobodna Evropa.