Duga ruka države stiže do džepa frilensera

Retko ko se ne slaže, barem javno, sa ovom izjavom, ali sada su se ministar i poreznici namerili da naplate poreze i doprinose u poslednjih pet godina na prihode koje su ostvarile desetine hiljada ljudi (procene su da 80.000 do 100.000 ljudi zarađuje na ovaj način), a to je već problem za mnoge.

Recimo prema proceni Centra za javne politike koji se već duže vreme bavi problemom frilensera ili digitalnih radnika, neko ko je imao prihode od oko 80.000 dinara mesečno duguje državi oko 2.300 evra godišnje.

Ako bi poreznici stvarno krenuli da češljaju devizne račune u poslednjih pet godina našta imaju zakonsko pravo, prosečan frilenser bi morao da plati više od 10.000 evra.

Miran Pogačar iz Inicijative radnika na internetu koja je i napravljena da bi se nekako pregovaralo sa državom, kaže da bi to mnoge odvelo u dužničko ropstvo.

“U vreme pandemije smanjili su se prihodi, a država je sada krenula da krene u masovnu naplatu. Zakonska rešenja nisu uopšte obuhvatila ovu grupu ljudi, a Srbija je među 15 zemalja u svetu po broju frilensera na 1.000 stanovnika”, ističe on.

U Centru za javne politike predlažu da se naplate samo porezi i doprinosi od jula 2020. godine, a ne i za ranije prihodeč.

Doduše ministar je ostavio prostora za razgovore, ali samo o budućim poreskim nametima.

“Spreman sam da razgovaram o tome kako će to biti u budućnosti. Ako treba da se neke stvari objasne ili neki zakoni izmene nije problem, ali obaveze za prethodni period moraju da se izmire”, poručio je Mali.

Elem, nekoliko je problema koje treba rešiti. Kao prvo, frilenseri se žale na visoke namete, u proseku od 30 do 45 odsto bruto zarade. Drugim rečima, ako legne uplata iz inostranstva od 100 evra prevodilac, jutjuber,ili na primer učitelj engleskog preko interneta mora da ode u poresku upravu da prijavi prihod i plati od 30 do 45 evra. I tako za svaku uplatu.

Milan Trbojević, računovođa ističe da postoji obaveza plaćanja poreza i doprinosa još iz ranijih zakona, ali da postoji nelogičnost kod doprinosa za penzijsko osiguranje.

“Krajem 2019. godine zamenjen je zakon o PIO čime je frilenserima omogućeno da im se prizna staž. Od ranije je postojala obaveza plaćanja doprinosa, ali nisu mogli da ostvare pravo iz toga”, napominje on.

Ovih dana Poreska uprava nakon poziva da se prijave prihodi i plati porez, pod pretnjom prekršajnih i krivičnih prijava, objavila je na sajtu i način kako se on prijavljuje i obračunava, a u postupku ima šest parametara od kojih zavisi koliki će porez biti. Za popunjavanje prijave potebno je solidno znanje iz prava ili računovodstva ili neke druge veštine borbe sa birokratijom.

Međutim, kako objašnjava Tanja Jakobi iz Centra za javne politike najveći broj takvih radnika prima male uplate i to neredovno.

“Recimo studenti koji predaju engleski preko interneta naplaćuju sat oko četiri dolara. Oni kada imaju vremena drže više časova, a kada spremaju ispite ni ne drže ih. I sada treba očekivati da oni za svaku uplatu od četiri dolara prolaze tu komplikovanu proceduru prijave poreza. Oni ne mogu da idu u paušalce jer nemaju redovne prihode, a paušalci moraju svaki mesec da plaćaju porez i doprinose. Takođe ima puno “ženskih” poslova, prevođenje, virtuelne sekretarice, tagovanje fotografija, unošenje podataka ili starijih ljudi koji su ostali bez posla, imaju internet i zarađuju po neki dinar preko neke od platformi”, objašnjava ona ističući da mnogi od njih niti znaju da imaju neke obaveze prema državi, niti kolike, niti kako da ih izmire.

Ona ističe da fizička lica koja prave neke prihode u inostranstvu nisu uopšte obuhvaćena Zakonom o radu, te bi trebalo ovaj problem rešavati iz radne perspektive, a ne poreske.

Predlozi zajednice su da se za one sa manjim prihodima, nešto znad minimalne zarade, treba povećati neporoezivu osnovicu ili povećati normirane troškove koji se odbijaju od osnovice.

Prema sadašnjem zakonu o porezu na dohodak građana, onima koji rade na ugovor o delu odbija se 20 odsto, a onima koji zarađuju od autorskog ugovora umanjenja su od 50 odsto na primer za vajare, 43 odsto na primer za prevodioce, kinematografiju i izvođenje umetničkih dela i na kraju 34 odsto za ostale, gde se u stvari nalazi većina frilensera.

Kada se ovi troškovi odbiju onda se od te osnovice plaća porez na dohodak od 20 odsto, zatim doprinos za PIO od 25,5 odsto, za zdravstveno osiguranje 10,3 odsto i za osiguranje za nezaposlene 0,75 odsto.

Situacija je razičita za one koji su zaposleni i one koji su nezaposleni.

Posebno pitanje je opravdanosti češljanja desetina hiljada deviznih računa i jurenje studenata koji su naplatili nekoliko desetina ii stotina evra. Moglo bi se ispostaviti da trošak naplate ionako kadrovski desetkovane Poreske uprave bude veći od koristi za državni budžet.

Jakobi ističe da u Internet zajednici raste shvatanje da porez treba da se plaća i oni koji imaju velika primanja hoće da ga plaćaju, a oni čija su primanja redovna već su paušalci ili imaju doo.

“Država treba da ih prepozna, da vidi njihove potrebe i da sedne da razgovara sa njima, a ne da krene đonom”, ističe sagovornica Danasa iz Centra za javne politike.

Iskustva iz regiona

Nije Srbija jedina koja se sa ovim suočava. U BiH su 2015. godine krenuli slično kao kod nas pretnjama kaznama i prema rečima upućenih prilično desetkovali Internet frilensere. U Rumuniji se plaća 16 odsto porez na dohodak i 26,3 odsto doprinosi za penziju, mada postoji mogućnost manjeg doprinosa od 10,5 odsto, ali i manje penzije. Minimum je 64 evra, a maksimum 915 evra. Na prihode manje od 300 evra mesečno ne plaćaju se penzijski doprinosi (nravno nema ni penzije po osnovu toga). Doprinos za zdravstveno osiguranje je 5,5 odsto na neto prihod. Postoje i opcioni doprinosi za osiguranje tokom bolovanja ili pordiljskog odsustva, za nezapsolenost i za osiguranje od nezgoda na poslu.

U Bugarskoj je porez na dohodak 10 odsto, ali uz odbitke efektivno je 7,5 odsto. Za doprinose se paća 27,8 odsto, maksimalno 1.000 evra mesečno.

Severna Makedonija koja je prema podacima iz 2018. prva u svetu po broju frilensera na 1.000 stanovnika naplaćuje samo porez na dohodak od 10 odsto, maksimalno 1,500 evra mesečno i to ej to što se tiče obaveza prema državi.

U Hrvatskoj e odbitak od 30 do 50 odsto, a na to se naplaćuje porez od 25 odsto i doprinosi od 20 odsto. Autori ne moraju da plaćaju doprinose.

Progresivan porez

Glavni predlog Udruženja radnici na internetu odnosi se na uvođenje progresivnih stopa poreza i doprinosa i usklađivanje neoporezivog dela dohotka sa minimalnom zaradom.

“Smatramo da prihodi do visine minimalne zarade u Srbiji treba da budu neoporezivi, a za sve prihode koji su ispod minimalne potrošačke korpe trenutnu poresku stopu treba smanjiti na što manji procenat koji ne bi smeo biti veći od 10 odsto. Naravno, kako dohodak raste tako bi progresivno rasla i stopa poreza. Isti je slučaj i sa doprinosima za obavezno zdravstveno i penziono osiguranje. Do iznosa minimalne zarade zdravstveno osiguranje bi se plaćalo po minimalnoj stopi (većina radnika na internetu trenutno se vodi kao nezaposlena u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i imaju pravo na zdravstveno osiguranje o trošku države, pa ova minimalna stopa može biti itekako privlačna za državu). I za penziono osiguranje primenjivao bi se progresivan način obračunavanja uz obavezno smanjenje trenutne stope kao početne za one radnike koji nemaju prihode po drugom osnovu. Za radnike koji po drugom osnovu uplaćuju doprinose može se uvesti dobrovoljno plaćanje ovih doprinosa na lični račun osiguranika”, objašnjavaju oni.

Druga važna stvar koja se mora definisati su troškovi koje frilenseri imaju prilikom rada, a koji nikako ne bi smeli biti oporezivani. To su, na primer, troškovi stručnih kurseva, licenci za softver, troškovi kupovine i servisiranje opreme za rad (računari, kamere i sl.), kao i troškovi prostorija (u SAD je, na primer, moguće priznati trošak radnog prostora ako je u pitanju iznajmljivanje, a ukoliko je to deo vašeg stambenog prostora, priznaje se 5 dolara po kvadratu do 30 m2.)