DW: Kina dolazi na Balkan! Pa šta?

Uz to je popularno govoriti o još jednoj opasnosti: Zapadni Balkan doživljava se kao mesto sučeljavanja globalnih i geostrateških interesa takozvanih „velikih igrača“ svetske politike. Po prirodi stvari i u skladu s istorijskim sećanjem, to je s jedne strane Zapad, dakle EU i Sjedinjene Države, a s druge Istok, pre svega Rusija. Kao regionalna sila ograničenog uticaja, ali tradicionalno povezana s regionom, još se rado spominje Turska.

No poslednjih godina pažnja se sve češće obraća i na još jednog važnog aktera: Kinu. Ona se naziva „novim velikim igračem“, a kao opasnost se navode neki njeni „geopolitički interesi“ u jugoistočnoj Evropi; upozorava se na „političko markiranje terena“ koje Peking sprovodi u regionu i na „potencijalno problematično prisustvo Kine na Balkanu“. Skicira se opasnost od toga da bi Kina „mogla da investicioni kapital pretoči u politički“. Pritom te pretnje ostaju neuobičajeno difuzne i retko ko je u stanju da formuliše konkretnu političku korist koji bi Kina mogla da ima od nekog značajnijeg uticaja u jugoistočnoj Evropi.

Kina – globalni kapitalist na svetskom tržištu

Sasvim je drugačije kada se radi o ekonomskim interesima. Najkasnije od 2013. godine, kada je kineski predsjednik Di Đinping svetu obznanio strategiju „One Belt, One Road“, poznatu i pod nazivom „Novi put svile“, zapadni analitičari počeli su da obraćaju posebnu pažnju na aktivnosti te svetske ekonomske velesile na jugoistoku Evrope.

Kineska „Belt and Road Initiative“ (BRI) predviđa opsežne, pre svega infrastrukturne, projekte s krajnjim ciljem omogućavanja brzog i jeftinog protoka robe i usluga iz Kine ka bogatim tržištima zapadne Evrope. Kao važne tranzitne stanice na tom putu nalaze se i zemlje jugoistočne Evrope, pa se u stručnim krugovima govori o zemljama „Balkanskog puta svile“ (Balkan Silk Road).

Prva velika investicija na tom putu bila je u Grčkoj. Tamo je velika kineska pomorska kompanija COSCO najpre 2009. uložila više od 650 miliona evra za kupovinu koncesije na 35 godina u najvećoj grčkoj luci Pirej u blizini Atine, da bi već 2016. uložila još 280 miliona evra i time ostvarila većinski udeo od 51 odsto vlasništva. Ali nije upečatljiva samo investicija – već i do sada ostvareni rezultati. Dok je pre deset godina luka u Pireju bila među 20 najvećih transportnih luka u Evropi, danas se ona već nalazi među prvih deset. A uskoro je najavljeno otvaranje još jednog terminala.

Kineski program pomoći kineskoj privredi

U međuvremenu, kineske firme investiraju i privredno su aktivne u svim zemljama jugoistočne Evrope. Ukupni obim finansijskog angažmana procenjuje se na dvocifrene, milijardske sume evra. Pritom bi, međutim, trebalo razlikovati direktne investicije kineskih firmi s jedne, od relativno povoljnih kredita s druge strane. Ta druga stavka daleko je veća, navodi Jens Bastijan, nezavisni ekonomski analitičar i jedan od najboljih poznavalaca kineskog privrednog angažmana u jugoistočnoj Evropi. „S izuzetkom Grčke i delimično Srbije, u svim drugim zemljama regiona pre svega se radi o povoljnim kreditima kineskih državnih banaka tamošnjim vladama“, kaže Bastijan.

Pritom se ti krediti uslovljavaju angažovanjem kineskih firmi kao izvođača poslova, tako da nastaje „zatvoreni kreditni krug“: Kineske banke finansiraju kineske firme, koje dovode kineske radnike pa čak materijal iz Kine – za gradnju nekog mosta ili autoputa u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj. „To je u osnovi konjunkturni i izvozni program za kinesku privredu koja ima probleme s prekomernim kapacitetima“, napominje Bastijan.

Cilj: zapadno tržište

Kineski privredni interes pritom je jasan: konačni cilj strategije „Belt-and-Road“ je ekonomski jako i veliko tržište zapadne Evrope, a balkanske zemlje tu pre svega fungiraju kao „ulazna vrata za Evropu“ i u tom kontekstu kao važna tranzitna ruta. Zbog toga se pre svega i ulaže u infrastukturne projekte poput puteva, luka ili železničkih pruga. No ukupan obim tih investicija relativno je mali.

Jens Bastijan napominje da se trenutno u javnosti stiče utisak da Kina znatno više ulaze u taj region od Evropske unije, što međutim sa stvarnošću nema veze. „Kada se pogleda koliko sredstava EU u okviru različitih kreditnih programa stavlja na raspolaganje za BiH, Kosovo, Srbiju, Hrvatsku ili Mađarsku, vidi se da su to višestruko veće sume novca no što je to Kina i u stanju i spremna da uloži“, kaže Bastijan. Tu, dodaje, postoji veliki raskorak između najava iz Kine i realne prakse.

A velika je i razlika između iznosa koje je Kina spremna da investira u balkanske zemlje s jedne i u zemlje zapadne Evrope s druge strane. Tu je Peking pre svega zainteresovan za ulaganja u firme visoke tehnologije – i pritom ne štedi novac. Dok je do sada najveća kineska investicija na Balkanu – ona u luku Pirej – iznosila manje od milijardu evra, samo preuzimanje nemačkog proizvođača robota „Kuka“ pre dve godine kineske investitore koštalo je 4,5 milijarde evra. A ista količina novca bila je potrebna i za prošlogodišnje preuzimanje ponuđača usluga u sektoru energije „Ita“.

Ove godine je – za sada – najveća investicija preuzimanje gotovo deset odsto deonica „Dajmlera“ od strane šefa kineskog koncerna „Geely, Li Shufua“, za 7,5 milijardi evra. Samo u Nemačku, kineske firme prošle godine investirale su rekordnih 13,7 milijardi dolara. Istovremeno, međutim, trebalo bi imati u vidu i investicije u drugom smeru, a tu je rezultat zasada jednoznačan: ukupne dosadašnje investicije nemačke privrede u Kini dvostruko su više – oko 70 milijardi evra – od ukupnih investicija kineskih firmi u Nemačkoj.

Kineski kapital i oprezni Zapad

U osnovi se dakle radi o klasičnom kapitalističkom protoku novca i investicijama u okvirima globalizovanog tržišta. Svi ulažu novac tamo gde smatraju da im se to najviše isplati, s jasnim ciljem što boljeg pozicioniranja na svetskom tržištu i time ostvarivanja što većeg profita. Da li se pritom ulaže u Kinu, Nemačku ili zemlje zapadnog Balkana, uglavnom nije ključno. Istina je pritom, da zapadne zemlje imaju bolju mogućnost zaštite u slučajevima ulaganja u tzv. „osetljiva područja“.

Tu se pre svega radi o kineskim investicijama u firme koje razvijaju visokorazvijenu tehnologiju od strateške važnosti za funkcionisanje neke zemlje ili kod koje postoje posebni siguronosni kriterijumi. Tako je recimo u Nemačkoj vlada pre dve godine, na inicijativu iz SAD, sprečila da kineski investitori preuzmu nemačkog proizvođača komponenti za kompjuterske čipove „Aixtron“. A početkom ove godine Berlin onemogućio ulaganje kineskog novca u firmu „50Hertz“, jednog od značajnih nemačkih snabdevača električnom energijom.

Samo biznis – bez dociranja

Vlade zemalja jugoistočne Europe su tu u daleko lošijoj situaciji, navodi Jens Bastijan: „U tom regionu Kina bira partnere koji imaju slabu pregovaračku poziciju.“ To Pekingu, kao jačem partneru, omogućava da, uz relativno male investicije i znatno jeftinije nego što mu je to moguće u zapadnim zemljama, ostvaruje svoje ekonomske i trgovinske ciljeve.

No, nije jasno kakva bi to bila politička agenda koja te investicije prati. „Kina, za razliku od Rusije, nema razloga da podstiče ili podržava neku promenu režima u pojedinim zemljama“, napominje Bastijan. Kineski geostrateški interes na zapadnom Balkanu je pre svega privrednog karaktera – većim delom kao tranzitnog područja prema zapadu i samo manjim delom kao mogućem tržištu. I tu nikakvih nesporazuma nema. A da Kina pritom nikome ne docira o ljudskim pravima ili slobodi medija – to je naravno svim vladama na zapadnom Balkanu dobrodošao bonus“.