Ekonomski efekti projekta „Jadar“: Da li se Rio Tinto isplati Srbiji?

Kako za Danas kažu iz Rio Tinta, investicija koju kompanija planira u projekat „Jadar“ bila bi bila i jedna od najvećih industrijskih grinfild investicija u istoriji Srbije. Doprinos BDP-u bio bi oko jedan odsto trenutnog BDP-a Srbije, a u punom kapacitetu poslovanja, „Jadar“ bi bio jedan od najvećih poreskih obveznika u ovoj zemlji.

Kompanija procenjuje da bi Srbija prihodovala preko 180 miliona evra godišnje od poreza i rudne rente, a budžet Loznice bi se, prema njihovim rečima, duplirao sa skoro 25 miliona evra godišnje. Takođe, kažu oni, projekat bi godišnje trošio preko 300 miliona evra na dobavljače i kreirao priliku za razvoj domaćih dobavljača.

„U fazi izgradnje projekat će otvoriti 3.500 radnih mesta, a u toku poslovanja „Jadar“ će otvoriti 1.300 radnih mesta, sa prosečnom platom od preko 1.100 evra mesečno. Projekat ima priliku da privuče i brojne druge investicije, poput proizvođača katoda, baterija za električna vozila i same proizvođače električnih vozila“, podvlače iz Rio Tinta i dodaju da će „Jadar“ osnovati i razvojni fond koji će izdvajati pet miliona evra godišnje, u trajanju od najmanje 10 godina, za podršku inicijativama za lokalni ekonomski razvoj u Loznici i Krupnju.

Osvrćući se na ove najave, ekonomista Libeka Mihailo Gajić podseća da je BDP Srbije nešto preko 60 milijardi evra, te da bi doprinos rudnika bio oko jedan odsto celokupne srpske privrede.

„To nije nešto što čini razliku da li ćemo postati Nemačka ili ne, a ne možemo pričati ni o efektu kao što je nafta u Norveškoj, jer je to najveći izvoz te zemlje. Sa druge strane, litijum jeste važna mineralna sirovina, a otvaranje rudnika bi imalo pozitivne ekonomske efekte po privrednu aktivnost. Ne samo poslovanje rudnika već i niz nizvodnih aktivnosti. Tu su veliki dobavljači različitih vrsta hemijskih agenasa koji se koriste u postrojenju, od prevoza pa nadalje. Ovde ostavljamo sa strane pitanje zaštite životne sredine i ekologije, jer tek treba da se donese odluka na osnovu procene uticaja da li to ima određene ili značajne implikacije po životnu sredinu, a na osnovu toga će se izdati ili neće dozvola za rad rudnika“, kaže Gajić.

Gajić: Najveći efekat bi imao zaokružen sistem proizvodnje

Naš sagovornik pojašnjava da bi, posmatrano kroz uticaj na BDP i kroz rast zaposlenosti i plata, najjači pozitivan ekonomski efekat bio ako bi se u Srbiji odigravao čitav lanac proizvodnje, od iskopavanja litijuma do izrade električnog automobila.

„Srpskoj privredi bi bilo najbolje rešenje ako bi došlo do kreiranja celog nizvodnog ekosistema, a ne samo poslovanja rudnika. Da se ne završi samo na tome da se iskopava ruda i transportuje u inostranstvo na preradu. Već kada bi se zaokružio ceo sistem proizvodnje, da postoji postrojenje koje bi proizvodilo litijum karbonat i kasnije od toga pravilo katode, da bi se onda to uvezalo sa fabrikom baterija koja bi od katoda pravila električne baterije. I na kraju, kada bi se na tu fabriku nadovezala fabrika električnih automobila koja bi te baterije mogla da koristi u daljoj proizvodnji. Tada bi efekti bili najveći, a ukoliko bi neka karika u proizvodnji falila, oni bi bili manji“, objašnjava Gajić.

S tim u vezi, kako kaže, u Srbiji već imamo naznake da postoji ekosistem, dok u većini zemalja koje imaju rudna nalazišta, to uglavnom nije slučaj.

„Azijske i afričke zemlje su bogate rudom i mineralima, ali postoji malo procesnih postrojenja, pa se izvozi samo ruda. To je slučaj i kod nas u Boru, gde se ceo izvoz rudnika bakra zasniva na izvozu niske proizvodnje. Ipak, sada imamo najavu otvaranja fabrike baterija u Paraćinu od strane InoBata, postoji ElevenEs u Subotici koji najavljuje širenje kapaciteta za četiri puta i treba da počne izrada električnih automobila u Stelantisu u Kragujevcu“, podseća ovaj ekonomista.

Sa druge strane, Božo Drašković, profesor Fakulteta za primenjenu ekologiju FUTURA, upozorava da prirodni resursi nisu isto što i roba za koju postoji izvedena tražnja, i da je za njih mnogo teže sastaviti ekonomsku računicu.

„Oni su nešto što inicijalno nije stvar tržišne ponude i tražnje. Dok je ležište obnovljivog ili neobnovljivog resursa (u ovom slučaju neobnovljivog) u utrobi zemlje, ono nije podložno tržišnom mehanizmu. Ne može se dobiti realna konkurencija, pa da se dođe do cene. Osim kod prirodnih resursa nafte, gde ima direktna berza, pa postoji indikator berzanske cene. Za druge ne znamo da postoji takav oblik“, pojašnjava Drašković.

Stoga je, tvrdi naš sagovornik, cena litijuma deo tajne pogodbe vlasti i multinacionalne kompanije, koja se pokriva rudnom rentom.

„Rudna renta je lažna cena koja se primenjuje za nerazvijene i kolonijalne zemlje. Vrednost samog prirodnog resursa, pre drugih troškova, ovde ne postoji. Ako pogledamo matematiku države, rudna renta od tri do pet odsto je apsolutno neprimerena ceni vrednosti resursa koji je ograničen i koji će po završetku eksploatacije biti potpuno izvađen. Pre nego se dođe do kalkulacije za državu, potrebno je odbaciti takvu rudnu rentu, i staviti je da bude 50 odsto od vrednosti izvađene i prerađene sirovine. Onda bi država prihodovala od prirodnog kapitala“, kaže ovaj profesor.

Drašković: Koliko košta jedan ljudski život, da li ima svoju cenu?

Ipak, podvlači Drašković, pitanje životne sredine se ne sme izbeći. Prema njegovim rečima, država treba da izdvoji novac da nezavisni eksperti odrade studije iz svih oblasti i da se potom sprovede naučna analiza ekonomskih efekata.

„Tek onda bi se došlo do matematike koliko je aproksimativno novca to što bi milion kubika zemlje i ko zna koliko vode bilo zagađeno. Na kraju krajeva, koliko košta jedan ljudski život, da li ima svoju cenu. Da li je sve to uopšte merljivo i može li se sučeljavati sa Vučićevim izjavama od 15 milijardi evra.  Negativne eksternalije moraju biti kvantifikovane, koji je to trošak koji plaćamo svi mi građani, ne jednu, već iks generacija u budućnosti. Ne može biti ni jedna studija procene uticaja pokazatelj, jer procena nikoga ne obavezuje“, upozorava on.

Zato, kako napominje, rudarenje bi bilo korisno samo za multinacionalnu kompaniju, jer je, tvrdi Drašković, to i logika njenog funkcionisanja.

„Kompanija finansijski račun između odnosa investicija i prihoda od investicije drži kao poslovnu tajnu. Ali, čim postoji interesovanje, znači da im finansijska matematika pokazuje šansu za obezbeđivanje enormnih profita, koji pokrivaju ulaganje u istaživanje, rudarenje, i preradu u poluproizvod pogodan za dalju obradu i prevljenje tržišnog proizvoda koji ima cenu, u ovom slučaju litijumske baterije“, pojašnjava on.

Naposletku, podvlači Drašković, Norveška, Saudijska Arabija, Kuvajt, Iran, ne dozvoljavaju da stranci kontrolišu više od 49 odsto prirodnog resursa.

„Dozvoljava nesrećni Kongo i kolonijalne sile koje i dan danas žive u okolnostima polukolonijalnog pritiska. A nama su napisali putnu kartu ka neokolonijalnom položaju“, zaključuje ovaj profesor.