Eksproprijacija ubuduće i za interese privatnih firmi

Izmena tek nekoliko članova ovog zakona izvela je, verovatno za vlast neočekivano, i građane pred Skupštinu. Prema tvrdnjama pravnika radi se o tome da se dira u nepovredivost privatne svojine i otvaraju mogućnosti da se privatni interes proglasi javnim i na osnovu toga ljudima oduzima imovina eksproprijacijom. Prema rečima profesorke prava Vesne Rakić Vodinelić, pored dosadašnjeg javnog interesa po osnovu kog se gubilo pravo na svojinu uz nadoknadu a to su putevi, pruge, bolnice… otvorena je mogućnost da se javnim interesom proglasi projekat iz međudržavnog ugovora u kom je jedna strana država, a druga strana kompanija.

„Ako se taj projekat proglasi da je od nacionalnog značaja, to može da se smatra javnim interesom i to utvrđuje Vlada. Tako se menja smisao instituta eksproprijacije. Poseban problem je što se to radi po hitnom postupku, bez prave javne rasprave. Jeste da je to izmena zakona, ali njom se koncepcijski menja zakon i potrebna nam je prava, a ne fingirana javna rasprava“, napominje ona dodajući da je Srbija od brojnih međunarodnih organizacija, a pre svega Evropske komisije prepoznata kao zemlja koja se nije izborila sa korupcijom, a pre svega visokom korupcijom i da je zato jako opasno donositi ovako nejasan zakon.

Za advokata Čedomira Kokanovića najveći problem kod ove izmene zakona je to što nije definisano šta može biti javni interes.

„Linglong je dobio zemljište za fabriku od države, ali zamislimo da su hteli da grade fabriku na nečijoj privatnoj zemlji. Zaključili bi međudržavni ugovor sa Republikom Srbijom, država bi to mogla da proglasi javnim interesom i zemljište bi bilo eksproprisano. Po dosadašnjem zakonu to ne bi bilo moguće, po novom jeste moguće“, objašnjava Kokanović.

On ističe da su Vladi ostavljena preširoka ovlašćenja, te da ona odlučuje za svaki projekat da li jeste ili nije od javnog interesa.

„Ne mora to da bude fabrika koja zapošljava hiljade ljudi. Može biti recimo i objekat na Pančićevom vrhu ili tako nešto. Imamo situaciju u kojoj javnim interesom mogu da se proglase i stvari koje to nisu“, upozorava on.

Rakić Vodinelić ukazuje i na još neke potencijalno sporne izmene zakona.

„Sada se izričito navodi da predmet eksproprijacije mogu biti privatna, zadružna i javna svojina. Javna svojina, koju koriste svi građani, može biti park, priobalje, reka, rudna bogatstva… Može se dogoditi da država radi koristi privatnog partnera ekspropriše svojinu koju su koristili svi. Druga stvar je nejasnoća u vezi privremenog zauzimanja zemljišta i zgrada zbog izgradnje, za držanje mašina, smeštaja radnika itd. Po novom to može trajati tri godine plus još tri godine vanredno, ali se ne kaže koje su to okolnosti. Tako da vlasnik imovine može šest godina da bude lišen prava korišćenja, a nigde nije određeno kakvu će naknadu dobiti. Za eksproprijaciju određena je tržišna vrednost, ali za ovo se ne zna“, ističe Rakić Vodinelić.

Tu je i stavka da se bespravni objekti neće isplaćivati po tržišnoj već građevinskoj vrednosti, što u praksi u kojoj legalizacija pred državnim organima traje jako dugo može značiti da građani dobiju manje novca nego što bi trebalo, zbog sporosti javne uprave.

Protestanti ispred Skupštine u prvi plan su stavili tezu da se zakon menja zbog Rio Tinta i otkupa zemljišta u dolini Jadra. Predsednica Vlade Ana Brnabić je u skupštini „jasno i glasno“ rekla građanima Srbije da „to nikakve veze sa istinom nema“ i da je „potpuna glupost i budalaština“.

„Taj zakon će služiti samo i isključivo tome da se projekti strateški važni za Srbiju brže implementiraju. Da smo imali takav zakon o eksproprijaciji mi bismo za Svetog Nikolu imali završen auto-put do Požege.“

Ona je istakla i da nema veze sa Rio Tintom, jer je njihova firma u Srbiji Rio Sava već pokupovala zemlju od ljudi.

Rakić Vodinelić smatra da upravo hitnost sa kojom se donosi izmena zakona ukazuje na to da se to radi zbog nekog tekućeg projekta ili nekog čija će realizacija uskoro početi.

„Premijerka tvrdi je Rio Tinto otkupio zemlju, ali oni su otkupili tek oko trećine ili četvrtine potrebnog zemljišta. Uostalom, vidimo ljude iz Gornjih Nedeljica koje pritiskaju da prodaju zemlju“, napominje ona.

Kokanović, koji zastupa rudarske kompanije tvrdi pak da je još 2015. godine izmenom zakona o rudarstvu dozvoljena eksproprijacija u korist privatnih rudarskih firmi.

„Ako postoji mogućnost da vlasnik jedne parcele neće da je proda onda je faktički zabranjeno rudarstvo. Rudarske kompanije generalno ne vole eksproprijaciju, jer je tada komplikovana regulativa i postoje standardi međunarodnih finansijskih institucija. Oni će radije platiti malo više da izbegnu to“, tvrdi Kokanović.

Proces eksproprijacije se ovim izmenama ubrzava i skraćuje. Za početak, vlasnik ima pet dana da odgovori na poziv za eksproprijaciju, što je prema mišljenju Rakić Vodinelić jako kratko.

Kokanović tvrdi da je ovom izmenom proces eksproprijacije učinjen brzim i efikasnim iz ugla države, ali vlasniku imovine, građaninu, smanjuje prava da ospori eksproprijaciju ili da izvuče veću cenu.

Građevinski inženjer Danijel Dašić se plaši da bi se na ovaj način mogla progurati i eksproprijacija ne samo kod otvaranja rudnika nego i kod istraživanja.

„Ako se to proglasi javnim interesom, mada nikada nije bio, može se ljudima uništiti zemlja, a šta ako je istraživanje neuspešno“, pita se Dašić, dodajući da do sada nije bilo većih problema kod eksproprijacije za pravi javni interes kao što je put ili pruga.

Često je država kada je učestvovala u velikim projektima sa privatnim partnerima, pribegavala leks specijalisima, posebnim zakonima kako bi zaobišla domaće propise koji im samo komplikuju i otežavaju poslove. Sada, prema tvrdnjama Rakić Vodinelić, za tim neće biti potrebe.

„Da su imali ovaj zakon ne bi morali da donose leks specijalis za Beograd na vodi. Bila bi dovoljna izmena detaljnog urbanističkog plana. Ili recimo leks specijalis za gasovod Turski tok, mada je pre nekoliko meseci njime uvedena promena shvatanja javnog interesa, kako bi se olakšalo prihvatanje interesa kompanije kao javnog“, napominje ona.

„Ovo je ozbiljna povreda svojinskih ovlašćenja i nejasan propis. Trebalo je osim pravnog sagledati i ekonomski aspekt i eventualne tužbe pred Evropskim sudom pravde. Ako Skupština usvoji zakon, na potezu je predsednik Srbije da odbije da potpiše ukaz“, poručuje Vodinelić.