Epidemija će nam doneti još više korupcije i još manje pravne države

– Spadamo u zemlje koje su najslabije po pogledu vladavine prava i profesor Pavle Petrović sa svoja dva koautora napisao je o tome jedan od najznačajnijih radova u poslednje dve decenije. Pokazali su da zbog korupcije i odsustva vladavine prava, haosa koji se sastoji u nepoštovanju važećih pravila, Srbija godišnje gubi jedan procentni poen od svoje stope rasta. A pošto je ta stopa bila ispod tri odsto u periodu deset ili 12 godina, znači da je jedna trećina stope rasta izgubljena zbog toga što se nismo držali reda i poštovali propise. Nedostatak pravne države i korupcija, ta dva zla, zbog ove krize verovatno će biti dalje pogoršana i to je težak trošak sa kojim će zemlja morati da se suoči u postepidemionom periodu.

* Vlast je najavila paket mera za ublažavanje posledica epidemije po privredu. Kako ocenjujete odluku da se svakom punoletnom građaninu isplati po 100 evra?

– Prvo da kažem, dobre su one mere koje su namenjene privatnom sektoru uz uslov da se ne otpuštaju radnici. To se radi i u drugim zemljama i to je jako dobro. Ali, mislim da isplata od 100 evra nije najbolja mera jer je doneta u znaku uravnilovke. Nisu svi građani u jednakom položaju, postoje oni za koje je 100 evra beznačajan iznos i oni kojima je to krupno kao Palata Albanija. Bilo bi bolje da se to selektivnije napravilo, ali opet, mora se uzeti u obzir i to da država nema prevelik kapacitet i da bi ta selektivnost mogla da se izmetne u neke zloupotrebe kojima je svaka vlast sklona. Dobro je što će to biti izbegnuto, a loše što je tako poravnato. Možda je moglo i bez te mere a da se umesto nje pomogne beskućnicima, onima koji nemaju posao, samohranim roditeljima ili porodicama sa više dece. Neko će možda reći da je vlast procenila kako će veći broj glasova dobiti uz ovako poravnatu distribuciju i verovatno je da postoji tu neki politički interes, ali to ne bi moglo nepobitno da se dokaže.

* Da li će ta mera da podigne tražnju i tako doprinese oporavku privrede?

– Ne mislim da će tako biti. Ovo što se dešava nije poremećaj tražnje, nego udar na ponudu. Jako mnogo ljudi je onemogućeno da radi, čitavi sektori su ostali bez posla, turizam, ugostiteljstvo, zabava… Kada je ponuda tako žestoko pogođena, onda podsticanje tražnje može napraviti više štete nego koristi.

* Već ste ocenili da su neke od mera dobre jer čuvaju radna mesta, da li u to spada i minimalac koji će iz budžeta biti isplaćen za radnike u malim i srednjim preduzećima?

– Da, smisao te mere jeste da se očuva koliko je moguće zaposlenost, da se privreda ne navede na masovno otpuštanje radnika. S druge strane, to znači da i firme neće doživeti preveliki udar i da, kad sve prođe, neće morati sa procesima da krenu ispočetka. Jako je dobro da se ne uruši ono što ne mora, jer je dizanje na noge posle epidemije dugotrajno, rizično i skupo.

* Da li u pozitivne mere spada i dostupnost kreditima za mala i srednja preduzeća, odlaganje poreskih i kreditnih obaveza?

– Apsolutno, to su mere koje se u svetu masovno preduzimaju. One su dobre, ali kad je reč o o odlaganju otplate kredita, treba imati u vidu da banke ne mogu jedine da podnesu teret. Problem je društveni i privredni i rešenje ne bi smelo da padne na teret jednog sektora makar to bio i bankarski. Tu bi država morala da zalegne svojim sredstvima iz budžeta i očigledno, novog zaduživanja.

* Najavljen je i paket za velika preduzeća, pre svega podsticaj za emitovanje korporativnih obveznica za koje je država obećala da će ih i sama otkupljivati ukoliko među investitorima ne bude dovoljno interesovanja. Da li će to pomoći velikim kompanijama?

– Njima hoće, ali će državu skupo stajati. Međutim, i ta mera ima ekonomsku logiku jer domaće tržište kapitala gotovo da nije funkcionisalo, plitko je. To je sektor koji nismo uspeli da dignemo na nivo prave tržišne privrede, na njemu korporacije ne bi mogle da se ovajde ukoliko država ne pomogne. Kompanije jesu pretrpele veliku štetu i to će im olakšati situaciju, pomoći da ne bi veliki broj ljudi u kratkom periodu ostao „na ledini“.

* Ukupan paket mera koji je predviđen težak je 5,1 milijardu evra. Odakle nama te pare?

– Mislim da će morati da se izađe u inostranstvo i da se država zaduži kako se i dosad zaduživala. Nije mala svota pet milijardi, ali kada se stavi u odnos BDP-a koji je oko 42-43 milijarde evra, to je otprilike na nivou onoga što rade i druge zemlje.

* Predsednik Vučić a potom i ministar finansija Mali najavili su da će deo tog paketa biti finansiran iz ušteda u javnom sektoru, ali da se neće smanjivati ni plate ni investicije. Gde onda mogu da ostvare uštede? Da li postoje skriveni fondovi, kanali kojima se odlivao novac pa će sada to drugačije da se upotrebi?

– Mislim da takvi kanali ne mogu biti reda veličina koji bi odgovarao sada potrebnoj svoti. Ono što ja vidim kao uštede i na čemu je Fiskalni savet više puta insistirao jeste da se smanji ulaganje u opremanje vojske i policije. Previše se ulagalo u kojekakve helikoptere, avione, opremu domaću i uvoznu. Mislim da to nije bila dobra politika i da je više odražavala relativnu političku moć određenih sektora nego stvarne društvene potrebe. Posle 5. oktobra 2000. ja sam predlagao da Srbija potpuno ukine vojsku, da kadrovi koji su se zatekli budu na humani način zbrinuti. Mnogima je to izgledalo smešno, nikoga nisam uspeo da impresioniram tim predlogom. Znači da nismo izvukli pouke iz poslednjih dešavanja a to je da kada se stvari jako zakuvaju, onda probleme rešavaju velike sile, krupni igrači a naša vojna moć u takvim situacijama ne igra nikakvu ulogu. Zato u tom sektoru vidim jedan izvor ušteda i verujem da će vlast tako i postupiti. Međutim, neki drugi visoki prioriteti mogu biti skrajnuti, poput saniranja životne sredine.

* Kako ocenjujete prognozu predsednika Vučića da ćemo kada ovo prođe biti po privrednom rastu treća zemlja u Evropi?

– To predsednik ne može znati, kao ni mnoge druge stvari koje je ustvrdio i da one nemaju svoje razumno pokriće. Situacija je toliko uzavrela, uskovitlana, nestabilna i nepredvidiva da niko ne može dati pouzdanu prognozu. Jedino što može je da se čeka da istutnji ova epidemija, pa kad se malo smiri biće moguće neke procene, ali i one neće biti pouzdane. Sada govoriti o tome kakva će Srbija biti posle epidemije, mislim da nije ni preporučljivo ni razumno. Pa, ne znamo ni koliko će da traje. Moguće je da takve izjave mogu doneti neki glas na izborima koji posle epidemije treba da se održe, ali sa razumnim predviđanjem budućnosti takve tvrdnje nemaju nikakve veze.

* Ekonomisti tvrde da nas posle epidemije očekuje jako duboka kriza, ali neki veruju i da je to prilika za restartovanje u raspodeli svetskog bogatstva. Da li imate neku pretpostavku kako će izgledati svet posle epidemije?

– Iskreno, ne. Niko ne zna koliko će trajati i kolika će šteta biti napravljena, pa nema osnova za razumnu prognozu. Bez rizika se može tvrditi da će šteta biti ogromna i da nije razumno očekivati iz toga neke koristi koje bi mogle da je kompenzuju. To ne može da se desi. Žestoko smo nastradali i to će dugo pritiskati svetsku privredu i stanovništvo. Tačno je da postoji u ekonomiji neka teorija po kojoj nakon velikih katastrofa dolazi brzi oporavak. To se desilo posle Drugog svetskog rata, neke zemlje su se munjevito obnovile. Ali, bojim se da ova situacija neće biti takva i da nam predstoji dugo putovanje ka koliko-toliko normalnom stanju.

Potencijal komarca

* Kakav je potencijal Srbije da se suoči sa posledicama ove krize?

– Potencijal je mera razvijenosti a Srbija je siromašna i jedna od najnerazvijenijih država u Evropi. Pri tom, mi smo u poslednjih petnaestak godina rasli jako sporo, bili smo među spororastućim ekonomijama ne samo u okruženju nego i u Evropi. Iz toga sledi da nismo sposobni za neko efikasno suočavanje sa tako velikim udarima. Kada komarcu iščupate nogu, ode ceo komarac i bojim se da će deo te istine biti relevantan za Srbiju. Dakle, potencijal suočavanja i hvatanja ukoštac sa krizom je mali, a to znači da treba računati sa velikim štetama i dugim periodom niskog standarda i malog obima proizvodnje, slabog učinka u međunarodnim ekonomskim odnosima, u spoljnoj trgovini pre svega. „Zlu se nadaj, dobro biti neće“ – to bi bio najkraći način da se kaže kakav je naš potencijal.