Spasavanje evra, kažu „mudraci“ globalne ekonomije, podrazumeva preduzimanje radikalnih koraka. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju zalaže se za podizanje velikog evropskog „zaštitnog zida“, odnosno mega spasilačkog fonda, za države i banke koje se suočavaju s problemima.

S druge strane, ima i onih koji predlažu poresku integraciju, uvođenje novih pravila zaduživanja i isključivanje slabih država, poput Grčke, iz članstva u evrozoni. Ali, visoki „zaštitni bedemi“, fiskalni savez ili homogeno članstvo u zoni evra nisu ni nužni ni poželjni. Potrebno je osmisliti mehanizme koji uvažavaju razlike, umesto što se ulažu napori da se nametne načelo istovetnosti. Vlade svih država, čak i Nemačke, nastoje da javna potrošnja bude veća od poreskih prihoda, kao i da različitim trikovima prikriju mane svog finansijskog sistema. Sporazumi sami po sebi ne podrazumevaju delotvornu fiskalnu politiku. Očekivanje da će sve članice evrozone poštovati pravila uvedena u cilju ograničenja budžetskog deficita bilo je nerealno.

Ali, nisu države jedini krivci za prekomerno zaduživanje. Za takvu situaciju treba kriviti i one koji su pozajmljivali novac jer su ignorisali činjenicu da je javni dug u velikoj meri sličan ili, čak, opasniji od duga privatnih lica i visokorizičnih obveznica. Vlade ne nude nikakav zalog niti su spremne da se obavežu da će se izboriti s rasipništvom. Kao što je pokazao debakl Grčke, vlade ne plaćaju kazne za skrivanje dugova. Istovremeno, ne postoji zakonski postupak koji bi primorao države da izmire obaveze prema poveriocima, niti pravni lek za smanjenje zaduženosti. Oni koji žele da otkupe javni dug moraju da budu izuzetno oprezni i da, između ostalog, zahtevaju povećanje kamatnih stopa kako bi se zaštitili od velikog rizika. Dakle, rast troškova zaduživanja predstavljao bi preduslov za ograničavanje deficita. Nažalost, banke su omogućile nesmotrenim vladama da se prekomerno zaduže prihvativši niske kamatne stope, a kriza koja je potresla svet 2008. služila je kao podsetnik na kreditni rizik. Finansijske institucije su takođe pogrešile što su intenzivirale praksu otkupa državnog duga, a regulatorna tela su to indirektno podržala omogućivši bankama da smanje rezerve kapitala.

„Toksične“ pozajmice sad dovode u pitanje solventnost banaka širom sveta. Ali, zvaničnici finansijskih institucija i dalje svesno ignorišu razlike između „kontaminiranog“ i „zdravog“ duga. Ilustracije radi, Evropska centralna banka i dalje odobrava pozajmice bankama u državama EU ne vodeći računa o njihovoj sposobnosti vraćanja dugova, čime dovodi u pitanje sopstvenu solventnost. Zagovornici većeg stepena integracije Unije žele da se vlade svih evropskih država obavežu da će vratiti dugove. Moguće je da navedene prakse predstavljaju preduslov za smanjenje rizika od krize, ali ne treba zanemariti ni opasnost da će i ekonomski snažne zemlje, poput Nemačke, izgubiti deo resursa.

Mada francuski predsednik Nikola Sarkozi tvrdi da „ne može biti jedinstvene valute bez usaglašavanja ekonomskih mera“, činjenica je da je dolar gotovo 150 godina opstao kao jedinstvena valuta u Sjedinjenim Američkim Državama uprkos krupnim regionalnim razlikama, između, recimo Silikonske doline i delova bogatih naftom. Takođe, dolar se koristi i izvan SAD, u zemljama poput Rusije i Izraela. Dakle, može se reći da su razlike između položaja pojedinaca i biznismena neminovne.

Autor je profesor na Univerzitetu Tafts i napisao je delo „Poziv na promišljanje“

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Boston