Fale nam četiri milijarde dolara godišnje

Na ove i druge teme u intervjuu za Danas govori Bojan Dimitrijević, bivši ministar trgovine i turizma u kabinetu Vojislava Koštunice, a danas visoki funkcioner Srpske napredne stranke.

* Ranijim vladama zameralo se na feudalizaciji resora. Da li je takav slučaj i u sadašnjoj?

Ja nisam bio među onima koji su smatrali da je feudalizacija bila toliko loša. Ako formirate određeni resor u kojem želite da sprovedete konzistentnu politiku i ako je vaša stranka obećala da će u tom resoru nešto uraditi, onda je sasvim prirodno da unutar tog ministarstva glavne resore ima vaša stranka. Može se desiti da ljudi koji dođu iz drugih stranaka ne budu uigrani ili da imaju drugačiju koncepciju. Zato postavljanje ljudi iz jedne stranke ne mora da bude mana. S druge strane, ova vlada pokušava da drugačije uredi stvari i u mnogim ministarstvima ima državnih sekretara ili pomoćnika ministara iz drugih stranaka. Ali, organizacija je još uvek takva da su ministarstva prepoznatljivo stranačka, što, opet kažem, ne mora da bude greška.

* Do sada se pokazalo da vaša stranka, SNS, ima upliva i tamo gde nema formalnih nadležnosti, na primer u slučaju dovođenja investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Može li to da stvori tenzije na liniji SNS – URS i kakva je saradnja sa ministrom Mlađanom Dinkićem, sa kojim pre formiranja Vlade SNS nije bila u najboljim odnosima?

Postoji jako dobra komunikacija u Vladi. Drugo, i ranije se dešavalo da predsednik i potpredsednik Vlade predstavljaju celu Vladu i njihovi zadaci i jesu da potpisuju međunarodne ugovore, da razgovaraju o velikim investicionim projektima i da budu u krugu onih koji donose ključne odluke. Mislim da nema ničeg spornog da predsednik ili potpredsednik Vlade, ako su u mogućnosti, pregovaraju o strateškim investicijama. Kod investicija u poljoprivredi, potpredsednik Vučić je napravio samo prvi korak, kao što je i predsednik Nikolić otvorio vrata investicijama iz Rusije, Turske i Azerbejdžana, a onda posle toga dolaze ljudi resora, operativci koji se stručno u ta pitanja bolje razumeju. To se čini kao dobra podela posla.

Srbiji po svim računicama konstantno fali između tri i četiri milijarde dolara. Toliko više potrošimo nego što zaradimo. Bilo bi idealno kada bismo mi u tom nedostajućem iznosu mogli da izvezemo dobara i usluga i da mi budemo ti koji će realizovati velike strane investicije, ali naše izvozne mogućnosti su još uvek slabe. Zato imamo dve mogućnosti: strane direktne investicije i zaduživanje. Zaduživanje je mnogo lošije rešenje i zato je svaki pokušaj da dovedemo investicije važan. Ako analiziramo mnoge od zemalja Istočne Evrope, koje su bile deo sovjetskog bloka, a koje su uspešno završile tranziciju, poput Poljske i Mađarske, vidimo da su to bile zemlje veoma izraženih stranih investicija i dok je tih ulaganja bilo, i one su bile ekonomski uspešne.

* Kada su se te zemlje razvijale, situacija je bila znatno drugačija nego što je danas. Njihove investicije su dolazile iz Evropske unije, u kojoj danas postoji veliki zamor od proširenja, a kriza je dovela do povlačenja njihovih stranih investitora. Kako mi da obezbedimo priliv ulaganja u takvoj situaciji? Da li ćemo, recimo, ove godine obezbediti te četiri milijarde koje nam nedostaju?

Ako su izvori vezani za EU i SAD presahli jer su razvijene zemlje sa zapada u krizi, postoji jako mnogo investicija vezanih za Kinu, koja je raspoložena da ulaže u infrastrukturu, za dolazeće zemlje BRIKS-a, koje uključuju naravno i Rusiju koja je naš veliki partner i sprema investicije za izgradnju Južnog toka. A onda se javljaju i druge zemlje bivšeg Sovjetskog saveza, Azerbejdžan, Kazahstan, pa je tu i Turska koju kriza nije mnogo pogodila i zemlje Zaliva koje tradicionalno imaju velika sredstva. Mislim da je to jako dobro i predstavlja realizaciju predizbornog obećanja, kada su Nikolić i Vučić govorili da Srbija ima dvoje vrata, dve noge i da ne treba da se u pogledu investicija oslanja samo na jedan krug zemalja. To je pravi put.

Da li će novac o kojem govorimo biti obezbeđen, to ne mogu u ovom trenutku da kažem, ali mi se čini da, pošto se od samog početka godine krenulo, da će ta sredstva biti obezbeđena.

* Kada očekujete da bi mogla da padne nezaposlenost?

Kada se posmatraju mesečni izveštaji, vidi se da je trenutna stopa nezaposlenosti pala sa 25 na 22,5 odsto. Da li je taj pad posledica rezultata u ekonomskoj politici ili sticaja okolnosti, o tome se može govoriti. Moramo da se vratimo na stope rasta od pet i više procenata i to ne samo BDP-a, već i industrijske proizvodnje i naših tradicionalno jakih sektora, ako želimo da dodje do dugoročnijeg smanjivanja nezaposlenosti.

* Ali to neće biti skoro?

To, kako stvari stoje, neće ići tako brzo. Moguće je da će se to dešavati korak po korak.

Inflacija nam nije najveći problem

* Prošlu godinu smo završili sa skoro 13 odsto inflacije, da li ćemo ove godine uspeti da ostvarimo planiranu stopu od 5,5 odsto?

To je nezahvalno prognozirati, ali ima indicija da se inflacija već u decembru i januaru usporila i zato mi čini da bi ako se nastavi taj trend, to svakako moglo da dovede do stabilizovanja cena, naravno uz stabilan kurs dinara koji traje već izvesno vreme. Ono što nije idealno, to je vezanost za cene komunalnih usluga, jer su one unazad nekoliko godina potcenjene, delom i zbog izbora. Nema sumnje da je moralo da dođe do korekcije cene gasa i da će morati da dođe do korekcije cene struje, a to uvek lančano izaziva rast cena. Za sada deluje da će inflacija biti niža nego prošle godine.

Govoreći u svoje lično ime, mislim da nama inflacija nije najveći problem i ja bih hrabrije pustio i veći inflaciju. Nama su problem rast i kako da povećamo zaposlenost i oživimo proizvodnju. Ako bih morao da biram između nešto veće inflacije i oživljavanja realnog sektora i rasta zaposlenosti, uvek bih izabrao ovo drugo.

* Mislite li da bi viša stopa inflacije kod nas dovela do većeg rasta? Već smo imali 13 odsto.

Možete da imate vrlo visoke stope rasta, ako imate pravu razvojnu strategiju, bez ikakve ozbiljne inflacije. Evo, Kina ima desetak i više stope rasta, Rusija ima preko pet procenata, Indija je takođe u zonama visokih stopa…

* I sve imaju ogroman izvoz, koji mi nemamo.

Da, a pritom nemaju inflaciju. Dakle, to je moguće. Ali, u pravu ste. Potrebno je ojačati domaću proizvodnju i imati jake izvozne kapacitete. Tada rast neće imati inflatorne posledice. Pitanje je osetljivo, ali ako bismo imali jedan konzistentan ekonomski program koji bi bio usmeren na privredni rast, moglo bi se ispostaviti da inflacija uopšte nije problem.