Farmeri iz Hrvatske: Da nije EU fondova mi ne bismo bili tu

Posle 24 godine to se pretvorilo u ozbiljan porodični biznis, u kom Chaivaloni imaju 9.200 stabala masline i godišnje proizvedu 25.000 litara najkvalitetnijeg maslinovog ulja, koje prodaju mahom vrhunskim restoranima i trgovinama u 23 zemlje sveta.

„Svaka familija u Vodnjanu ima bar 10 stabala masline, ona je kod nas sveta, kao krava u Indiji“, kaže Tedi Chiavalon.

Ogroman uloženi trud u posao, ne bi bio dovoljan danas da usput nisu imali finansijsku pomoć, sredstva iz evropskih fondova, pre i nakon ulaska u EU.

„Od ulaska u EU smo narasli devet puta sa prihodima. Unija ima svoje prednosti i nedostatke, ali za ljude koji žele da rade, kojima su granice bile problem EU je obezbedila pristup tolikom tržištu da to ne može da se zamisli. Sa EU smo što se tiče tržišta profitirali, s druge strane, naša uljara ne bi bila tu da nije bilo evropskih fondova“, priča Tedi Chiavalon novinarima iz Srbije koji su se prošle sedmice obreli na putovanju po Hrvatskoj, da kao deo projekta Puls Evrope upoznaju tamošnje farmere i njihova iskustva sa fondovima Evropske unije.

Osim moderne uljare usred maslinjaka, sa strogo podšišanom travom koja miriše poput ulja koji smo kasnije degustirali, novcem iz EU fondova ova porodica finansirala je 2014. i ceo vozni park, kao i mašine. Dok nam Tedi objašnjava koliko je novac iz EU pomogao, berba je u toku. Jedan od radnika pokazuje ceo proces proizvodnje i pojašnjava kako se ništa ne baca – koštice odlaze za pelet, maslina se cedi za ulje, listovi vraćaju u prirodu.

Bez pomoći iz fondova, ističe Tedi Chiavalon, poljoprivredno gazdinstvo unutar EU ne bi moglo da funkcioniše.

„Ako mislite u tu priču ulaziti sa našim balkanskim mentalitetom onda će to biti priča kratkog daha. Ovo su ozbiljne priče, ozbiljni ugovori, da vam pojasnim – na jednom zidu smo skidali keramiku i stavljali drvene obloge i mi smo to morali objašnjavati. Nema muljanja, sve mora transparentno i otvoreno“, napominje mlađi brat Chiavalon.

U Hrvatskoj je, kako kaže, u početku sve bilo previše komplikovano, godinama je to postalo bolje, i sada i u Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za plaćanje imaju partnera, ne više babarogu, kako je to bilo ranije.

„Ne prodajemo maglu već prodajemo proizvod koji imamo, a ako neko želi prodavati maglu i koristiti evropske fondove verovatno mu to neće upaliti“, komentariše on to što je mnogo proizvođača u poljoprivredi od ulaska u EU nestalo.

Trenutno, Chiavalon proizvodi 25.000 litara ulja, ideja je da rast ubuduće bude 15 odsto godišnje. Izvoze više od 70 odsto onoga što proizvedu, a na primeru objašnjava još jednu prednost ulaska u EU.

„Recimo, šaljem ulje u Berlin, zapakujem ga, stavim na paletu i pošaljem. Dokumenta idu mejlom. Ako moram mom uvozniku u Srbiju da pošaljem ulje, to je procedura od nekoliko sedmica i za mene i za njega. Ista stvar se dešava i kada šaljemo u bilo koju zemlju van EU. S te strane, EU nam je omogućila da funkcionišemo na nekom potpuno drugom nivou“, naglašava Tedi Chiavalon.

Nekih 500 metara dalje novinarsku ekipu dočekao je veseo još jedan uljar, ali i vinar iz Vodnjana. Aleksandar Bašić Palković priča kako godišnje proizvede od 34.000 do 40.000 litara ulja i nekih 350.000 do 400.000 litara vina i da 95 odsto ostaje na domaćem tržištu, dok nekih tri odsto izvozi za Srbiju. Na 54 hektara uzgaja masline, dok u okolini Vodnjana pod vinovom lozom ima 67 hektara.

Uz istarske i međumurski poljoprivrednici grabe krupnim koracima napred. Ali, nije to bilo oduvek tako. Trebalo je vremena, da se suoče sa problemima i shvate (što je kod nas sada veliki problem) da mnogo više šanse za uspeh imaju ako se udruže i zajednički nastupe na velikom tržištu. To je priča organizacije Agro Bella, iz opštine Belica, gde se njih sedmoro udružilo.

„Fondovi su unapredili poljoprivredu i celu proizvodnju i bez njih teško bismo došli do nekih parametara proizvodnje kao na Zapadu. To je trebalo dostići, u početku je bilo jako teško i komplikovano, retki su se odlučivali na to, ali svi veći proizvođači su ušli, oni koji nisu znali kako, odustali su“, kaže jedan od sedmorice farmera Damir Mesarić.

Sada u udruženju imaju zaposlenog jednog agronoma koga svakog meseca naredne četiri godine 7.000 kuna plaća EU.

„Koristili smo najpre novac za nabavku kombajna, mašina za punjenje skladišta, i kako sada ova skladišta sa hloroprofanom rađena pre 10 godina nisu više dovoljno dobra završavamo gradnju novog, zajedničkog skladišta“, ističe Mesarić, koji ima 45 hektara i bavi se proizvodnjom krompira kao i većina drugih meštana, zbog čega je u centru podignut i spomenik krompiru.

Problema ima, a kao jedan od najvećih Mesarić izdvaja dampinške cene, zbog čega je najpre EU, potom i Hrvatska, krenula u kreiranje zakona o nepoštenim trgovačkim praksama.

U Gorskom Kotaru, farma Lužak prostire se na 450 hektara. Toliko je velika farma Željka Mihelića da smo do stada krava predvođenog jednim bikom morali da se vozimo dobrih pola sata, improvizovanim vozićem sa jednim vagonom.

„Sve je počelo 2008, od 2010. imamo sertifikate, a evropske fondove koristimo od 2015. Tržište goveđeg i junećeg mesa u Hrvatskoj je dosta zahtevno i puno robe dolazi iz drugih članica EU. Cene su nerealno niske, i mi smo od početka videli da mi tu nemamo nikakve šanse. Naša ciljana grupa su oni bolje platežne moći, koji su su hteli kupiti meso od nekoga ko im može garantovati da je to prirodni proizvod“, kaže Mihelić.

Uspeli su da 30 odsto njihove prodaje ide tim kanalom, i to je ono što ih, napominje, drži iznad vode, da budu profitabilni.

Celo poljoprivredno gazdinstvo ima 450 hektara, od toga 400 ima sertifikat za organsku proizvodnju, dok se na 50 hektara uzgaja semenski krompir.

„Imamo 80 goveda francuske rase abrak, koju smo počeli gajiti pre šest godina, a pre toga smo imali anguse, za šta još nema velikog interesovanja na tržištu Hrvatske, ali će uskoro biti“, priča Mihelić.

Konstantno koriste novac iz EU fondova, ističe, a prvi projekat koji su dobili za modernizaciju proizvodnje bio je vredan 12 miliona kuna, za rešavanje nitrativne direktive odobren im je i projekat od 200.000 evra, a trenutno imaju još jedan koji podrazumeva uređenje nepoljoprivrednih delatnosti na poljoprivrednom gazdinstvu.

„Postoje subvencije od 300 evra po hektaru, za pašnjake su 350 evra, za oranice malo više, jedna vrsta podrške je za područja iznad 700 metara nadmorske visine i to je 150 evra, potom podsticaji od nekih 100 evra za kravu koja je imala tele u poslednjih 18 meseci“, nabraja Željko Mihelić, čiju farmu nismo mogli napustiti pre nego što probamo specijalitete iz njihovog kraja.

Drastično više novca od 2013.

U pretpristupnom periodu Hrvatska je koristila novac iz fondova IPARD i tada je imala na raspolaganju 245 miliona evra. Međutim, od toga iskorišteno je tek 60 odsto sredstava. Kako je zemlja jula 2013. ušla u EU način finansiranja poljoprivrede se promenio. Novi, EAFARD program obezbedio je hrvatskim farmerima mogućnost da iskoriste 2,3 milijarde evra, a iskorišćenost tih sredstava je na 76 odsto.