Feniks nikako da se digne iz pepela

– Do pre dve decenije, kao radnik fabrike „Ivo Lola Ribar“, radio sam na montaži i servisiranju mašina koje smo prodavali celoj zemaljskoj kugli. Imali smo velike poslove, nema kontinenta na kome nisam bio, od SAD gde sam proveo više od godinu dana, do Nemačke, Italije, Rusije, Kine… Nije postojala mašina koju ne bih mogao da sklopim ili uočim kvar, zvali su nas „slamku spasa“ kada nemački, holandski ili neki drugi stručnjaci ne bi mogli da „provale“ grešku. Sada niti više ima „Lole“, niti takvih poslova. Seti me se ponekad neko od starijih menadžera u fabrikama iz bivše Jugoslavije, pozovu kada im pogoni stanu jer ne umeju da pokrenu novu opremu. Ali, i kada se tako nešto odradi, problem je naplata jer iza mene ne stoji više velika firma – govori za Forum Dragutin Granatić, bivši radnik „Lole“ za koga sada u zemlji nema pravog posla.

Koliko je takvih priča niko ne zna, ali porazan podatak je to što su se dobri majstori iz svih grana priključili armiji nezaposlenih. Oni se polako približavaju granici za penziju, bez dovoljno staža, s problematičnim uplatama doprinosa, a sudbina više od dve trećine radnika – tranzicionih gubitnika, destimulativna je za nove generacije. Ako se ikada ozbiljno uđe u pokušaj da se obnove raniji kapaciteti i pokrene industrijska proizvodnja, glavni problem biće radna snaga, koja više nije ni edukovana ni kvalitetno obrazovana jer nova znanja nemaju više od koga ni gde da nauče.

Možda najveći problem zaostajanja Srbije predstavlja razoreno društvo i vrednosni sistemi koje je mnogo teže obnoviti, a uslov su industrijskog razvoja. Podsetimo, 1989. koja se obično, kao poslednja uspešna razvojna godina uzima kao reper, samo u industriji je radilo gotovo milion radnika. Sada ih ima 375.000, što je nivo iz 1961. godine, ali broj je realno manji jer još ima društvenih firmi u kojima odavno nema proizvodnje, a zaposleni postoje samo u spiskovima. Tu su i privatizovana preduzeća čiji vlasnici samo čekaju da izađu iz sistema kontrole državne Agencije da bi otpustili i ono malo preostalih ljudi i od kupljene firme napravili rentijerski posao ili biznis s nekretninama. Tu je i više od 35.000 preduzeća koja će ove godine ući u stečaj ili likvidaciju zbog računa koji je blokiran duže od godinu dana, a u njima se ne zna ni broj radnika, često ni vlasnik. Čitavi industrijski centri su ugašeni u prethodne dve decenije, a čak 98 velikih fabrika sa zaokruženim ciklusom proizvodnje, koje su upošljavale najmanje po 5.000 radnika, nestalo je s poslovne mape. Srbija je bila najuspešnija u proizvodnji armije nezaposlenih, koja prema zvaničnoj evidenciji iznosi oko 650.000, ali su mnogo realnije procene koje govore da je blizu psihološke granice od milion ljudi.

Samo iz ove grube skice jasno je da bi za uspon domaće ekonomije jedina opcija bila: čudo. To uverenje samo se uvećava ako se u analizu uđe dublje ili ako se uporedimo sa zemljama iz okruženja, koje su bile na daleko nižoj startnoj poziciji pre 20 godina nego mi, ali su u međuvremenu tehnološki napredovale, pa iako još kaskaju za razvijenim ekonomijama, mnogo su im bliže i kompatibilnije nego nama.

Industriji razorenoj tokom dve decenije „transparentne“ tranzicije, u optimističkoj verziji biće potrebno bar dvostruko duže vremena da dostigne nivo koji bi imala da zastoja nije bilo, a pod povoljnim okolnostima, u naredne dve decenije, možda bismo mogli da se vratimo na nivo iz 1989. Jedan od uslova za to je, tvrde stručnjaci, da se umesto nasumice izabranih grana i preduzeća koja donose političke benefite, pronađu i podrže one tehnološke oblasti koje mogu da povuku spiralu razvoja. Podrazumevaju se i sveobuhvatne reforme javnog sektora, od poreskog i pravosudnog sistema, do administrativnih procedura, obrazovanja, profesionalizacije u upravljanju resursima… Uz to, dosadašnje iskustvo s najavljivanim reformama u kojima smo umesto više radnih mesta i efikasne privrede dobili stopu nezaposlenosti koja je premašila 20 odsto i pad udela industrijske proizvodnje sa 34 odsto u 2000. godini na jedva nešto iznad 14 odsto u prošloj, izazvalo je apatiju stanovništva koja je dodatno pojačana brojnim kriminalnim aferama vezanim za privatizaciju, korupcijom u najvišim strukturama vlasti i neispunjenim izbornim obećanjima poput čuvenih 1.000 evra od besplatnih akcija.

Stručnjaci ukazuju na to da je najveći problem to što o razvoju industrije najviše govore ekonomisti, a poslednju reč imaju političari. Tako se dolazi do apsurdnih rešenja da se iscrpljenoj i posustaloj privredi, kao „kec iz rukava“ nude skupi ili „povoljni“ krediti za tekuću likvidnost, obrtna sredstva, izvozne programe. Pozajmice su, naravno, dostupne uglavnom politički podobnim direktorima ili vlasnicima, od kojih se očekuje da dalje pronose slavu pametne vlasti, a nije na odmet ni neka provizija, tek da politička stranka opstane. Niko, međutim, u proces ne uključuje nauku i tehnologe, iako je to osnova industrije razvijenih ekonomija. Umesto toga, naš politički establišment stalno najavljuje strane investicije koje će Srbiji doneti nove tehnologije, ali one nikako da stignu.

Rešenje može da nam bude pred očima, ali potreban je mnogo ozbiljniji pristup, kaže za Forum Petar B. Petrović, profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu i predsednik asocijacije Nacionalne tehnološke platforme Srbije koja je izradila program reindustrijalizacije zemlje.

– Povratak na nivo koji je industrija imala 1990. godine moguć je tek za tri decenije pod uslovom da se proces reindustrijalizacije odvija u tri faze. Prva se oslanja na ranije dominantne nisko i srednje tehnološke grane, gde je radilo i ponovo može da se angažuje gotovo 90 odsto radnika. Revitalizacija tih starih fabrika ne zahteva mnogo jer jer je motor traktora ili kombajna isti kao i pre dve ili tri decenije. Sam proizvod, naravno, ima kozmetičke promene, ugrađena je sada elektronika, JPS ili slično, ali osnova proizvodnje i mašine koje su za to potrebne, ostale su iste. U toj fazi neophodna je pomoć države, neka vrsta privatnog i javnog partnerstva, ali sa stanovišta proizvodnog procesa, ne postoji nikakva smetnja da ponovo ožive fabrike kamiona, motora, traktora, mašina i alata – objašnjava Petrović i dodaje da sektor nisko i srednje tehnoloških profila industrije ne znači zaostale tehnologije, nego da je proces proizvodnje doveden do kraja i da su izmene samo „površinske“.

– Potrebno je mnogo znanja da bi se u industriji porepoznala šansa. Reč je o surovoj borbi na tržištu gde ključnu reč moraju da imaju ne ekonomisti i menadžeri, čija je uloga nesporna, nego pre svega inženjeri i nauka – zaključuje profesor Petrović.

Pošto radnik?

Proces privlačenja stranih investicija, koje bi, prema najavama političara, trebalo da donesu nove tehnologije, u osnovi se odvija po scenariju:- Pošto je radnik kod vas? – Može za 200 evra. … – I besplatno zemljište za fabriku. … – I stimulacija od 5.000 do 10.000 po zaposlenom …Takav model ne obezbeđuje tehnološki razvoj. Tačno je da će u jednom momentu za 100 ili 200 radnika biti obezbeđen posao, ali niti je on stalan, niti postoji mehanizam koji bi sprečio stranog fabrikanta da već za dve do tri godine ne pronađe novu destinaciju sa jeftinom radnom snagom i verovatno boljim poslovnim ambijentom. Uz to domaći stručnjaci u tim „šrafciger“ fabrikama nemaju šta da traže jer su one izgrađene samo za najjednostavnije operacije, dok se razvojni i inovativni centri nalaze u matičnim zemljama.

Reinženjering fabrika

Dr Petrović naglašava da bi prva faza revitalizacije starih pogona trebalo da se okonča za tri do pet godina, a potom, do 2020. da se realizuje druga u kojoj bi bio obavljen kompletan reinženjering oživljenih fabrika, njihovo prekomponovanje, doterivanje proizvoda i kreiranje novih, ali i jačanje menadžmenta i marketinga. Tek u trećoj fazi, koja bi mogla da počne 2020, može se govoriti o razvojnoj ekspanziji kojom bi se industrija postepeno prebacivala sa nisko i srednje tehnoloških na visokotehnološke profile.