Finansiranje – veliki izazov za srpsko zadrugarstvo

To je svojevrsni impuls i ostalim oblicima zadrugarstva – stambenom, zanatskom, omladinskom, potrošačkom, štedno-kreditnom… Ali ono što najviše zanima članove zadruga jeste kako doći do što jeftinijih sredstava neophodnih za poslovanje. Članovi zemljoradničkih zadruga su, po pravilu, vlasnici manjih i većih gazdinstava, koji ne udružuju u zadrugu svoja gazdinstva, već kroz to udruživanje žele da lakše podmire neke od potreba. Iako su materijalne mogućnosti članova različite, oni unose jednake uloge-udele, koji obično nisu dovoljni za uspešno poslovanje zadruge. Zbog toga su potrebna dodatna sredstva. Utoliko pre što naši zadrugari još uvek ne mogu da koriste sredstva štedno-kreditnih zadruga, kao i štedno-kreditnih zadružnih saveza, iako je to u skladu sa zadružnim principima. Dobro bi došla i sredstva zadružnih štedionica i zadružnih banaka (u Srbiji ih nema) čija je funkcija da obezbede tokove novca u sistemu zadrugarstva. Ove finansijske institucije su, nesumnjivo, najpovoljniji izvor sredstava (odmah posle sopstvenih izvora zadrugara). Povoljan izvor sredstava mogu da budu i pozajmice dobavljača, kupaca i drugih poslovnih partnera sa kojima zadruga ostvaruje uspešnu poslovnu saradnju. Pritom treba naglasiti da bi, u skladu sa zadružnim principima, zadrugari trebalo da da vode računa o tome da ne izgube nezavisnost i samostalnost zadruge.

Pre nego što se pređe na dodatne izvore finansiranja i tržište kapitala treba videti da li je realno povećati visinu uloga, ili postoji mogućnost da jedan broj članova učini pozajmicu zadruzi, pod povoljnim uslovima. Jer, svaka zemljoradnička zadruga je, zapravo, specifična zajednica privatnih preduzetnika i kao što su za privatnog preduzetnika najsigurniji izvor sredstava njegove privatne firme, dakle njegova sopstvena sredstva, tako su i za zadrugu najsigurniji izvor finansiranja sredstva članova zadruge. Naravno, sve zavisi i od toga zbog čega su se zadrugari udružili, odnosno koje potrebe žele da zadovolje. Utoliko pre što razlozi za udruživanje mogu biti raznovrsni, počev od jeftinije nabavke repromaterijala do obezbeđivanja bolje pozicije na tržištu. Tu je i motiv da zajednički konkurišu za kreditna sredstva potrebna pojedinim članovima zadruge. Zatim, zajedničko zapošljavanje agronoma, veterinara ili drugih stručnjaka i majstora… Treba, međutim, imati u vidu da sredstva na tržištu kapitala nisu jeftina, pa je prethodno neophodno razmotriti druge mogućnosti zaduživanja.

Činjenica je da ulozi-udeli zadrugara predstavljaju trajan i stabilan izvor, odnosno akumulirana sredstva zadružne svojine. S druge strane, tek osnovana zadruga ne može da računa na ta sredstva, a pitanje je da li će članovi zadruge imati interes da ih formiraju. Ako zadruga bude uspešna, ne treba sumnjati da će se sredstva zadružne svojine formirati i uvećavati, pri čemu opet treba podsetiti na princip međuzadružne saradnje. Kao što snagu zadruge čine udruženi zadrugari, tako i snagu zadrugarstva čine udružene zadruge u zadružne saveze, što povećava broj i moć udruženih zadrugara. Praksa zadrugarstva u svetu je u tom pogledu veoma bogata. Kase uzajamne pomoći zadrugara mogu biti prethodnica onome što danas zadrugarstvu nedostaje. Sve to bi, odgovarajućim zakonskim rešenjima, država mogla da stimuliše. Akcija „500 zadruga…“ pokazuje da država za to ima interesa i realno je očekivati da će se sve više stvarati ambijent u kome će zadrugarstvo i zadružno preduzetništvo dobit status nacionalnog zadružnog preduzetništva sa mnogo više novca.

Autor je magistar ekonomije zadrugarstva