Fiskalna konsolidacija i privredni rast

Međutim, fiskalna konsolidacija u našoj zemlji još nije završena. Javni sektor je i dalje relativno skup, ne zadovoljava u dovoljnoj meri potrebe građana, a istovremeno je neracionalan jer se kroz njega i dalje suviše mnogo i često nenamenski troše sredstva koja su u krajnjoj liniji sredstva građana – poreskih obveznika. Prošlogodišnji fiskalni uspeh je nesporan, jer je zaustavljen neprihvatljivi trend stalnog rasta javnog duga u odnosu na bruto domaći proizvod (BDP). Ovaj parametar je bitno smanjen i sada je ispod 65 odsto. Ipak, u prekomernoj hvali treba biti oprezan.

Prvo, u poslednjih nekoliko kvartala dinar realno (a u pojedinim vremenskim intervalima čak i nominalno) aprecira i time čini da je devizna (inače dominantna) komponenta javnog duga manja u odnosu na BDP. Time se, međutim, otežava izvoz, olakšava uvoz i utiče na usmeravanje investicija u nerazmenjivi deo BDP-a, što je loše i nije u interesu dugoročnog razvoja zemlje. Negativni efekti se već osećaju u smanjivanju pokrivenosti uvoza izvozom.

Drugo, javna preduzeća se često iscrpljuju isplaćivanjem dividendi državi. Tačno je da to povećava državne prihode i smanjuje fiskalni deficit, ali se time istovremeno smanjuju resursi za investicije javnih preduzeća i podizanje njihove konkurentnosti. Istovremeno, tako prikupljena sredstva država nije koristila za svoje investicije, već su uglavnom išla u potrošnju i ovo je smanjilo ukupne investicije u zemlji. Ni ovo nije dobro.

Treće, država je potrošila manje od predviđenog iznosa za kapitalna ulaganja u prošlog godini. To je smanjilo rashode i doprinelo dobrom fiskalnom rezultatu, ali su time investicije u zemlji dodatno smanjene i to nije dobro ni za razvoj infrastrukture ni za stopu rasta BDP-a.

Uz sve navedeno, došlo je i do slabljenja dolara u odnosu na evro (i naročito dinar), čime je dolarska (inače značajna) komponenta javnog duga dodatno izgubila na vrednosti u odnosu na BDP. To smanjenje, naravno, nema veze sa fiskalnom konsolidacijom i može se u narednom periodu u slučaju jačanja dolara okrenuti u suprotnom pravcu. Ukupna fiskalna konsolidacija zemlje zahteva da se bitno ubrza i završi proces racionalizacije, ali i reformi u javnim funkcijama države koje će u krajnjem dovesti do rasta kvantiteta i kvaliteta državnih usluga građanima po jedinici utrošenog novca. U ovoj oblasti ima još puno posla. A da bi fiskalna konsolidacija bila trajno uspešna, privreda mora da raste i razvija se, jer samo uz stabilne i visoke stope privrednog rasta (znatno više od onih ostvarenih prethodnih godina) moguće je stabilizovati javne finansije i vratiti javni dug na znatno niži nivo u odnosu na BDP. Dakle, viši privredni rast je i uslov dugoročne i održive fiskalne konsolidacije.

Privredni rast u Srbiji već godinama unazad je vrlo nizak. U vezi s tim ne smemo zaboraviti jednostavnu i logičnu stvar: viših stopa privrednog rasta neće biti bez rasta ukupnih investicija u zemlji. Ukupne investicije u Srbiji u odnosu na BDP poslednjih godina su oko 18 odsto. To je znatno ispod potrebnog nivoa za ubrzani privredni rast (preko 25 odsto BDP-a), znatno je ispod svetskog proseka (oko 23 odsto BDP-a), daleko je ispod zemalja koje kontinuirano imaju visoke stope privrednog rasta (npr. Kina preko 40 odsto BDP-a), a manje je i od proseka našeg (inače siromašnog i sporo rastućeg) regiona (oko 23 odsto BDP-a). Otuda ne treba da čudi poslednja ocena „Kvartalnog monitora“ da Srbija zaostaje za privrednim rastom zemalja Centralne i istočne Evrope već skoro jednu celu deceniju i da u odnosu na grupu četrnaest izabranih zemalja Evrope, Srbija ima najniži kumulativni rast BDP-a u periodu 2012-2016. Otuda, rast ukupnih investicija (državnih, privatnih inostranih i privatnih domaćih) predstavlja preduslov i privrednog rasta i konačnog uspeha fiskalne konsolidacije u Srbiji.

Postavlja se pitanje kako povećati investicije u zemlji.

Državne investicije treba povećati uvećavanjem izdvajanja iz budžeta za kapitalna ulaganja uz punu posvećenost države da se izdvojena sredstva zaista namenski troše. Uz to, javnim preduzećima treba u većoj meri ostavljati profit za reinvestiranje, što bi uticalo i na rast njihove konkurentnosti, zaposlenosti, ali i ukupnih investicija. Ovo drugo zahteva da se nastavi i ubrza proces korporativizacije javnih preduzeća, tj. njihovo reformisanje u pravcu normalnih i efikasnih kompanija u državnom vlasništvu sa kompetentnim rukovodećim strukturama.

Privatne strane investicije (direktne strane investicije i portfolio investicije) zahtevaju jake institucije sposobne da uspostave visok nivo vladavine prava i nizak nivo korupcije. Uz to, od posebnog su značaja kvalitetno obrazovana radna snaga, dobra infrastruktura i jednostavnost i standardizovanost poslovanja. Privatne domaće investicije dodatno zahtevaju i znatno razvijeniji finansijski sistem u odnosu na postojeći, kao i efikasnije i inovativnije mehanizme podsticanja finansiranja malih i srednjih preduzeća.

Dakle, dugoročna fiskalna konsolidacija je neodvojiva od privrednog rasta, a privredni rast pre svega zavisi od investicija. One, međutim, zahtevaju razvijene institucije, tj. zavise od vladavine prava, nivoa korupcije, razvijenosti infrastrukture, kvalitetnog obrazovanja, naučnoistraživačkog potencijala i sl. Kratkoročne pozitivne rezultate u fiskalnoj konsolidaciji moguće je postići jednokratnim potezima Vlade. Međutim, reforme koje vode dugoročnom visokom privrednom rastu, fiskalnoj stabilnosti i rastu bogatstva građana moraju biti celovite i sveobuhvatne. One moraju da vode napretku društva u celini u pravcu afirmacije vladavine prava, kvalitetnog obrazovanja i radne etike.