Foto: Predrag Mihajlović CileTog 20. avgusta 1968. godine Rusi su ušli u Čehoslovačku a kalioničar Mioljub Stevanović Ljupče u Zastava Kovačnicu gde je proveo čitav svoj radni vek. Kada sa zaposlio još nije bio ni punoletan.
– Imao sam 17 i po godina i zaposlio sam se pravo sa zanata, kao i čitava moja generacija iz škole. Bili smo stipendisti i odmah primljeni na posao u Fabriku automobila, Vojnu ili Kovačnicu. Nismo znali šta je to Biro rada, seća se on.
Istovremeno su svi primljeni u Savez komunista, što je tada bila „stvar za ponos”, sem njega (razlog je ostao nepoznat), što će mu doneti „titulu” disidenta.
– To je bila najbolja kovačnica na Balkanu i jedna od najboljih u ovom delu Evrope. Sistem rada je bio socijalistički ali su naši rezultati bili evropski i svetski. Radili smo u ti smene a dnevni kapacitet nam je bio 105 tona. Godišnje smo kovali više od 15.500 tona otkovaka za Fabriku automobila i Vojnu fabriku, traktorsku industriju, železnicu… Izvozilu u Nemačku, Belgiju, Italiju i sve zemlje u okruženju tadašnje Jugoslavije, priseća se naš sagovornik.
Radilo se punom parom
– Imali smo vrhunske stručnjake, konstruktore, tehnologe, majstore. Naravno, i izuzetno stručno i sposobno rukovodstvo. Naši majstori su mogli da „iskuju čoveka” na slobodnom kovanju. Bili su bez premca u tadašnjoj Jugoslaviji. Na takmičenja kovača dolazile su kolege iz Slovenije i Hrvatske ali džabe, niko nije mogao ni da prđe kvalitetu njihovog rada, nastavlja on.
– Svi stariji su se trudili da nas nauče što više i uvedu u posao. Delili su znanje sa nama. Radili smo i družili se kao jedna velika porodica. Radiilo se mnogo ali živelo dobro. Znali smo da se isplačemo ponedeljkom od dima jer se materijal za kovanje tadagrejao na naftu ali kad primimo platu „plakali smo od sreće”, duhovit je Stevanović.
Kovačnica je bila jedna od najstabilnijih firmi sa sa platama i iz svog budžeta često pomagala ostale fabrike iz Zastave.
Sedamdesetih godina izgrađena je nova Kovačnica i Alatnica. Imalo je sve više posla ali je nedostajala radna snaga.
– Vozovima su dovozili radnike sa Kosova, iz Sjenice, Tutina i Pazara i zapošljavali ih u Zastavi, seća se on.
Kreće se u nove i još veće radne pobede.
– Ponosan sam što sam radio u Kovačnici što sam svoj radni vek proveo u takvoj fabrici, iskren je on.
Labudovu pesmu, po Stevanovićevoj priči, Zastava Kovačnica je doživela za vreme Ante Markovića.
– On je bio sposoban predsednik Vlade i još više nas je kao proizvođače podigao i unapredio, kaže naš sagovornik.
Ali, to je kratko trajalo. Miloševićev „rez” se odmah osetio. Nacionalizam smenjuje proizvodnju. Kovačnica počinje da stagnira pa da propada. Smanjuju se plate, počinju sankcije, inflacija…
– Primiš platu i dok stigneš do kapije ona nema nikakvu vrednost. Sećam se da je četka za WC šolju tada vredela 150 milijardi, navodi on.
Radnici se šalju na plaćena odusustva.
– Primalo se po 65 posto od plate. Bila je to kupovina socijalnog mira ali sa današnjeg aspekta ipak neki način brige o radnicima, ceni Ljupče Stevanović.
Socijalsti su devedesetih po fabrici radili šta i kako su hteli.
– Mislili smo da nema gore. Imalo je. Kovačnicu su preuzeli kadrovi JUL-a. Non stop-non dovode Bubu Morinu i Mirka Marjanovića koji drže isprazne govore i rancima pričaju bajke. Zaposleni su bili obavezni da prisustvuju zborovima, dočarava nam situaciju iz devedesetih Stevanović koji je opravdao svoj status disidenta ne napuštajući radno mesto zbog SPS-ovskih i JUL-ovskih tirada.
NATO bombardovanje je Kovačnicu sravnilo do temelja.
– Bombe su pogodile hale 12, aprila 1999. godine u pola tri noću. Svi smo bili na fabričkoj kapiji posle 15 minuta dok je Kovačnica još gorela. Niko s enije obazirao na opasnost jer je to zaista bila naša druga kuća, i danas smatra Stevanović.
Krenula je obnova od samog početka. Sve ručno. Ipak do kraja kodine uspelu su da počnu sa radom.
– Obnovili smo proizvodnju. Kovali smo i pod najlonima, ne bez ponosa ističe on.
Dočekali su kraj Milošeevićeve ere ali ne i bolje dane. Pod DOS-om je „izmakla svetla budućnost”. Stevanović se penzioniše 2004. godine dok je fabrika još državana a od naredne godine kreće privatizacija. Sa vlasnikom iz Bugarske se nisu usrećili. Već veliki dugovi se gomilaju još više, sledi bankrot, stečaj, poništavanje privatizacije. Kovačnica 2017. godine ulazi u sistem Zastave oružje.
– Ipak, tanko je to danas, ni prineti onoj staroj nekadašnjoj fabrici, zaključuje Ljupče Stevanović.
Rajko Petrović, penzionisani radnik Zastavine fabrike automobila zaposlio se 1965. godine kada je u njoj bilo više od 20.000 radnika.
– Bila su to fantastična vremena kada se radilo punom parom, po potrebi i u tri smene, i kada se na kupovinu naših automobila čekalo i po nekoliko meseci. Dobro se radilo ali se i dobro zarađivalo. A pored toga, imali smo mogućnost da letujemo u našim odmaralištima na Ohridskom jezeru, u Pučišću na Braču, kao i brojnim banjama koje je fabrika zakupljivala za svoje radnike, kaže Petrović koji je radio u Titovo i u Miloševićevo vreme, a u penziju otišao posle bombardovanja kada je počelo raščišćavanje porušenih pogona.
Prisustvovao je mnogim istorijskim trenucima, dolasku Tita i Miloševića, svečanosti ispraćaja prvog vozila za američko tržište…
– Kada je Milošević prvi put došao u Zastavu dočekan je aplauzima zaposlenih, a njegov poslednji dolazak bio je propraćen jakim obezbeđenjem i potpunim mukom u proizvodnim halama.
Kada je fabrika bombardovana plakao je za njom, „kao za članom porodice”.
– Čini mi se danas da radničko samouprvljanje i nije bilo tako loše kao što se sad priča. Zaposleni su imali mnogo veća prava i bili su neuporedivo bolje plaćeni, sumira Petrović.
Da je bilo stvar prestiža raditi u fabrici automobila smatra i kragujevački novinar Branko Vučković, je svoju karijeru započeo kao referent za informisanje u Zastavinoj fabrici automobila i kasnije je nastavio intenzivno da prati sva dešavanja u njoj.
– Fabrika automobila Zastava bila je za to vreme organizaciono, tehničko-tehnološki i kadrovsko u rangu tadašnjih zapadnoevropskih proizvođača automobila i uprkos brojnim političkim ograničenjima uspevala je da drži korak sa razvijenim zapadnoevropskim autoindustrijama takoreći sve do raspada bivše SFRJ, kada su je ratovi na prostoru bivše Jugoslavije praktično uništili, smatrao on.
Po njemu Zastava nije bila miljenik posleratnih komunističkih vlasti koje su na sve načine pokušavale da marginalizuju napore tadašnjeg direktora Prvoslava Rakovića, zasigurno najboljeg rukovodioca u istoriji fabrike automobila čije su menadžerske sposobnosti bile znatno ispred konkurencije.
– Verujem da je Zastava tada imala podršku države koju sada uživaju strani proizvođači automobila, njen uspeh bi bio mnogo veći. Gledano iz današnje prespektive kada su se doskora u kragujevačkoj fabrici automobila čiji je vlasnik bio Fijat, a sada Stelantis, praktično samo montirali automobili sa minimalnim učešćem delova proizvedenih u Srbiji i velikim uvozom komponenata, nekadašnji Zastavini automobili su bili domaći u koji su se ugrađivali delovi iz kooperantskih firmi iz svih jugoslovenskih republika poput Iskre iz Kranja i Jugoplastike iz Splita.
I Jugoslav Ristić, dugogodišnju sindikalni funkcioner „radio je i živeo” u više epoha Zastave. Zaposlio se 1979 godine, kada je Zastava zapošljavala 32.000 radnika a deo u kome je on radio fabrika oruzja imala 8.600 zaposlenih.
– Svi smo drugovi i drugarice, nosimo plave mantile. Zborovi radnih ljudi donose odluke, i o visini plate, predsednik Radničkog saveta je važan koliko i direktor. Fabrika radi u tri smene, sve puno, hiljade radnika. Proizvodi se. Dobre plate. Dobijaju se stanovi sa desetak godina staza, svi idu na more, za nekoliko plata kupujem novog fiću, priča on.
Umire drug Tito,
– Ne Broz, nego drug Tito. Zebnja je prisutna ali sve teče dalje. Disciplina i rad svuda preovlađuju, navodi on.
Krajem osamdesetih, počinju nestašice i štednje, ali sve radi. Zastava proizvodi rekordni broj automobile, izvoze se i za Ameriku.
– Na kraju osamdesetih od radnika postajemo Srbi, oni drugi Hrvati itd. Nacija postaje važnija od pripadnosti klasi. Buja nacionalizam. Sve kreće strmoglavo na dole. Počinje Miloševićeva era. Krece rat. Sankcije, hiper inflacija, siromaštvo kuca na svaka vrata, podseća Ristić.
Radnici Vojne fabrike 5. oktobar dočekuju na blokadama. Počinje nova era ali nadu odmah smenjuje razočaranje.
– Već 2001. godine skoro 15.000 radnika Zastave ostaje bez posla. Fijat, od početka „ide” kilavo. Nije zamena za ono sto smo imali. Privatizacija, odnosno deindustrijalizacija, briše pola veka rada i ulaganja u školovanje i znanje, smatra Ristić.
Počinje era naprednjaka.
– Više nas i ne lažu. Radnici su totalno nebitni. Sve se prilagođava isključivo stranim kompanijma. Glogov kolac u društvo je nabijen, zaključuje on.
Bilo nekad u kragujevačkoj Zastavi.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
