Gde ide novac namenjen zdravstvu

Te godine je, na primer, za opremanje zdravstvenih ustanova i unapređenje lečenje izdvojeno 2,9 milijardi dinara, a za preventivnu zaštitu 1,7 milijardi.

Godinama se kasnije budžet za razvoj infrastrukture povećavao, a za preventivu smanjivao – tako je ove godine za tu stavku planirano svega 1,4 milijarde dinara, manje nego što je država za to izdvajala pre devet godina, a razlika je još veća kada se uzmu u obzir ukupna ulaganja.

Izdvajanja za preventivu su tako 2012. bila 19,5 odsto ukupnog budžeta za zdravstvo, a ove godine je to tek nešto više od četiri odsto.

U jednom od poslednjih istraživanja na ovu temu u Centru za visoke ekonomske studije navodi se između ostalog da je poređenje rezultata koje Srbija postiže u zdravlju gde se nalazimo u začelju grupe evropskih zemalja, sa opremljenošću sistema gde smo negde u sredini i nivoom godišnje potrošnje na zdravstveni sistem, gde smo u vrhu, nesumnjivo govori o tome da Srbija ima problem sa efikasnošću upotrebe resursa u zdravstvenoj zaštiti.

Od 2014. do 2016. budžeti za zdravstvo u Srbiji bili su u rasponu od 12,6 do 13,8 milijardi dinara, a najveći deo novca trošen je na unapređenje kvaliteta i ulaganje u zdravstvene ustanove.

Tih godina ulagalo se i u rekonstrukciju kliničkih centara (što još nije završeno), a 2016. je od 13,8 milijardi čak sedam bilo namenjeno RFZO, od čega je 4,4 milijarde otišlo na otpremnine za višak zaposlenih.

Te godine u preventivnu zaštitu uloženo je prvi put manje od milijarde dinara, što će se ponoviti i naredne 2017, kada je takođe trebalo izdvojiti novac za otpremnine jednog dela radnika, nekih 600 miliona dinara.

Tokom 2017. najveći izdatak zdravstvenog budžeta bio je za razvoj infrastrukture, nekih 4,6 milijardi od 11 namenjeno je tome, a iste godine najviše je uloženo u KC Niš.

Narednih godina rasli su budžeti za razvoj infrastrukture ali i za ostvarenje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, za šta je poslednje tri godine izdvajano od sedam do 10 milijardi dinara, dok je za 2021. planiran trošak 13 milijardi dinara.

Prošle godine budžet za zdravstvo bio je 32,6 milijardi dinara, a čak 11 milijardi otišlo je na uređenje i nadzor, gde je 10,5 milijardi potrošeno na „ostale dotacije i transfere“, čega u budžetu uopšte nije bilo prethodnih godina.

Ta stavka se ponavlja i u ovogodišnjem budžetu s tim što su izdvajanja za dotacije i transfere sada milijardu od ukupno 1,8 milijardi namenjenih za uređenje i nadzor u oblasti zdravstva.

Iako novca za zdravstvo ima sve više, veliko je pitanje kako se njime raspolaže jer u praksi evidentno je da postoji problem zbog kog su nezadovoljni i pacijenti koji ne mogu da iskoriste svoja prava, ali i sami zdravstveni radnici.

Problem je i što podaci o većini stvari nisu do kraja transparentni, na mnoga pitanja o tome kako se ulaže i gde, kao i sa kojim kapacitetima naš zdravstveni sistem raspolaže, koliko imamo bolničkih ležajeva, ali i lekara i drugih zdravstvenih radnika odgovore nismo dobili ni iz Ministarstva zdravlja, ali ni Instituta Milan Jovanović Batut.

Predsednik sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić za Danas kaže da je problem i to što političari pričaju o tome kako država ulaže novac u rekonstrukcije i obnove zdravstvenih ustanova, ali da zaboravljaju da napomenu da su to uglavnom donacije nekih drugih zemalja, najčešće EU.

„Rekonstrukcija kliničkih centara počela je još pre 15 godina, KC Niš koji je završen pre nekoliko godina a imamo informacije da mnogi aparati nisu atestirani, da su kupovani po značajno većim cenama, da mnogo toga nije u funkciji“, kaže Panić.

Koliko Srbija izdvaja, napominje on, ne znamo, a problem je što ne možemo ni da dođemo do podataka od javnog značaja kako se troši novac.

„Puno je uloženo u dodatno obnavljanje zgrada, renoviranje intenzivne nege u Kraljevu koštalo je 3,1 milion dinara, firma iz Beograda koja je pobedila na tenderu uzela je podizvođača kome je plaćeno 1,1 milion dinara a koji je uradio zamenu pločica i krečenje, čak ni ventilacija nije očišćena, strujni vodovi nisu provereni, prekidači neki ne rade“, ističe Panić i pita gde se izgubilo dva miliona u tim tenderima, jer na kraju radovi na intenzivnoj nisu bili ni u korist građana ali ni zaposlenih.

Normalno je, kako kaže, da se radovi ne urade dobro, kada se rade „bratski poslovi“, gde je provizija značajno iznad vrednosti radova.

„Trošenje novca u zdravstvu, nažalost, je jedna velika nepoznanica i zato se danas nalazimo tu gde smo. Bilo bi dobro kada bismo mogli videti dokumentaciju za tendere, kako se šta nabavlja, a jedan od dokaza za sve što kažem je i to što su sve nabavke tokom epidemije korone proglašene tajnom“, ističe on.

Panić napominje da se sve te nabavke tiču i direktno utiču na zdravlje svih građana i zato je bitno gde smo i kako nabavili respiratore, da li imaju potvrde o ispravnosti, da li ima ko da ih servisira, kako su nabavljene supstance za proizvodnju hlorokina, ko je dao dozvolu, kontrolisao, koliko je plaćeno…

„Kada bi se novac trošio transparentno i namenski onda bi sve bilo uloženo tamo gde treba. Kada bi se kontrolisalo, onda bi bilo novca i za aparate i za ustanove i za materijal i verujem da bi za godinu do dve, ako bi se poslovalo domaćinski, bilo novca i da konačno zdravstveni radnici prime plate kako im to zakonski pripada“, kaže Rade Panić.

Analiza Instituta Batut pokazuje da je zadovoljstvo zdravstvenih radnika u Srbiji od 2006. do 2009. raslo, a onda konstantno padalo sve do 2017, kada prema njihovom ispitivanju, ponovo počinje da raste. Prema toj anketi zadovoljno je nešto malo manje od polovine anketiranih zdravstvenih radnika. I dok je ranije izvor nezadovoljstva najveći bio zbog uslova u kojima rade, poslednjih godina primanja su ta koja ih najviše brinu.

„Zadovoljstvo radnika bi bilo veće, smanjio bi se i njihov odlazak u inostranstvo kada bi se plate povećale“, kaže Rade Panić.

On napominje da je pre epidemije bilo 12 do 15 odsto manjka zdravstvenih radnika i da je svih 2.600 lekara koji su u tom trenutku bili na birou kao i 8.500 sestara trebalo da bude zaposleno još prema normativima iz 2006.

„Prvi zahtev sindikata kada je počela epidemija bio je da svi oni dobiju posao odmah, kako bismo ih što pre obučili da rade sa težim pacijentima. Medicinskih radnika je sve manje, zabrana zapošljavanja je i dalje na snazi jer i dalje ne možete da ih zaposlite bez odobrenja Komisije za racionalizaciju. Kada na sve to dodate da imamo puno prekvalfikovanih sestara i tehničara koji kada dođu ne znaju kuda udaraju i budu više teret nego pomoć, onda ta situacija izgleda katastrofalno“, napominje Rade Panić.

Za sedam decenija ostarili 14 godina

U zdravstvo se ulaže dosta, ali i pored toga rezultati nisu dobri. Srbija je na svetskoj listi 77. od 193 zemlje kada se gleda očekivano trajanje života, za muškarce su to 74, a za žene 79 godina. Ispred Srbije u regionu su Hrvatska, Slovenija, ali i BiH, Rumunija, Albanija, a iza je Severna Makedonija.

Osim toga, starimo konstantno jer, prema podacima RZS, 1950. prosečna starost stanovništva u Srbiji bila je 29,1 godina, 1980. 33,7 godina, pre 20 godina prosek nam je bio 39,8 godina. Poslednjih 10 godina stanovništvo nastavlja da stari, tako je 2015. prosek bio 42,7, a pre dve godine 43,3 godine.

Kako nas vidi statistika

Prema podacima Svetske banke, Srbija je pre pet godina imala 3,1 lekara na 1.000 stanovnika, što je manje od većine evropskih zemalja, ali na nivou na primer Belgije i Hrvatske. Prema istim podacima naša zemlja je pre tri godine imala 5,6 bolničkih ležajeva na 1.000 osoba, više od BiH, Crne Gore, Makedonije, ali i Norveške i Portugala.

S druge strane, prema podacima Eurostata, u Srbiji je 2018. bilo svega nešto više od 6.000 profesionalnih medicinskih sestara, što je 86 na 100.000 stanovnika, po čemu smo najlošiji u Evropi posle Rumunije u kojoj su 74 medicinske sestre na isti broj stanovnika. Većina razvijenijih zemlja ima više od 1.000 sestara, u Hrvatskoj ih je 166, u Sloveniji 342, u Crnoj Gori 486, a 428 u Severnoj Makedoniji.