Gde su danas privredni giganti bivše Jugoslavije: Četiri banke čija imovina i nakon 20 godina vredi skoro milijardu evra

Božić 2002. godine oko 500 bankarskih službenika dočekalo je u prostorijama Beobanke na Zelenom vencu nadajući se da mogu promeniti odluku glavnih nosilaca ekonomske politike. Uzalud.

Ovo je bio verovatno najvažniji korak u raščišćavanju finansijskih dubioza koje su korene vukle još iz SFRJ, a koje su metastazirale u SRJ tokom 1990-ih godina.

Beogradska, Beobanka, Jugobanka i Investiciona banka nagomilale su 8,3 milijarde maraka dugova što je bilo 31,4 odsto tadašnjeg BDP-a.

Ove banke ne samo da su pravile dugove koje je garantovala država, nego su napravile i 3,5 milijarde maraka svog, privatnog duga u raznim transakcijama koje su obogatile mnoge tranzicione pobednike.

Mnogi od tih dugova stizali su na naplatu kako su banke gubile sporove u inostranstvu.

Nisu tu bili samo dugovi već i ogromna potraživanja od skoro pa svih velikih društvenih preduzeća koja su finansirale prethodnih decenija, a koja su se i sama nalazila u predstečajnom stanju posle skoro decenije izolacije, zaostalosti tehnoloških procesa i samoupravljanja.

Pored toga ove četiri banke bile su duboko inkorporiane u privredi kroz preplitanje vlasništva jer su osim što su bile najveći poverioci socijalističkih giganata bile i akcionari ogromnog broja preduzeća, a zauzvrat su neka velika društvena preduzeća imali vlasnički udeo u njima.

Nova postpetoobarska vlast, a pre svega nosioci ekonomske politike, mladi reformski lideri Mlađan Dinkić kao guverner NBJ, Božidar Đelić kao ministar finansija, Aleksandar Vlahović, ministar za privredi privatizaciju i Miroljub Labus, potpredsednik Savezne Vlade doneli su odluku da preseku Gordijev čvor, umesto stečaja fabrika i preduzeća koja nisu mogla bankama da vrate dugove, u stečaj i likvidaciju su gurnute same banke.

Obično vreme da odgovor da li je neki potez bio dobar ili loš, ali u ovom slučaju, odgovora još nema. Ni posle 20 godina stečajevi nad Beogradskom, Beobankom i Jugobankom nisu okončani, dok je stečaj nad Investbankom okončan 2020. godine, a sada se rasprodaje stečajna masa.

Međutim, i nakon 20 godina njihova imovina sada (30. juna 2022. prema evidenciji Agencije za osiguranje depozita koja upravlja stečajevima državnih banaka) vredi više od 105 milijardi dinara što je skoro milijaru evra.

Na kraju juna na poslovnim računima ove četiri banke bilo je više od 4,5 milijardi dinara.

Ovo je argument koji često potežu protivnici odluke da se ove banke gurnu u stečaj. Oni, a nije ih malo ni danas, smatraju da nije trebalo oterati u stečaj poverioce zato što dužnici ne mogu da im vrate kredite. Takođe postoji i ocena kako je na ovaj način raščišćen teren za dolazak stranih banaka.

Zanimljivo da je ovu tezu zastupao tadašnji generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić koji je tvrdio “da neko u Srbiji uništava nacionalnu ekonomiju, uključujući i nacionalno bankarstvo zarad nekoga spolja, da bi se obezbedili uslovi za poslovanje stranih banaka u Srbiji”, kako je tada prenelo Vreme.

S druge strane, krunski argument zastupnika ideje o stečaju banaka je “odakle milijarde maraka za dokapitalizaciju banaka” koji je zaista u tom trenutku bilo teško pobiti. Banke su u to vreme odavno već potrošile sopstveni kapital i uveliko krčmile depozite građana i privrede.

Osim toga, gašenje ove četiri banke u to vreme poslalo je signal međunarodnim finansijskim institucijama, a pre svega MMF-u i Svetskoj banci, da nove vlasti zaista nameravaju da sprovedu reforme u privredi izmučenoj do krajnjih granica tokom prethodne decenije.

Osim toga, posebno Beogradska banka je bila umešana u mnoge aktivnosti van zemlje, otvaranje računa po belom svetu, a za nju je vezana i čuvena afera “Kiparske pare” koja je ostala bez razrešenja.

Stečaj četiri banke bio je uzrok i prvog raskola u novoj, demokratskoj vlasti. Savezni ministar privrede Jovan Ranković, savezni ministar finansija bio je protig njihovog stečaja, a čak je savetovao predsednika SR Jugoslavije Vojislava Koštunicu da stavi veto na ovu odluku. To je naravno bilo nemoguće, a Ranković je kasnije negirao da je tako nešto preporučio.

„Ne može se donositi konačno rešenje o statusu banaka nezavisno od konkretnih odluka šta učiniti sa privredom i na koji način rešiti sudbinu preduzeća koja su najveći dužnici tih banaka“, rekao je tada ministar Jovan Ranković. Kako se navodi nije bilo koordinacije NBJ i Vlada Srbije i SRJ oko rešavanja statusa četiri banke.

Dan nakon proglašenja stečaja, Ranković je podneo ostavku zbog „necivilizovanog ponižavanja“ njegove ličnosti pred strankama i zbog „zanemarivanja vitalnih problema i teškoća privrede SRJ od strane ministra Đelića“, kako je kasnije izjavio.

Stečaj banaka još traje zbog brojnih sudskih sporova i nije vremenski ograničen.