Gde su privredni giganti bivše SFRJ: Kako je Agrokomerc najavio raspad Jugoslavije

U jednom se svi slažu – meta nije bio Agrokomerc niti njegov tvorac, Fikret Abdić, već tadašnji politički vrh BiH, odnosno uticajni Hamdija Pozderac, koji je bio i potpredsednik Predsedništva SFRJ, dakle sledeći na redu za mesto šefa države, ali i član Ustavne komisije.

S jedne strane, zbog nacionalnog sastava, BiH je bila najosetljivija tačka SFRJ, ali u to vreme i prilično stabilna i pod velikom političkom moći revolucionarne porodice Pozderac, najpre braće Hakije i Hamdije.

Procenjivalo se da Hamdija sa već pomenute funkcije, nikako neće podržati ustavne promene koje je za Srbiju tražio Slobodan Milošević, da se ukine tadašnji oblik funkcionisanja dve autonomne pokrajine. Zato se, tvrde neki izvori, tražio način da se sa puta uklone braća Pozderac i napravi prostor najpre za Raifa Dizdarevića a potom na nivou Republike BiH za Aliju Izetbegovića.

Agrokomerc se baš zgodno preporučio za taj “poduhvat”.

Uz političku podršku Pozderaca, izgradio ga je Fikret Abdić koji je time stekao titulu “najuspešnijeg socijalističkog menadžera” ali i najviše državno priznanje, Avnojevsku nagradu.

“Privredno čudo” od 59 fabrika sa oko 400 originalnih proizvoda i 13.600 radnika nastalo je u Velikoj Kladuši, tada nerazvijenoj opštini bez kilometra asfalta. Tokom dve i po decenije od male zemljoradničke zadruge sa 26 zaposlenih, stvorena je kompanija koja je snabdevala tržište cele Jugoslavije, izvozila u 30 zemalja od čega je prihodovala pola milijarde dolara godišnje.

Abdić je u velikokladuškom kraju, koji je podigao, izgradio i zaposlio, stekao nadimak “Babo” koji govori o poštovanju i zahvalnosti žitelja. S druge strane, činjenica je da u ostvarenim prihodima i dobiti, ipak nije bilo dovoljno novca za tako ubrzano investiranje i da se Abdić “pomagao” menicama koje će mu kasnije biti omča oko vrata. Sadašnjom terminologijom, preinvestirao je.

Scenario rušenja započeo je požarom u skladištu Reproma, prehrambeno prerađivačkog kompleksa “Polje”, u januaru 1987. Izgorelo je sve ali obim štete nikada nije izračunat, niti je uzrok požara precizno utvrđen, osim tvrdnje da je bio podmetnut. To je poslužilo državnim i istražnim organima da uđu u kompaniju koja je do tada za njih bila “tvrđava”, zaštićena imunitetom Abdića kao narodnog poslanika. Slično kao što je danas u Srbiji zaštićeno poslovanje, na primer, Srbijagasa, koji je za inspektore i policiju nedostupan bez obzira na brojne prijave.

Pristup dokumentaciji ubrzo je rezultirao optužbama da su u Agrokomercu izvršene velike finansijske malverzacije, da je dug preveliki i zatražena je odgovornost Abdića. Istovremeno, beogradska Borba, iz pera kruševačkog dopisnika prva je objavila podatke o izdatim lažnim menicama iz Agrokomerca kojima je, prema tvrdnjama, monetarni sistem Jugoslavije bio oštećen za 400 miliona dolara.

Trebalo je sve da deluje kao da su “papiri”, poput panamskih, “procurili” iz istrage, ali je upravo taj način obelodanjivanja nečega što će postati najveća afera ovih prostora, sa posledicama koje se u tom trenutku nisu mogle sagledati, ukazivao da čitavim procesom upravlja deo državnih službi.

U medijima se naširoko pisalo o šteti nanetoj izdavanjem menica, a tek u ponekim novinama, verovatno nepažnjom urednika, provlačila se stidljiva izjava nekog direktora koji je potvrđivao da i ostali privrednici na isti način pokrivaju investicije, samo možda ne u tolikom iznosu.

Abdić je zbog izdavanja menica bez pokrića i pod optužbom da je podrivao monetarni sistem i socijalističko duštveno uređenje zemlje, ubrzo uhapšen. U zatvoru je proveo dve godine, do kraja oktobra 1989, ali nikada nije osuđen. Od optužbe za podrivanje sistema se odustalo, doneta je jedna prvostepena presuda sa zatvorskom kaznom od četiri i po godine, ali je ona oborena na višem sudu. Dalje se predmetu gubi trag. Ali, poslužilo je svrsi.

Hamdija Pozderac je zbog afere dao ostavku a sledeće godine je preminuo. Njegov brat Hakija izgubio je politički uticaj, odabrao je “samoizgnanstvo” u Beogradu, gde je umro 1994.

Gde je danas Agrokomerc?

Ni traga od velike kompanije koja je prva na oskudno tržište bivše zemlje iznela “luksuzne” proizvode poput onih koje smo gledali na policama zapadnih zemalja, pakovane smese za razne kolače, konditorski program, zimnice, začine, maštovitu ambalažu, a uz to i sijaset prehrambenih, osnovnih namirnica. Direktori se smenjuju češće nego vlade u Italiji, iza svakog ostane uvećani dug a imovine sve manje.

Kako je to objavila Al Džazira Balkan, formalni vlasnik kompanije je država, deoničari-radnici su ne samo razvlašćeni nego su ostali i bez posla, u sve se umešao i sud koji vodi stečaj nekadašnjeg giganta i očajnički pokušava da nađe kupca za ovog davno posrnulog giganta, a između njih svih su – političari.

Propalo oživljavanje
Propali su pokušaji oživljavanja sa Razvojnom bankom Federacije BIH, potom i sa kompanijama Ein naturale i Silsile.

U međuvremenu, mnogi pogoni su zatvoreni, imovina se rasprodaje, pre tri godine otišla je Robna kuća Agrokomerca u centru velike Kladuše, kupila ju je za oko 1,8 miliona evra brokerska kuća Brokerino koja je 2020. postala i vlasnik zdanja u kome je bilo sedište Agrokomerca, po ceni nešto manjoj od 1,5 miliona evra, što je bilo dvostruko manje od procenjene vrednosti.