Gde završava hrana koju bacimo?

Koliko puta su nas podsećali da „nemaju sva deca da jedu“.

Koliko puta nam je ostao osušeni okrajak hleba, a pavlaci ili mleku istekao rok. I koliko puta smo bacili hranu.

Teško da su naše babe razmišljale tada o zaštiti životne sredine, više o tome da dete ne ostane gladno, ali vremena su se promenila. Hrana koju bacamo u kontejnere odlazi na deponije gde u velikoj masi naizgled lako razgradivog otpada bez kiseonika stvara metan i tako emituje štetne gasove.

U Srbiji se godišnje proizvede 900.000 tona otpada, a bacimo 247.000 tona jestive hrane, što je nekih 30 do 40 kilograma po stanovniku. Najviše tog otpada dolazi iz domaćinstava, gotovo polovina, a dobar udeo imaju i ugostiteljski sektor, industrija, maloprodajni lanci.

„Od 900.000 tona otpada koliko se godišnje proizvede najveći deo završi na deponijama i to je ono što je problem jer otpad od hrane proizvodi CO2, koji nije toliko štetan, ali kada se to dešava na deponijama gde je otpad u velikim količinama, onda se bez prisustva kiseonika, stvara metan i on često dovodi do toga da se zapali deponija“, kaže za Danas Đurđija Petrović, saradnica za regulatornu reformu u NALED-u.

Zato je važno, kako kaže, odlagati otpad u kontrolisanim uslovima, a da li će se otpad iskoristiti kao kompost, što je jedan način ili kao biogorivo ili biodizel manje je važno. Važno je, napominje, da se metan iskoristi kao energija. NALED je sa GIZ-om zato pokrenuo projekat „Ka boljem upravljanju otpadom od hrane“ sve sa ciljem da se unapredi upravljanje ovom vrstom otpada, ali i da se kreiraju i regulatorna rešenja i urede tokovi biotpada.

„Pre svega smo mislili na restorane i velike kuhinje, bolnice, škole, studentske domove, ideja je bila de se krene od privatnog sektora, tamo gde je lakše uvesti kontrolu. Na primer, kod otpada od jestivih ulja postoji regulativa da su sva pravna lica koja proizvode više od 50 obroka dnevno u obavezi da otpadna jestiva ulja predaju nekom operateru“, kaže Petrović.

Slična regulativa, smatra ona, mogla bi da se primeni i na drugi otpad od hrane. Tako bi pravilnikom moglo da bude rešeno i da oni koji proizvedu više od 50 obroka budu u obavezi da otpad od hrane predaju nekom operateru, nekom ko ima dozvolu da time upravlja.

„U situaciji sa epidemijom teško je baviti se time, ali je dobar prvi korak jer će kako količina otpada od hrane koji se predaje raste, rasti i konkurencija, što će uticati da se smanji i cena tih usluga“, napominje naša sagovornica.

Za sada, dosta je ugostitelja koji su zainteresovani da predaju otpad od hrane, ali im je i dalje skupo da za to izdvajaju novac.

„Problem je i to što je toliko jeftino da se otpad odloži na deponiju, zato i predavanje operateru jeste skupo, jer je uvek jeftinije da se baci na deponiju. Ali šta bi se desilo kada bi cena odlaganja na deponiju bila skuplja, kada bi se uvele takse za to, onda se ne bi isplatilo bacanje“, ističe Đurđija Petrović i napominje da je najbolji način da se uredi ova oblast, ipak, kroz regulativu.

Restorani i drugi ugostiteljski objekti koji imaju kuhinju godišnje proizvedu 40.000 tona otpada od hrane. Kako je gotovo sve što se proizvede završavalo na deponijama, prema podacima NALED-a, procene su da na godišnjem nivou ova vrsta otpada emituje štetnih gasova na nivou koji emituje 6.000 do 7.000 motornih vozila.

U proseku, ugostiteljski objekti pripreme 137 obroka dnevno, od čega nastane 7,8 kilograma otpada od hrane, a najveće zdravstvene ustanove u proseku pripreme i do 1.000 obroka na dnevnom nivou, od toga bude 27,7 kilograma otpada.

Firma Eso Tron se od 2011. bavi sakupljanjem otpadnog jestivog ulja, u a poslednjih pet godina rade i na sakupljanju biorazgradivog otpada. Jestivo ulje dugo se bacalo u kanalizaciju, a menadžer ove kompanije Bojan Gligić kaže da oni trenutno tu vrstu otpada sakupljaju na više od 4.600 lokacija u Srbiji.

„Jestivo otpadno ulje uspešno pripremamo za dalji izvoz i proizvodnju biodizela, odnosno obnovljivog izvora energije, a pre pet godina počeli smo da radimo i na sakupljanju i tretmanu biorazgradivog otpada i to radimo pretežno sa industrijom, ali i trgovinskim lancima, i sa svim generatorima neopasnog otpada“, ističe Gligić za Danas.

Oni taj otpad zbrinjavaju, kako kaže, uz značajno smanjenje emisije ugljen dioksida.

Gligić kaže da veliki udeo biorazgradivog otpada dolazi od ugostiteljskog sektora koji mahom završava na deponijama i u kontejnerima. „Ako bismo taj sektor rešili u značajnoj meri bismo smanjili količine biorazgradivog otpada na deponijama koje se razgrađuju i emituju štetne gasove koji zagađuju životnu sredinu“, naglašava on.

Za ugostitelje nije jeftino da odlažu otpad od hrane, ali je njihovo interesovanje, prema rečima Bojana Gligića, veće nego što su očekivali kada su počeli da se ovim bave.

„Ima tu različitih interesa, neki restorani imaju logističke probleme jer ne žele da im se gomila otpad od hrane u kuhinji, ne žele da se šire neprijatni mirisi i da njihovo osoblje nosi vreće sa otpadom do kontejnera jer to ruži sliku o restoranu. Žele da to neko drugi umesto njih obavlja“, ističe Gligić.

S druge strane, neki su zainteresovani da otpad koji prave predaju operaterima iz marketinških razloga jer žele da posluju u zelenim okvirima i da budu prepoznati kao brižljivi prema životnoj sredini. Nekima je stalo i do toga šta će reći strani gosti koji dolaze i kojima je bitno da negde na Trip advisoru vide da li neki restoran vodi računa o životnoj sredini ili ne. Za sada konkurencija u ovoj oblasti nije velika, ali cela ova delatnost u našoj zemlji je još u razvojnoj fazi.

„Verujem da će se pojaviti zainteresovane firme koje žele da rade isto. Trenutno se stvara nova grana poslovanja i teško je na ovo još gledati kao na tržište. Mi smo generisali desetine radnih mesta, imamo više od 50 zaposlenih i još toliko angažujemo preko drugih firmi“, napominje menadžer kompanije koja na godišnjem nivou za sada sakupi 20.000 tona različitog otpada koji se upotrebi za proizvodnju biogasa i biodizela.