„Retka, skupa i zahtevna igračka“: Može li u Srbiji da se desi generalni štrajk?

Ta ideja našla se i na jednom od velikih transparenata na čelu kolone tokom masovnog protesta na Slaviji 22. decembra. Na njemu je pisalo: „Generalni štrajk! Studenti i radnici solidarno“.

Ovu ideju u određenu akciju pretvorile su pojedine opozicione partije, a brzo nakon protesta održan je i incijalni sastanak u prostorijama Socijaldemokratske stranke (SDS) na kom su, kako je saopšteno, učestvovali i predsatvnici sindikata i političkih partija, iako nema tačnog spiska koje sve na njemu bio.

Nakon toga, najavljen je i sledeći sastanak, koji bi trebalo da bude održan pre Nove godine, a čiji će domaćin biti stranka Zajedno.

Kopredsednica stranke Zajedno Biljana Stojković za Danas kaže da će poziv za taj sastanak biti upućen sindikatima i sindikalnim vođama, kao i opozicionim strankama.

„Duboko sam uverena da sindikati razumeju trenutak u kom je politička i društvena kriza tolika da su solidarnost i saradnja nužni za odbranu dostojanstva svakog građanina i građanke Srbije. Bunt studenata je pokrenuo ogroman talas koji ugrožava Aleksandra Vučića, a zadatak svakog segmenta društva je da stane u odbranu mladosti i budućnosti“, naglašava ona.

Stojković ističe da je sada trenutak da svi ustanu.

„Ugroženi su životi i bezbednost dece, a njihov život svakako se vezuje i za opstanak njihovih porodica i prava koja bi svako morao da ima. Ovaj režim negira radnička prava za račun krupnog kapitala, kako stranog tako i domaćeg, i pretvara Srbiju u zemlju na kolenima sa jeftinom i obespravljenom radnom snagom“, ukazuje ona.

Kako dodaje, zna da ovih dana premijer Miloš Vučević i različiti ministri pozivaju sindikate na potpisivanje „nekakvih papira sa gomilom obećanja“.

„Iskreno se nadam da sindikati neće nasesti na još jednu prevaru naprednjaka. Previše puta smo do sada bili prevareni. Sindikati prosvete su najsvežiji primer pokretanja pitanja potpisanih dogovora koji se nikada nisu niti će se ostvariti“, podseća ona.

Generalni štrajk je, prema njenim rečima, najjači pritisak koji jedno društvo može pružiti tiraniji na miran način.

„Znam da svi privatno razumeju trenutak i da će na nivou svojih sindikalnih organizacija imati snage da se upuste u ovu borbu. Svi znaju da obećanja Aleksandra Vučića važe do trenutka kada se radnici povuku, a onda se nastavlja bezumna eksploatacija. Kada kažemo ‘generalni štrajk’ mislimo na to da se prodavci, glumci, rudari, zanatlije, i svi ostali moraju pridružiti deci, mladima i prosvetnim radnicima. Što nas je više, to smo jači u sveopštim zahtevima da ova Vlada i ovaj režim, zajedno sa njihovim vođom, moraju postati ružna istorija“, poručuje Stojković.

Šta kažu sindikati, da li je generalni štrajk u ovom trenutku realna mogućnost?

Sekretar Veća Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) Zoran Mihajlović kaže za Danas da taj sindikat još uvek nema stav o takvoj mogućnosti.

„Nismo dobili nikakav poziv za generalni štrajk od bilo koga, o tome bi trebalo da odlučuju naši organi“, navodi on.

Mihajlović objašnjava da generalni štrajk znači da sva preduzeća u Srbiji treba da prestanu da rade.

„Lično mislim da je to teško organizovati, pogotovu ako to organizuje neka politička partija“, smatra on.

Sličnog mišljenja je i predsednica UGS Nezavisnost Čedanka Andri.

„O generalnom štrajku ovih dana pričaju ljudi koji uopšte ne znaju šta to znači i šta podrazumeva, ljudi koji nikada nisu organizovali štrajk niti u preduzeću niti u ustanovi“, ukazuje ona.

Takođe, smatra da to ne treba da rade političke partije.

„Ne znam čime se stranka Zajedno kvalifikovala da saziva sindikate po pitanju generalnog ili bilo kakvog drugog štrajka“, kaže Andrić.

Tako nešto, prema njenim rečima, traži ozbiljnu logistiku, pripremu i koordinaciju između sindikata.

„Takođe, traži dobro definisane ciljeve, dobru strategiju komunikacije, pouzdane saveznike… u ovom momentu dobar deo toga nedostaje“, smatra Andrić.

S druge strane, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Srbije (ASNS) Ranka Savić kaže da su oni dobili poziv od stranke Zajedno, ali da će tek na njihovom odboru da odluče kako će na taj poziv da reaguju.

„Mi se divimo studentima što su se sami organizovali i što im za to nisu bile potrebne političke partije i zato imaju ovoliku podršku i ovoliko uspeha. Zato mislim da političke partije ne treba da budu inicijatori eventualnog bunta radnika ili generalnog štrajka, jer će nam se onda pripistivati da smo eksponentni partija“, navodi ona.

Savić naglašava da svi sindikati treba da se zapitaju da li su shvatili „da je đavo odneo šalu“.

„Da se u ovoj zemlji apsolutno ne poštuje zakon, ne poštuje se Zakon o radu, primenjuje se seliktivno i apsolutno je na strani poslodavaca. Strani investitori su zaštićeni kao beli medvedi, a nama se ne dozvoljava formiranje sindikata… Da li smo shvatili da se u ovoj zemlji diplome, znanje, iskustvo, stručnost… stavljalju u zapećak? Ako smo to shatili onda ćemo se mi iz sindikata čuti i dogovoriti međusobno o sastanku“, poručuje naša sagovornica.

Na tom sastnku bi, prema njenom mišljenju, trebalo sami sindikati da donesu zaključke šta da rade i na koji način i da li će to biti generalni štrajk ili parcijalni izlazak radnika, što je, kako dodaje, lakše organizovati.

„Sindikat nije heterogena organizacija, mi imamo puno članova koji podržavaju Srpsku naprednu stranku (SNS), zato iz potrebe da menjamo ovo društvo moramo i te ljude da pridobijemo na našu stranu“, navodi Savić.

Međutim, ona dodaje da je situacija kompikovana.

„Pre svega jer će reprezentativni sindikati SSSS i Nezavisnost da odmeravaju šta i kako da urade, jer je u pitanju jedan dobar interes koji se dobija sedenjem unutar Socijalno-ekonomskog saveta. ASNS će i dalje aposlutno podržavati studente i pozvali smo naše članstvo da to urade“, naglašava Savić.

U Srbiji je, prema njenom mišljenju, teško organizovati generalni štrajk. Moguće je, smatra, u pojedinim insitucijama, kao što je sada Pošta u štrajku.

„Recimo ako stane Pošta, pa stane Kolubara, ako stane distribucija i neki veći sistemi, to može da dovede do lančane reakcije kada će se i ostali radnici ohrabriti i priključiti. Da se krene parcijalno i da se to onda širi po celoj Srbiji“, ističe Savić.

Šta bi značio generalni štrajk?

Profesor Fakulteta političkih nauka u penziji i bivši predsednik UGS Nezavisnost Zoran Stojiljković za Danas objašnjava da je generalni štrajk barem kod nas, ali i u većini zemalja izuzev možda Španije i Francuske, dosta retka, skupa i zahtevna „igračka“.

„On podrazumeva da gotovo sve stane i da to bude štrajk u kom će učestvovati barem velika većina relevantnih sindikata i njihovih granskih i teritorijalnih organizacija, što podrazumeva krajnje polarizovanu i kriznu situaciju“, objašnjava on.

Gernealni štrajk, kako kaže, može da bude neogrančenog trajanja dok se ne ipsune zahtevi, ali može da bude i neka vrsta štrajka solidarnosti i upozorenja, koji ima kratko dejstvo, ali služi kao upozorenje vlasti.

„Neki ti prelazni oblici bi bili verovatniji u ovoj sitauciji. Generalni štarjk ne može da se započne bez dobro odabranog tajminga i to se prvo testira takozvanim mozaičnim štrajkovima u koje stupaju odgovarajuće grane ili regionalne organizacije, štrajkom upozoranje i sličnim formama koje pokazuju da li za tako nešto postoji spremnost“, pojašnjava Stojiljković.

On naglašava i da zahtevi moraju da nude neku vrstu garancije da će se oni koji na to pozivaju držati nekakvih pravila igre kada se radi o ekonomskim i socijalnim pravima.

„Teško je od sindiakta tražiti da stupaju u generalni štrajk, ako to u priordi zahteva nema i određene socijalne zahteve“, navodi on.

Generalni štrajk, prema njegovim rečima, podrazumeva da to podrži i većina zaposlenih, inače bi to bio neuspešan pokušaj.

„Pri tome treba imati u vidu da velika većina zapolsenih nije sindikalno organizovana, organizovanih je oko četvrtine zaposlenih. S druge strane, prostor partijskog zapošljavanja je toliko raširen, pogotovo u javnom sektoru, procena je da gotovo trećina zaposlenih ima partijsku knjižicu neke od stranaka na vlasti“, ukazuje Stojiljković.

On smatra da treba podršku blokadi studenata, koju su dali sindiati, uopštiti u neku agendu i testirati da li bi to sa zaoštravanjem sitaucije i polarizacijom moglo ići ka nekoj vrsti opšteg štrajka upozorenja, solidarnosti i eventualno nekoj krajnoj instanci – generalnom štrajku.

„Blokada fakulteta i blokada preduzeća javnih institucija nisu ista stvar. Treba proceniti šta je tu moguće i šta bi imalo podršku zaposlenih“, poručuje Stojiljković.

Da li je Srbija nekada imala generalni štrajk?

Predsednik udruženja Centar za dostojanstven rad i naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo Mario Reljanović navodi za Danas da je Zakon o štrajku jako star, iz 1996. godine.

„Koliko je neupotrebljiv govori i činjenica da se u njemu govori o štrajku u Saveznoj republici Jugoslaviji. Ipak, ako upodobimo odredbe o generalnom štrajku iz tog zakona trenutnom stanju, možemo steći neku sliku o tome šta je generalni štrajk. Zakon ne definiše generalni štrajk, ali se pod njime obično podrazumeva potpuna obustava rada na nivou države“, objašnjava on.

Kako dodaje, u prošlosti se ovaj pojam tumačio dosta široko.

„Imali smo na primer pozive na ‘generalni štrajk’ u nekoj delatnosti, iako to strogo govoreći nije generalni štrajk već može biti eventualno granski štrajk“, pojašnjava Reljanović.

Pravog generalnog štrajka u Srbiji nije bilo, kaže on.

„Situacija iz 2000. neposredno pre 5. oktobra je donekle ličila na opšti štrajk koji se proširio na više delatnosti i to je najbliže što smo došli generalnom štrajku, a da je meni poznato“, navodi Reljanović.

Generalni štrajk, prema zakonu, pokreće najviši organ sindikata na nivou Republike Srbije, dodaje naš sagovornik.

„Ovo bi u teoriji značilo da je potrebna zajednička odluka dva reprezentativna sindikata. Iako je to zakonska forma, u praksi bi zapravo trebalo da dođe do formiranja konsenzusa svih većih sindikata, kao i drugih javnih aktera, političkih i drugih činilaca koji utiču na javno mnjenje. Stepen sindikalizacije je takav da se ne može očekivati da samo poziv dva sindikata stvori efekat generalnog štrajka“, ukazuje Reljanović.

On smatra da nije realno da generalni štrajk izgleda kao potpuna obustava rada svih radnika u Srbiji.

„Međutim, može se desiti, imajući u vidu ogromno nezadovoljstvo vlastima, da dođemo u situaciju sličnu 2000. godini, odnosno da istovremeni štrajk u raznim delatnostima, uz iskazivanje protesta drugim mirnim sredstvima, naraste do tačke da osećamo da je zemlja na jedan dan stala. Iskreno, ne mogu da procenim koliko smo blizu ili daleko od nečeg takvog ali je izvesno da smo bliže nego ikada, gledano od 2000. godine do danas“, poručuje Reljanović.

On dodaje da je važno da su se iskristalisali autoriteti koji deluju i nezavisno od sindikata, i imaju podjednaki ako ne veći autoritet od njih, što doprinosi uvećanju mobilizacionog potencijala za razne mirne buntovne akcije, uključujući i generalni štrajk.