„Vesić će biti zadovoljan šta god investitori uradili“: Stručnjaci o zvaničnoj predaji Generalštaba na 99 godina zetu Donalda Trampa

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić juče je potpisao Ugovor o revitalizaciji kompleksa bivšeg Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu sa američkom kompanijom „Affinity Global Development“, na čijem čelu se nalazi zet Donalda Trampa, Džared Kušner.

Radi se o zgradi Generalštaba, koja se nalazi na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine.

Prema pisanju Njujork Tajmsa ovaj projekat izgradnje hotela vredan je 500 miliona dolara, a Kušner ga sprovodi u partnerstvu sa bivšim pomoćnikom Donalda Trampa, Ričardom Grenelom.

Grenel je, kako navodi portal, prvi predložio da američki investitori pokušaju da preurede ovu davno upražnjenu bombardovanu lokaciju.

Investitor je, prema Vesićevim rečima, u obavezi da na istoj parceli izgradi Memorijalni kompleks posvećen svim žrtvama NATO agresije iz 1999. godine.

Kušner je još u martu na društvenoj mreži X podelio idejno rešenje onoga šta planira da gradi na mestu koje mu je sada prepisano na narednih 99 godina.

Excited to share some early design images for development projects we have been creating for the Albanian coast and downtown Belgrade. @nytimes @business pic.twitter.com/o0HIYLkZWV

— Jared Kushner (@jaredkushner) March 15, 2024

Vest da Kušner želi ovu lokaciju za svoj projekat nije nova, Danas je već ranije pisao o njegovim pretenzijama na zgradu Generalštaba.

I predsednik Srbije Aleksandar Vučić ranije je izjavio da je „delimično upoznat“ s idejom koja ga da se na mestu zgrada Ministarstva odbrane i Generalštaba u centru Beograda, bombardovanih 1999, izgradi veliki kompleks zgrada s hotelom i stanovima, ali je najavio da će to promovisati „s radošću“.

Javnost je, pak, bila podeljena oko toga da li Genrealštab treba da se ruši i da li treba da mu se menja namena.

Miloš Komlenić sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu za Danas navodi da je „tkivo grada živo“ i doživljava neumitno stalne promene.

„Kao i tkivo prirode, ono doživljava permanentni nastanak novih ćelija, „čestica“, odnosno objekata, blokova, delova grada… koji jednako odumiru i vremenom se menjaju. Biti protiv promena, u tom smislu, znači i biti protiv života, jer su promene i transformacije osnov trajanja i postojanja“, ističe on.

Sa druge strane, kako kaže, ono što nas jednako unapređuje i razvija jeste memorija, odnosno sećanje.

„Opet, pozivanjem na prirodu, nužno je uvideti da se inovativne i napredne promene razvijaju i osnažuju. One traju. Zaključujemo da nije pitanje „da li su nam potrebne promene“, već „kako i kakve“. U tom smislu, i zgrade Generalštaba, kao i njihovo neposredno i šire okruženje, su pred nužnim transformacijama“, smatra Komlenić.

On dodaje da te transformacije moraju u potpunosti i bespogovorno da očuvaju kulturno i arhitektonsko dobro koje obuhvataju, i da moraju da ponude barem jednako vredan odgovor za unapređenje tog prostora i objekata.

„Unapređenje u svakom smislu, i ekonomskom i kulturološkom, i identitetskom“, ističe Komlenić.

Međutim, prema njegovim rečima, ono što zabrinjava je odsustvo najave javnog konkursa za transformaciju tako vrednog prostora kao celine, a sa visoko zaštićenim i vrednim objektima.

„U etru provejava „raspisivanje međunarodnog konkursa za memorijalni centar“ na datoj lokaciji, što predstavlja premali ili beznačajni deo sveukupnog prostora, i samo masku i izgovor za, od stručne javnosti i društva uopšte, nekontrolisan razvoj datog prostora, a time i njegovu devastaciju“, ukazuje naš sagovornik.

Takav pristup, kako kaže, zahvaljujući pomenutoj memoriji i sećanju ili iskustvu, ne vodi na dobro.

„To zasigurno vodi u razmišljanje o potrebnoj zaštiti stvorenih gradskih vrednosti i gradskih prostora, kao i njihovom stvarnom, kvalitativnom unapređenju“, zaključuje Komlenić.

Arhitekta Mahmut Bušatlija za Danas kaže da ovo pripada kategoriji „arhitekture grada bez duše“.

„Investitori imaju svoje arhitekte i oni obraćaju pažnju samo na to da se što manje para potroši, a što više zaradi. A pogotovo se neće nešto truditi kad dođu u zemlju za koju jedva da znaju“, ukazuje Bušatlija.

On objašnjava da zgrada ne može da se sačuva, ako žele da je koriste.

„Ako hoćete da je dovedete u stanje da ona može da se koristi kao poslovni prostor ili luksuzni hotel, njena konstrukcija to ne dozvoljava. U vreme kada je ona pravljena bili su drugačiji standardi gradnje“, navodi naš sagovornik.

Što se tiče idejnog rešenja investitora, Bušatlija naglašava da u Srbiji može sve da prođe.

„Ministar Vesić je to potpisao na 99 godina, znači da je uključio i svoju unučad. On će sigurno biti zadovoljan učinjenim, šta god investitori uradili“, poručuje on.

Bušatlija podseća da postoje standardi koji moraju da se ispoštuju za ovakve tipove hotela.

„Međunarodna klijentela ima određene norme koje moraju da se ispoštuju, inače će taj hotel da zvrji prazan. Međutim, Veseić će im sigurno pomoći da sve to urade mimo međunarodnih propisa“, kaže naš sagovornik.

On ukazuje da već 24 godine nemamo stručnjake koji donose odluke.

„Ovakvim stvarima mora da se bavi na profesionalnom, a ne na političkom nivou“, naglašava Bušatlija.

I građevinski inženjer Danijel Dašić ukazuje da ovo nije u skladu sa planovima i da se ne uklapa u postojeću arhitekturu.

„Takođe, radi se i o objektu koji je zaštićen zakonom, ali to je toliko puta rečeno i nije uvaženo snagom čuvenog argumenta “pa šta”“, naglašava on.

Dašić podseća da za skoro sve građane Srbije, taj vremenski period NATO agresije 1999. godine predstavlja vreme rušenja, razaranja, gubitka života, straha i traume.

„Ipak, meni ovo zvuči sasvim logično ako se gleda iz pozicije Aleksandra Vučića“, dodaje on.

To je, tvrdi Dašić, ako izuzmemo sadašnjost, možda bio i najlepši deo života Vučića.

„On tada nije imao ni 30 godina. U tom periodu, pre i nakon samog bombardovanja, njegov život je bio savršen, postao je ministar, zatvarao medije, imao moć, uselio se u novi stan o trošku države“, kaže Dašić.

Zato ga, kaže, ovakva ideja ne iznenađuje.

„Ne čudi me ta njegova želja da mesto patnje i razaranja u srcu Beograda pretvori u mesto uživanja, luksuza i lepog provoda, sve ono kako on pamti tu 1999. godinu“, naglašava Dašić.