Glas invalida rada niko ne želi da čuje

O tome svedoči i podatak da je petnaestak štrajkača već bilo hospitalizovano u kragujevačkom Kliničkom centru, od čega je troje zadržano na bolničkom lečenju, dok su se ostali, ignorišući zahteve lekara da odustanu od štrajka, vratili u fabričku halu i nastavili da gladuju. U Štrajkačkom odboru priznaju da su od početka prethodne nedelje, osim vode i sokova, počeli da „uzimaju i mleko“, kako bi mogli da nastave protest.

Predsednik Štrajkačkog odbora, Stevan Pušonja, i dalje se nada da će u Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, biti održan sastanak nadležnih u tom ministarstvu sa poslovodstvima Grupe Zastava vozila i INPRO, kao i sa predstavnicima Saveza samostalnih sindikata Srbije, kako bi se višenedeljna agonija štrajkača privela kraju na obostrano prihvatljiv način. Taj sastanak je, inače, trebalo da bude održan prošle srede, ali je odložen pa invalidi veruju, čini se ne bez razloga, da nadležni kupuju vreme, nadajući se da će radnici, usled iscrpljenosti, prekinuti štrajk.

A šta to kragujevački invalidi rada, koji su taj status mahom stekli u bivšoj Zastavinoj fabrici automobila, odakle su nakon dolaska Fijata (početkom 2010) zbrinuti u INPRO, zapravo traže? Od desetak zahteva koje su ispostavili nadležnima, najvažniji je onaj koji se odnosi na trajno regulisanje njihovog radno-socijalnog statusa, s obzirom na to da je deo Zastave INPRO privatizovan prodajom francuskoj kompaniji Trigano, dok ostatak fabrike spas od stečaja pokušava da pronađe u Unapred pripremljenom planu reorganizacije (UPPR), kojim je utvrđen tehnološki višak od tridesetak, od ukupno 132, radnika. Štrajkači zahtevaju i isplatu avgustovskih i septembarskih zarada, kao i kontrolu poslovanja preduzeća. Sumnjaju, naime, da je poslovodstvo nenamenski raspoređivalo državni novac koji je stizao na ime subvencionisanja njihovih zarada. Na spisku njihovih zahteva našlo se i preispitivanje prodaje 20 odsto kapitala INPRO francuskom Triganu, smatrajući da ta transakcija nije obavljena na dovoljno transparentan i regularan način. Na početku protesta tražili su i ostavku, ili smenu, direktora firme Branka Veljovića, i taj zahtev im je ispunjen. Veljovićevu ostavku lično im je doneo gradonačelnik Kragujevca Radomir Nikolić, koji se, potom, više nije pojavio u toj kragujevačkoj fabrici.

Invalidi, reklo bi se opravdano, strahuju da bi se primenom već pomenutog UPPR, kojim je predviđen socijalni program za rešavanje problema prekobrojnih, upravo oni našli u kategoriji radnika koji će, uz ponuđene otpremnine, „dobrovoljno“ napustiti radna mesta. I to uprkos činjenici da su prema sporazumu Vlade Srbije i Zastavinih sindikata, iz januara 2010, trebali trajno da budu zbrinuti u fabrici INPRO. Da razloga za strah ima o tome svedoče i nedvosmislene poruke poslovodstva fabrike da za njih u narednom periodu neće biti posla i da bi trebalo da prihvate ponuđeni socijalni program. Štrajkački odbor INPRO, međutim, tvrdi da im socijalni program niko nije ni nudio, te da bi, možda, neko od invalida i bio spreman da prihvati tu ponudu. Štrajkači zato insistiraju da što pre počnu pregovori o uslovima pod kojima bi radnici koji to žele uzeli socijalni program a pregovaralo bi se i o mogućnosti, koju im je najavilo poslovodstvo Grupe Zastava, odlaska u invalidsku penziju onih koji ispunjavaju taj uslov.

Na potezu je, dakle, Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja koje bi, prihvatanjem, reklo bi se osnovanog, zahteva invalida vezanog za uvećanje otpremnina, uz obezbeđenje isplate kompletnih avgustovskih i septembarskih zarada, stvorilo uslove za prekid ove agonije. Ostali zahtevi, među kojima je i onaj o kontroli poslovanja preduzeća, bili bi rešeni naknadno, dok je preispitivanje privatizacije dela Zastave INPRO gotovo nerealno. Doduše, štrajkači glađu su za taj zahtev dobili podršku rukovodstva ogranka Saveza samostalnih sindikata Srbije u Kragujevcu, koje smatra da je „za agoniju invalida rada u INPRO najodgovornija država“, ali ne toliko zbog nebrige prema toj kategoriji radnika, već zato što je „deo imovine Zastave INPRO prodat po ceni za koju može da se kupi dvosoban stan u Beogradu“. Dobri poznavaoci ove problematike ne dele to mišljenje i tvrde da je 20 odsto imovine INPRO prodato za onoliko novca (nešto više od 280.000 evra), koliko je, u tom trenutku, za nju moglo da se dobije. Kritičari privatizacije dela Zastave INPRO prećutkuju i činjenicu da je Trigano, 1. septembra, preuzeo 160 radnika INPRO (i zaposlio još 20), te da je, dugoročno posmatrano, spasio proizvodnju priključnih vozila (automobilskih i prikolica za prevoz čamaca, jahti, stoke i drugog).

Sve ili ništa

Invalidi rada koji gladuju u Zastavi INPRO u više navrata su apelovali na predsednika Srbije Tomislava Nikolića, kao i na premijera Aleksandra Vučića i ministra za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja Aleksandra Vulina da im pomognu u rešavanju njihovih problema. Predsednik i premijer se ovim povodom nisu ni oglasili, dok im je resorni ministar Vulin poručio da je država za njih učinila sve što je mogla, te da više nema šta da im ponudi. Rukovodstvo kragujevačkog Saveza samostalnog sindikata odgovorilo je Vulinu da ni on, a ni Vlada, nisu učinili ništa za Zastavine invalide“.

šta priželjkuju štrajkači’]

– Ishod pregovora koji bi zadovoljio štrajkače podrazumeva garancije da će svi ostati radno angažovani, mada ne bismo bili nezadovoljni ni rešenjem da oni radnici, koji ispunjavaju uslove, odu u invalidsku penziju, uz odgovarajuće otpremnine. Neki od invalida bi prihvatili i socijalni program, ali uz otpremnine koje su veće od zakonskih 200 evra po godini staža. Smatramo, naime, da kao invalidi rada imamo pravo da tražimo nešto veće otpremnine od onih koje dobijaju naše zdrave kolege jer, za razliku od njih, mi nemamo nikakve šanse da se ponovo zaposlimo, ili da započnemo sopstveni biznis. Nadležni u Vladi bi, kad odlučuju o našim zahtevima, morali i o tome da vode računa – smatra Stevan Pušonja, predsednik Štrajkačkog odbora.