Globalizacija i populizam

Nažalost, liberalni principi svetskog trgovinskog sistema trpe sve veće napade. Protekcionizam postaje dominantan. Preti velika opasnost da će se sistem urušiti… ili da će se ponoviti mračne tridesete godine 20. veka“. Oprošteno vam je ako ste pomislili da navedeni citat predstavlja izvod iz nedavnog „izliva“ zabrinutosti u poslovnim i finansijskim medijima povodom negativnih efekata globalizacije, ali ova ocena izrečena je pre 35 godina. Te 1981. godine problem se odnosio na ekonomsku stagnaciju razvijenih država, dok je Japan bio „trgovinski bauk“ koji je gospodario globalnim tržištima. Sjedinjene Države i Evropa su odgovorile na uspon Japana nametanjem trgovinskih barijera i ograničenja na izvoz japanskih automobila i čelika, i sve se više govorilo o novom protekcionizmu.

Ipak, kasniji događaji pokazali su da je bio preteran takav pesimizam o trgovinskom režimu. Umesto razvoja juga, globalna trgovina doživela je procvat devedesetih godina 20. veka i početkom 21. veka, što je bilo podstaknuto stvaranjem Svetske trgovinske organizacije, uspostavljanjem bilateralnih i regionalnih trgovinskih i investicionih sporazuma, te jačanjem Kine. Zapravo, tada je nastupilo novo doba globalizacije, nešto poput hiperglobalizacije. Gledano sa vremenske distance, novi protekcionizam iz osamdesetih godina 20. veka nije predstavljao radikalan raskid sa prošlošću. Zapravo se radilo o „održavanju“, a ne o „uzurpaciji režima“, kako je to primetio politikolog DŽon Ragi. Dakle, ograničenja koja su nametana u to vreme predstavljala su nasumične, ali nužne, odgovore na izazove u vezi sa distribucijom i prilagođavanjem koji su bili nametnuti uspostavljanjem novih trgovinskih odnosa. Ali, ekonomisti i stručnjaci za trgovinu koji su pokazivali preveliku zabrinutost pre 35 godina nisu bili u pravu. Da su vlade uvažile njihove savete, situacija bi verovatno postala još gora. U tom kontekstu, ono što je nekada izgledalo kao „pogubni protekcionizam“ zapravo je predstavljalo način da se spreči veći pritisak na donosioce odluka.

Ostaje pitanje da li se isti princip može primeniti i kada je reč o aktuelnoj strepnji od negativnih posledica globalizacije? Između ostalog, Međunarodni monetarni fond je nedavno upozorio da bi spor ekonomski rast i populizam mogli da dovedu do bujanja protekcionizma. „Veoma je važno da se odbrane šanse za trgovinsku integraciju“, smatra glavni ekonomista MMF-a Moris Obstfeld. Ali, nema mnogo pokazatelja da države odustaju od načela otvorene ekonomije. Ilustracije radi, internet portal globaltradealert.org poseduje bazu podataka o protekcionističkim merama, koja se neretko navodi kao argument za tvrdnje o narastajućem protekcionizmu. Ukoliko kliknete na interaktivnu mapu protekcionističkih mera videćete „crvene krugove“ širom sveta koji pokazuju da je reč o protekcionizmu ali, ako kliknete na mere liberalizacije otkrićete ogroman broj „zelenih krugova“.

Ipak, razlika se odnosi na to što se stiče utisak da su populističke političke snage mnogo snažnije i bliže pobedi na izborima nego pre tri decenije, što je, delimičnom rezultat globalizacije koja je u međuvremenu uzela maha. Primera radi, sve do nedavno bilo je teško zamisliti da će Britanija napustiti Evropsku uniju, ili da će republikanski kandidat na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama davati obećanja o izmeni trgovinskih sporazuma, podizanju zida koji će štititi SAD od migranata iz Meksika i kazniti kompanije koje se premeste iz „matice“. Stoga, stiče se utisak da se ponovo uspostavlja koncept nacionalne države. Uprkos svemu, lekcija koju možemo da naučimo na primeru praksi primenjivanih 1980-ih glasi da hiperglobalizacija ne mora nužno da bude loša, sve dok se u razumnoj meri održavaju načela otvorene svetske ekonomije. Kako sam često isticao, potrebna nam je ravnoteža između nacionalne autonomije i globalizacije.

Autor je profesor međunarodne političke ekonomije na Univerzitetu Harvard