Građevinari ljuti zbog ugovora za kanalizaciju sa Kinezima

Reč je o komercijalnom ugovoru koji je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Tomislav Momirović potpisao krajem protekle nedelje sa kineskom firmom CRBC o projektovanju i izgradnji kanalizacionih sistema i pumpnih stanica u 65 lokalnih samouprava na 73 lokacije kao i šest regionalnih deponija.

Posao bi trebalo da se završi u narednih pet godina a rokovi počinju da teku od dana izdavanja prve građevinske dozvole u lokalnoj sredini.

– To je još jedan udarac domaćoj građevinskoj industriji i još jedan dokaz da su naše firme pastorčad u državi koja sve poslove daje strancima. Pitam se da li će Kinezi za radove po tim selima da dovode svoje radnike, ili će opet eksploatisati naše domaće firme kao podizvođače koji rade po minimalnim cenama dok oni iznose profit. I pitam ko garantuje da će ti radovi biti u roku završeni, ko će održavati te sisteme kada su domaći radnici prinuđeni da posao traže vani pa više ne možete ni da nađete zanatliju u građevini. Pitam i ko će da vraća te kredite kada nam je država uništila domaću privredu – kaže za Danas Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije i pita ako su stranci bolji stručnjaci pa ih angažujemo za sve što radimo, zašto ih ne postavimo i u vladu umesto domaćih političara.

Ni ekonomisti nisu pokazali razumevanje za ovaj potez ministarstva. Ističu da bi bilo bolje raspisati tender pa da se u tržišnoj utakmici utvrdi najpovoljnija ponuda i modeli finansiranja.

Ekonomista Saša Đogović, autor biltena „Makroekonomska kretanja u Srbiji“, kaže da je sve više ugovora koji se sklapaju „tet a tet“, što otvara prostor za koruptivne radnje i stvara opravdanu sumnju da su cene „naduvane“.

– To se videlo i kod drugih velikih infrastrukturnih radova, na izgradnji autoputeva, železnice, najveći deo ugovaran je „iza paravana“, daleko od očiju javnosti, nije bilo utakmice na kojoj bi se izabrao najpovoljniji ponuđač. Sličan odnos vidljiv je i kada se posmatra relacija između javnog i privatnog sektora, gde ne važe ista pravila. Javni sektor se ne vodi principima rentabilnosti i produktivnosti rada, nego nekim drugim, više političkim pri čemu nema odgovornosti u njihovom radu a u slučaju zastoja može da računa na to da će ga država „zadojiti“ sredstvima. Imamo javni sektor koji je privilegovan, čime se sprečava zdrava tržišna utakmica. Kao što imamo hibridnu demokratiju, tako nam je i tržište hibridno i potpuno je jasno da se ide i na ugovaranje poslova kod kojih nema konkurenata pa ne možemo iz realnih parametara da utvrdimo pravu cenu – kaže Đogović.

Dodaje da su ovakvi ugovori vrlo često odraz političke korupcije, preko njih režim nastoji da se dodvori političkim akterima na međunarodnoj sceni kako bi se dobilo malo blagonaklonosti za rešavanje naših internacionalizovanih problema, ali i naklonosti za sopstvenu vlast.

Ni politička scena nije lepo dočekala najavljenu investiciju, pa je predsednik Odbora za privredu i finansije Stranke slobode i pravde Dušan Nikezić pitao je ministra Momirovića zbog čega je sa kineskim kompanijama potpisao ugovor vredan 3,2 milijarde evra za izgradnju kanalizacije i preradu otpadnih voda, kada smo taj novac mogli da dobijemo od Evropske unije.

– Reč je o projektima za koje Evropska unija planira da nam pokloni 85 odsto vrednosti radova, što znači da umesto da damo naših 400 miliona evra i od Evrope dobijemo 2,8 milijardi, daćemo Kinezima 3,2 milijarde evra našeg novca. Pritom ponovo vređate srpske građevince, jer im angažovanjem kineskih kompanija poručujete da ne znaju ni kanalizaciju da izgrade, kao što ste im nedavno poručili da ne znaju da grade mostove i autoputeve – navodi se u pisanom saopštenju Nikezića.