Građevinski investitori suviše opasni za srpsku policiju

A tvrdio je da će do kraja 2019. bespravno podignuta kafana na vrhu Kopaonika biti srušena „do poslednje cigle“.

Međutim, objekat još uvek stoji na Pančićevom vrhu, u zaštićenoj zoni Nacionalnog parka.

Istina, nekoliko radnika za koje se pretpostavilo da ih je u oktobru angažovala izvesna Snežana Mitković, u zvaničnoj verziji gospođa investitorka, krenulo je da skida crep pa se, opet pretpostavka, zaključilo da je ona sama rešila da ukloni građevinu ne bi li smanjila troškove koji, ukoliko se uposle mašine neke od firmi, mogu da dostignu i do 250.000 evra.

Ipak, dalje od krova nisu stigli ni ljudi koji su započeli demontažu. Sada vrh Kopaonika „krasi“ ruševina. Više se ne zna ni ko je nadležan da je skloni.

To bi mogla da učini investitorka, ali javnosti nije poznato da li je ona o takvoj nameri obavestila Ministarstvo građevinarstva koje je već donelo svoje rešenje o rušenju i odlučilo da to obavi neka od specijalizovanih firmi, jer se na ranije donete naloge o rušenju investitorka nije obazirala.

Jedino je izvesno da čak ni radove na rušenju nije prijavila Javnom preduzeću Nacionalni park Kopaonik, a morala je.

Za uklanjanje kafane dalje je nadležno i Ministarstvo građevinarstva, a ono pak ne može da izađe na teren dok policija ne obezbedi asistenciju.

Zahtev za to je podnet još ranije, početkom prošle godine, pa je loptica bačena ministru Stefanoviću, koji sada, sledeći nove odredbe Zakona o planiranju i izgradnji, treba da obavesti Ministarstvo građevinarstva kad je spreman da obezbedi podršku za taj posao.

Koliko god da je kontroverzna akcija rušenja, još je teže bilo razumom shvatiti sve ono što se dešavalo dok je objekat podignut, na više od 1.000 kvadratnih metara uz dozvolu koja je važila za montažni bife od 150 kvadrata.

Zapravo, tek što je izašla iz temelja, gabariti su već ukazivali da će građevina biti daleko veća od one odobrene dozvolom, kao i da nije reč o montažnom objektu nego zgradi od čvrstog materijala.

Prvi su to uočili iz Nacionalnog parka Kopaonik, prijavili, inspekcija je potvrdila prekoračenje dozvole i zabranila nastavak radova, ali je zgrada i dalje rasla.

Prvi, drugi, treći i četvrti sprat… Na lokaciji gde se i za postavljanje venca kod spomenika Pančiću traži dozvola. Dodatni apsurd bio je pokušaj opštinske administracije iz Brusa da se antidatiranjem zahteva za legalizaciju obezbedi dodatno vreme za završetak radova.

Podsetimo, svi objekti koji su izgrađeni do 2015. i našli se na satelitskom snimku terena koji je tada urađen za celu Srbiju, mogli su da uđu u proces ozakonjenja, a oni čija je gradnja počela posle tog datuma, bez izuzetka smatraju se nelegalnim i za njih je, opet bez izuzetka, predviđeno rušenje.

Ministarstvo je zbog sumnje da je trgovao uticajem, podnelo krivičnu prijavu protiv investitorke zbog falsifikovanja isprava i protiv predsednika Opštine Brus, Milutina Jeličića Jutke, poznatijeg javnosti iz seksualne afere.

Ne zna se ishod te prijave. Krivična prijava podneta je i protiv Dejana Ćika, koji je nelegalnom objektu na vrhu Kopaonika omogućio da koristi vodu i struju preko javnog preduzeća Skijališta Srbije.

Ta prijava je, međutim, odbačena jer je tužilaštvo primenilo načelo oportuniteta, pa je Ćiko rešio problem uplatom 150.000 dinara u humanitarne svrhe.

Zbog tako očiglednog ignorisanja zakona, razvilo se više spekulacija o tome ko je zapravo pravi investitor – jer to očigledno nije zvanična gospođa, potpuno anonimna, za koju je Uprava za borbu protiv pranja novca utvrdila da na računima nema sredstava iz kojih bi finansirala radove. Pominjali su se kontroverzni biznismeni sa Kosova, ali i bliski rođaci ljudi iz vrha vlasti.

Konačno rušenje, s obzirom na to da investitor nije postupio po nalogu inspekcije Ministarstva građevinarstva, zakazano je za 7. avgust 2018. ali je dan ranije „akcija“ zaustavljena jer policija nije dala asistenciju pozivajući se na zakon kojim se ta asistencija odobrava ukoliko je pre toga bilo neuspelih pokušaja da se sprovede rešenje.

Ministarka Zorana Mihajlović pak nije htela da bez podrške organa reda izlaže inspektore, pa je do kraja te godine njeno ministarstvo promenilo zakon a novim odredbama je precizirano da policija može i bez prethodnog neuspelog pokušaja da asistira u rušenju.

Inače, već nekoliko godina unazad, policija je bez pozivanja na „prvi pokušaj“ asistirala pri rušenju nelegalno podignutih vikendica na Zlatiboru, ali i u drugim zaštićenim područjima.

Zašto je zapelo baš sa zgradom na Kopaoniku, nema logičnog rešenja, osim ako se ne uzmu u obzir spekulacije koje su pratile ovaj slučaj.

Isti aršini, ali ne za sve

Usvajanjem novog seta zakona država je 2015. najavila oštru borbu protiv divlje gradnje. Međutim, ispostavilo se da nema iste aršine za sve građevine. Tako je bespravno podignuta džamija u Zemunu, srušena preko noći, ali ne i obrazovni objekat Muamera Zukorlića u Novom Pazaru. Srušene su vikendice podignute bez dozvola na Zlatiboru, kafana na Kopaoniku još se drži kao i kuća bivšeg predsednika Tomislava Nikolića na obali Save. Generalno, u sred akcije suzbijanja divlje gradnje, prema nekim procenama samo u Beogradu „niklo“ je oko 8.000 bespravnih građevina, što većih gabarita, zgrada i hala, u centru grada i na periferiji, što „sitnijih“ intervencija za koje su takođe neophodne dozvole. Ako se tome doda oko milion procenjenih bespravnih objekata nastalih u ranijem periodu, od kojih bar pet odsto neće moći da se legalizuje, na spisku za rušenje nalazi se više od 60.000 građevina. One koje su stvarno srušene još se mogu prebrojati na prste…

Tužilaštva upletena u žute trake

Inspektori kada dobiju prijavu da se na nekoj lokaciji gradi bez papira, brzo izlaze na teren, oblepe traku da je gradilište zatvoreno i podnesu prijavu. Šta se sa tom prijavom kasnije desi, nije baš poznato, ali većina njih i ako stigne do tužilaštva i suda, jer je divlja gradnja krivično delo, ne dobije zakonom propisanu kaznu koja može da iznese i do pet godina zatvora. Zapravo takvih kazni izrečeno je svega nekoliko, još desetak prijava okončalo se primenom sistema oportuniteta, odnosno okrivljeni investitor prihvatio je da uplati neka sredstva u humanitarne svrhe, ili uslovnom kaznom. Najveći broj predmeta je ili zastareo ili prosto nije bilo sankcija. Dok se ta petljavina sa tužilaštvom i sudom odvijala, investitor bi mirno skinuo žutu traku obmotanu oko gradilišta i nastavljao da radi. Poznat je slučaj da su takve stanove i prodavali i da se neki od notara overavali kupoprodajne ugovore iako je uknjiženje novog vlasnika praktično nemoguće, bar sudeći po slovu zakona.