Grejanje na ugalj i polovnjaci kao simbol „višeg standarda“

Naime, prema njegovoj oceni „vazduh je lošiji za onoliko koliko nam je standard viši“, a kao dokaz ovoj tvrdnji predsednik navodi da je u svakom automobilu video po jednu osobu.

Dakle zlatno doba izgleda da nosi i svoje breme, a u našem slučaju je to sposobnost da vidimo vazduh koji udišemo.

Što se tiče automobila zaista, broj putničkih vozila se značajno povećao u poslednjih desetak godina, pa je sa 1.567.114 automobila 2010. broj registrovanih vozila skočio na 2.029.554 miliona u 2018. godini.

Međutim, u tom periodu je i vozni park podmlađen, više efikasnijih motora koji emituju manje gasova i čestica je u saobraćaju, a na kraju krajeva to nije ni blizu najveći zagađivač vazduha prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine.

Prema njihovom izveštaju za 2018. (poslednji objavljen) drumski saobraćaj utiče u emisiji PM10 i PM2,5 čestica sa po šest odsto. Ovo su čestice koje u najvećoj meri utiču na zdravlje građana.

Kod emisije azotnih oksida (NOx) drumski saobraćaj učestvuje znatno više, sa 24 odsto, dok na emisiju sumpor-oksida i ne utiče.

Zato učešće individualnih ložišta u emisiji štetnih čestica ne ide baš u prilog tvrdnjama predsednika kako je zagađenje vazduha posledica rasta standarda.

Naime, u izveštaju Agencije navodi se da čak 57 odsto PM 10 čestica emituju tzv. „ostala stacionarna ložišta“, što su u stvari kotlovi i peći na drva i ugalj u domaćinstvima širom Srbije.

Kod još opasnijih, PM 2,5 čestica učešće individualnih ložišta je još veće, čak 75 odsto. Jelena Žarković, profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu se pita ako već imamo rast standarda zašto ljudi i dalje lože ugalj i drva, zašto ne kupuju efikasnije i čistije tehnologije za grejanje poput toplotnih pumpi.

„Te tehnologije su čistije, ali i skuplje i ljudi ih zato ne kupuju. Takođe, na čvrsta goriva se greju siromašniji ljudi, a njih ima dosta. Jedino što bi se moglo povezati sa većim standardom je veći broj automobila“, ocenjuje Žarković.

Prema njenim rečima, postoji opšti trend da kada se država, a posebno industrija, ubrzano razvija raste i zagađenje. Primer za to je Kina koja je tri decenije rasla visokim stopama.

„Ali mi nismo Kina. Niti imamo te stope rasta, niti rast traje toliko dugo. Naša industrija je uništena 1990-ih godina i do sada se nije posebno oporavila“, ističe profesorka Žarković.

Kao najveći zagađivač često se navode termoelektrane. Kada se radi o sumpordioksidu i oksidima azota to je istina. Proizvodnja struje i toplotne energije pravi 91 odsto sumpordioksida u vazduhu i 49 odsto azotnih oksida. Međutim, kod čestica, odnosno prašine, učestvuje sa svega pet odnosno tri odsto.

Goran Nikolić, saradnik Instituta za evropske studije, upozorava da Srbija ne bi trebalo da sluša previše savete EU u vezi termoelektrana.

„Država ne treba da žuri preterano sa radikalnim merama i gašenjem termoelektrana i prelaskom na obnovljive izvore energije. Možda bismo imali čist vazduh, ali bismo bili siromašni“, ocenjuje on.

Kao najveće zagađivače i on apostrofira individualna ložišta, a to se najbolje vidi u gradovima u kotlinama kao što je Užice.

„Industrija sigurno nije povećala zagađenje, jer je manja nego osamdesetih godina, a strane fabrike ipak imaju novije tehnologije koje manje zagađuju životnu sredinu. Uveren sam da je bilo gore pre 30 godina, ali se tada to nije merilo i ljudi nisu znali šta udišu“, smatra Nikolić.

Teza da što je viši standard to je veće zagađenje ne stoji ako se pogledaju razvijene zemlje, poput skandinavskih, napominje ekonomista Milan Kovačević.

„U Oslu imaju i čistiji vazduh i veći standard. Ovo je još jedna u nizu stvari koje je predsednik izjavio, a koje ne stoje. Dosta faktora utiče na zagađenje, ami se nismo pozabavili nijednim. Recimo, šta se desilo sa gasifikacijom. Da je više domaćinstava priključeno na gas bilo bi manje zagađenje. A opet, koliko mi plaćamo gas i zašto je skuplji nego u Bosni i Hercegovini? Nema ovo veze sa rastom standarda nego sa našom lošom strategijom negovanja kvaliteta života građana“, ocenjuje Kovačević.

Na kraju, neko bi mogao da pomisli da je cena privrednog rasta veća zagađenost, ali u stvari zagađenje košta.

Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije iz 2015. godine procena je da društveni troškovi zagađenja vazduha iznose oko jedan odsto BDP-a.

Prema tome ovakav vazduh košta Srbiju više od 400 miliona evra godišnje. Različite institucije imaju različite definicije ovih troškova, ali evo šta kaže Svetska banka.

Zagađenje vazduha smanjuje poljoprivredne prinose, smanjuje vrednost nekretnina, tera talentovane radnike iz zemlje, a najvažniji je naravno što skraćuje život stanovništvu.

Pomenuti izveštaj SZO procenjuje ekonomski trošak prevremenih smrti zbog zagađenja vazduha za Evropu na 1,4 biliona dolara.