Gubitaš donira sportske saveze

Sličnu situaciju očekujemo i od početka naredne godine, kada će se tržište liberalizovati i za male potrošače – rekao je juče vršilac dužnosti direktora EPS-a Aleksandar Obradović na ceremoniji potpisivanja sponzorskih ugovora sa Olimpijskim komitetom Srbije i tri sportska saveza – rukometnim, odbojkaškim i vaterpolo. Samom činu potpisivanja ugovora prisustvovali su osim predsednika Upravnog odbora EPS-a Ace Markovića i predstavnici matičnih saveza, Aleksandar Boričić (odbojka), Velimir Marjanović (rukomet), Zoran Babić (vaterpolo) i Vlade Divac (OKS). Ipak, niko od prisutnih predstavnika sponzora i sponzorisanih nije naveo tačan iznos kojim su pomognuti navedeni savezi i OKS.

Inače, EPS je u prošloj godini poslovao sa gubitkom koji je dostigao gotovo 20 miliona evra, a početkom ove godine poslovodstvo je najavilo da bi za programe koje je u energetici odobrila Vlada bilo potrebno da se kompanija dodatno zaduži za najmanje pola miliona evra. I pored toga, EPS se često javlja u ulozi donatora a Obradović je rado pristao da novinaru Danasa barem za nijansu približi način na koji EPS raspodeljuje novac sportskim savezima i da li je u pitanju sistemski pristup ili ad hok varijanta.

– Procedura raspodele novčanih sredstava je dosta kompleksna i mora da prođe Upravni odbor. Nakon toga novac može biti prosleđen nekom sportskom savezu. Svake godine, bez obzira na okolnosti, u planu imamo iznos koji izdvajamo za sport. Sada smo se odlučili za rukomet, odbojku, vaterpolo i Olimpijski komitet, što ne znači da u nekom drugom slučaju nećemo pomoći Fudbalski ili Košarkaški savez. Mislim da smo u bliskoj prošlosti izlazili u susret i pomenutim savezima. Naš je strateški interes da u godinama koje dolaze postanemo dovoljno finansijski jaki da pomognemo svim Savezima, jer smo svesni koliki je sveukupni značaj sporta u Srbiji – naveo je Obradović.

Zbog čega je pomoć sportistima strateški interes jednog javnog preduzeća osnovanog za proizvodnju i distribuciju struje, nije baš dovoljno jasno, ali je činjenica da to nije izum EPS-a. Naprotiv, i sport a i druge društvene ili čak humanitarne manifestacije često opstaju upravo zahvaljujući javnim preduzećima na čija je pleća stavljen teret društvene odgovornosti kojom bi trebalo da se bavi država. Činjenica je i da se sa tom praksom ne prekida jer su sva javna preduzeća, po dosadašnjem načinu funkcionisanja vlasti, deo „feuda“ stranke kojoj su pripali kao postizborni plen, a da se kroz finansiranje raznih manifestacija zapravo pridobijaju potencijalni glasači. I to je, naravno, blaža i benignija varijanta tumačenja. Postoji i druga – da se na taj način tokovi novca zamagljuju i gubi evidencija koliko je stvarno para iz javne kase ili od zarade iz upravljanja državnim resursom, dodeljeno kao donacija za razne neposlovne projekte. Verovatno bi mnogo racionalnije bilo kada bi javna preduzeća, rasterećena takve uloge, poslovala sa dobiti, kada bi taj profit uplaćivali u budžet a država za sport izdvajala veći deo nego sada. To bi, verovatno klubovima i savezima više odgovaralo, jer sredstva ne bi zavisila od veštine da se pronađe dobar donator već od rezultata.