Hrvati nepoverljivi prema proizvodima iz Srbije

U ukupnoj robnoj razmeni sa svetom koju je Srbija ostvarila u 2010, Hrvatska se, sa obimom prometa od oko 705 miliona dolara, našla na 10. mestu. Zanimljivo je, takođe, da najveće mogućnosti za rast trgovine, kad je reč o zemljama bivše Jugoslavije, postoje upravo između Srbije i Hrvatske. Tome bi, nesumnjivo, značajan doprinos mogao da pruži CEFTA sporazum, ali problem je što nisu uklonjene brojne necarinske prepreke koje otežavaju stvaranje zone slobodne trgovine i regionalnu saradnju. Tako, recimo, proizvođači voćnih sokova iz Srbije ukazuju na to da im carinici na graničnim prelazima sa Hrvatskom traže proizvođačke specifikacije, koje spadaju u poslovnu tajnu, jer sadrže normativ utroška materijala, što praktično predstavlja recepturu proizvoda. Promet otežava i nedovoljan broj međunarodno priznatih akreditacionih i sertifikacionih tela, kao i ovlašćenih laboratorija, zatim nepriznavanje veterinarskog zdravstvenog uverenja, otežana registracija lekova i preparata, kao i proizvoda za zaštitu bilja. Srpski izvoznici suočavaju se i sa problemom nepriznavanja sortne liste semena kao i sertifikata o kvalitetu. Vetar u leđa povećanju razmene trebalo bi da budu pregovori (obavljeni 2009) o daljoj liberalizaciji trgovanja poljoprivrednim proizvodima između članica CEFTA. Između Srbije i Hrvatske dogovoreno je povećanje obima kvota za 200 odsto i snižavanje carina na nulu za gotovo sve poljoprivredne proizvode, osim za duvan i cigarete, šećer i šećerni sirup. Potpisan je i dodatni Protokol i sada predstoji ratifikacija tog dokumenta koji bi trebalo da stupi na snagu do kraja 2011. godine.

Zahvaljujući ulaganjima u Srbiji koja dostižu 500 miliona evra (oko 19 odsto ukupnih hrvatskih ulaganja u inostranstvu) Hrvatska se pozicionirala na šesto mesto najvećih investitora. Na listi hrvatskih preduzeća koja su najviše investirala u Srbiji su Agrokor, Pevec, Vindija, Idea, Lura, Našice cement, Kroacija osiguranje, Magma… Nasuprot tome, ulaganja Srbije u Hrvatskoj znatno su skromnija. Realizovane su samo dve investicije – sredinom 2008. koncern Svislajon Takovo kupio je (za 20 miliona evra) fabriku Eurofud market iz Siska, dok je NCA Investment grupa iz Beograda, krajem 2010. godine, postala većinski vlasnik hrvatske trgovačke kompanije Magma plativši za ovu kupoprodajnu transakciju 18 miliona evra. Kompanija Delta holding iz Beograda je, nakon više bezuspešnih pokušaja da uđe na hrvatsko tržište sa svojim trgovinskim lancem, uspela da realizuje investiciju u lanac kafića Kosta kofi. Do sada je registrovano nekoliko neuspešnih pokušaja srpskih preduzeća da privatizuju hrvatske firme što je još jedan od dokaza da nije obezbeđena prohodnost za srpski kapital. Uprkos uverenju pojedinih privrednika da je politički vrh Hrvatske naklonjen investicijama iz Srbije, praksa govori da one nisu tako dobrodošle kao hrvatska ulaganja u Srbiji. Eventualno uvođenje principa reciprociteta rezultiralo bi izbalansiranim ekonomskim odnosima, ali na znatno nižem nivou, što ne bi bilo prihvatljivo. Jer, naš cilj nije da sužavamo međusobnu privrednu saradnju, već da je obostranim naporima povećamo. Utoliko pre što su pojedine srpske kompanije spremne, poseduju znanje, kadrove i međunarodno iskustvo za takve poduhvate (posebno one iz oblasti konditorske industrije i telekomunikacija).

Još jedan od balasta koji opterećuje ekonomsku saradnju Srbije i Hrvatske jesu nerešeni imovinski odnosi. Hrvatska je još pre stupanja na snagu Sporazuma o sukcesiji, preciznije 1991, usvojila Uredbu o nacionalizaciji srpske imovine, kojom je vlasništvo nad tom imovinom preneto na državu. I mada je pod pritiskom međunarodne zajednice Uredba povučena, otežavajuća okolnost je što je veći deo sporne imovine već bio prodat pre pravosnažnosti Sporazuma o sukcesiji. Prema procenama Direkcije za imovinu Republike Srbije vrednost zgrada, stanova, odmarališta nekadašnjih srpskih preduzeća, iznosila je 1,8 milijardi evra, a hrvatskih u Srbiji oko 800 miliona evra. U Hrvatskom fondu za privatizaciju tvrde da je popisano 319 objekata na koja pravo polažu firme iz Srbije od čega je 158 prodato, 30 dodeljeno na korišćenje, 40 zgrada je pod sporom, a 91 objekat je slobodan. U Direkciji za imovinu Srbije, međutim, ističu da srpske firme imaju više od 400 objekata u Hrvatskoj. I Vlada Srbije je, sredinom juna 2008, usvojila Uredbu kojom se omogućava prodaja imovine hrvatskih, slovenačkih i kompanija iz BiH, koje su ranije poslovale u Srbiji. Primena te Uredbe, kao i raspisane aukcije za prodaju firmi bivših republika SFRJ, privremeno je bila stavljena van snage, ali je u novembru 2008. doneta nova uredba kojom je precizirano da društveno preduzeće u Srbiji, čije je sedište bilo u bivšim republikama SFRJ, ima rok od tri meseca da sporazumno uredi pravne odnose sa osnivačem iz tih republika. Ukoliko se u tom roku ne postigne sporazum, nadležni organ Srbije će sprovesti postupak privatizacije. Na tu uredbu, koja je nekoliko puta produžavana i važi do kraja septembra 2011, protest su uložile Hrvatska, Slovenija i BiH, i to uprkos činjenici da je Vlada Srbije produžila rok za dostavljanje zahteva za utvrđivanje vlasničkih udela u društvenim preduzećima, čiji su osnivači firme iz bivše Jugoslavije.

Da bi spoljnotrgovinska razmena sa Hrvatskom mogla da se podigne na viši nivo, neophodno je otkloniti debalans na našoj strani, koji je u velikoj meri posledica i još uvek prisutne negativne percepcije proizvoda koji iz Srbije stižu na hrvatsko tržište. Treba popraviti i nepovoljnu strukturu srpskih proizvoda koji se izvoze u Hrvatsku, s obzirom na to da dominiraju sirovine i repromaterijal, kao i proizvodi nižih faza obrade (hartija, karton, šećerna repa, električna energija, uljane pogače, ulje od suncokreta, delovi za motore, bakarna žica, toplovaljane table i proizvodi, nameštaj, etilen, zamrzivači… dok su u uvozu iz Hrvatske zastupljeni: urea, propan, laka ulja, cigarete, polietilen, butan, boce, provodnici, seme suncokreta, mandarine, riblje konzerve…). Realno, srpski proizvođači bi na tržište Hrvatske mogli da izvoze sveže voće, meso i mesne prerađevine, vino i alkoholna pića, građevinski materijal, proizvode crne i obojene metalurgije, farmaceutske proizvode… Akcenat bi trebalo staviti i na uspostavljanje viših oblika poslovno-tehničke saradnje između preduzeća iz Hrvatske i Srbije, kao što su zajednička ulaganja i kooperacije. Tome naruku ide tehnološka povezanost iz prethodnog perioda koja je naročito izražena u mašinogradnji, elektroindustriji, energetici, proizvodnji telekomunikacione opreme, tekstilnoj i kožarsko-prerađivačkoj, drvno-prerađivačkoj, poljoprivredno-prerađivačkoj industriji, zatim u oblasti IT tehnologija, kao i kroz zajednički nastup u regionalnim projektima na trećim tržištima. U Srbiji sada posluje više od 200 hrvatskih firmi, a u Hrvatskoj je prisutno tek desetak predstavništava srpskih firmi.

Autor je savetnik u Birou za regionalnu saradnju PKS