Hrvati spasili "vodavodu"

… da mnogo veći značaj za firmu i sam brend ima izvoz koji je ka Kuvajtu krenuo gotovo istovremeno, iz novih pogona u međuvremenu sagrađenih na susednom placu.

– Ugovor sa Kuvajtom o izvozu „vodavode“ poseban je stimulans ne samo zbog vrednosti i količina. Ugovorena su tri miliona litara, što iznosi oko milion evra, ali je već sada jasno da će početna pozicija biti premašena. I kuvajtski partner je ušao sa velikim ambicijama u saradnju sa nama, a kako je prodaja počela, verovatno je da će aranžman biti proširen i na distribuciju za Saudijsku Arabiju, Bahrein, ali i Dubai i Abu Dabi. Činjenica je da se u svetu mnogo lakše plasira ovakav brend, jer deklaracija ukazuje na to da li je voda prerađena i filtrirana, onda je uobičajeno i jeftinija, do oko 15 centi, ili je prirodna, što podrazumeva daleko višu cenu koju je moguće postići u razvijenim zemljama. Mi smo u toj klasi sa „evijanom“, „fidžijem“ i „vitelom“, a kako samo „vodavoda“ ima sertifikat da je arteška, prirodna i neprerađena, jedini smo izvoznik na to tržište iz ovog regiona – kaže Đorđević i dodaje da je posao sa Kuvajtom i velika odgovornost, jer tu dolaze milioni turista koji će se susresti sa srpskim brendom, i ako se osvoji njihovo poverenje, to može biti dobar podsticaj i za fabriku, ali i za druge poslovne ugovore između dve zemlje.

On kaže da bi sada želeo da zaboravi vreme kada mu je oduzeta proizvodnja koja je bila u punom zamahu. Naš list je pre deset godina pratio zbivanja oko „vodavode“, kada je Vlade Divac trebalo da kao suvlasnik uđe sa oko 30 odsto udela, ali je on uspeo da se upiše kao jedini, stopostotni vlasnik. Čitava epopeja, praćena nizom sudskih sporova, završila se stečajem i reorganizacijom stare punionice koju je Divac preuzeo, a onda je njegova uprava napravila dugove od 400 miliona dinara.

Kako reorganizacija nije uspela, proglašen je bankrot. Kako je spor oko vlasništva predugo trajao, Đorđević je shvatio da partneri u inostranstvu, sa kojima je pre više od decenije počeo da sarađuje, ne mogu da čekaju. Zato je pre tri godine izgradio novu fabriku na susednom placu, gde je imao treći izvor i sa tih 5.000 kvadrata ponovo pokrenuo proizvodnju „vodavode“. Povratak na domaće tržište, međutim, nije lak, jer su se u međuvremenu pojavile moćne multinacionalne kompanije i fondovi koji imaju daleko veće marketinške mogućnosti da zadrže pozicije stečene tokom poslednjih deset godina.

– Iako je preuzeo prvu punionicu koju sam izgradio u Banji Vrujci, Divac nije imao vlasništvo nad registracijom brenda, kojom je bio zaštićen naziv i dizajn boce. Tako je ispalo da je bez dozvole vlasnika registracije brenda nastavio da proizvodi „vodavodu“. Sudski spor oko vlasništva fabrike uveliko je trajao, postojala je i zabrana otuđenja ili bilo kakve promene statusa, ali je Divac ipak promenio naziv firme u Laruci vodu. Pokušaj da ta punionica proda veliku količinu vode firmi Laruci iz Bahreina, završio se u riječkoj luci, kada su hrvatski carinici zaustavili transport jer je pošiljka za Bahrein bila sa vodom pod registrovanim brendom „vodavoda“. Oni su samo dosledno primenili propis, jer vlasnik brenda nije odobrio Divcu korišćenje. To poštovanje pravila, koje važi svuda u svetu kada imate žigom registrovan brend, zapravo je onemogućilo plan da u narednom koraku punionica bude prodata grupi stranih biznismena – podseća Đorđević.

Ističe da je kupovina pogona stare fabrike iz stečaja bio emotivni potez, ali dodaje i da postoji ekonomski motiv, jer najavljen rastući izvoz brzo može da premaši kapacitet novoizgrađene fabrike.

– Jako sam srećan i poslovno i lično, jer iako smo to morali da platimo, jedna velika nepravda je ispravljena, ponovo smo na svome, tu gde smo gradili, gde sam uložio novac, vreme, znanje, kreativnost, a odakle smo bili grubo istisnuti. Sporovi sa bivšim partnerom se nastavljaju, ali meni više nisu bitni. Verovatno se neće nikada završiti jer Divac vešto izbegava da dođe na ročišta – naglašava naš sagovornik i podseća da je i pre deset godina bio svestan da je to moćan brend.

Potvrda je u to vreme bio rastući izvoz u Singapur, Koreju, Japan, Tajvan, tržišta na kojima bi „vodavoda“ mogla da se vrati.

Arteška voda

„Na srpskom tržištu jedino ‘vodavoda’ ispunjava uslove za oznaku ‘prirodna’, i arteška. Pogoni nove fabrike izgrađeni su na samom hiljadugodišnjem izvoru dubine preko 600 metara, gde vremenske prilike i godišnja doba ne utiču na kvalitet i voda bez ikakve prerade ide direktno u flašu. Prvi kontakt sa spoljnim svetom ima tek kada je potrošač otvori“, objašnjava Vojin Đorđević.