I država je neodgovoran poslodavac

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Saznao je da u njihovim spisima stoji da je njemu IMT uplatio doprinose za 36 godina radnog staža, što je po našim zakonima nedovoljno da bi se dobila penzija – potrebno je četrdeset. Problem je što Marko Bogatinčević iza sebe ima potrebnih četrdeset godina radnog staža i što mu je firma u kojoj je radio uredno „skidala“ sa plate iznos kojim je, verovao je donedavno, uplaćivala te doprinose. A najveći problem jeste to što su ljudi iz IMT-a sve ovo znali kada su njega i još 26 ljudi ubedili da odu u penziju, potpuno svesni da im PIO fond neće dati ni dinara, i da ih praktično ostavljaju bez ikakvih prihoda.

– Kada smo dobili otkaze, nisu nam dali socijalni program, a sa 36 godina radnog staža mi nemamo pravo na penziju, tako da je nas 27 već četiri meseca bez ikakvih primanja. NJima je prosto bio cilj da nas oteraju – navodi Bogatinčević.

On kaže da su mu u PIO fondu ponudili opciju da sam uplati oko 300.000 dinara, koliko iznose doprinosi za četiri godine radnog staža, ali on taj novac nema. Uz to, svi pokušaji da sa nadležnim institucijama reši problem, ostali su bezuspešni. Kako navodi, rukovodstvo firme, Ministarstvo rada i Ministarstvo privrede su imali identičan odgovor – obratite se onim drugim. Stoga su Bogatinčević i 26 kolega koji dele njegovu sudbinu, presavili tabak i sudu tužili IMT u nadi da će na taj način povratiti četiri godine rada ili ostvariti pravo na socijalni program namenjen ljudima koji su dobili otkaze, a nemaju pravo na penziju.

Daleko od toga da egzistencijalni problemi isključivo pogađaju ovih 27 bivših radnika IMT-a. Ni radnicima koji su i dalje zaposleni u ovom, nekada impresivnom industrijskom kompleksu, nije ništa lakše. Početkom meseca predstavnici svih sindikata IMT-a su najavljivali generalni štrajk. Prema rečima Dragoslava Stefanovića, predstavnika sindikata Nezavisnost u IMT-u, radnici su poslednji put primili plate u septembru 2013. godine.

– Firma nam nije isplatila 18 zarada. U tom periodu smo primili svega četiri ili pet minimalaca. Od kada je u maju 2013. godine država postala većinski vlasnik IMT-a, napravljeno je samo 600 traktora, navodi Stefanović.

Ipak, i pored ovakve situacije sindikati će sačekati sa štrajkom, pošto postoje indicije da će se situacija u preduzeću razrešiti u narednim danima.

– Očekujemo od države da uskoro odgovori na pitanje šta će se desiti sa preduzećem. Da li ćemo da idemo u privatizaciju, strateško partnerstvo, likvidaciju ili stečaj – kaže Stefanović dodajući da je te informacije dobio iz Agencije za privatizaciju i rukovodstva firme.

Prema njegovim rečima, indijska kompanija Tafe zainteresovana je za kupovinu IMT-a i, kako ističe, nada se da će država imati sluha za to.

– Sve je i dalje konfuzno. Ukoliko na kraju ipak dođe do stečaja, mi nećemo imati izbora i moraćemo da tražimo naša prava – navodi Stefanović.

IMT se od 2013. godine nalazi u restrukturiranju. Pronalazak strateškog partnera iz inostranstva je jedino što ovu firmu može da održi u životu. Za razliku od velikog broja preduzeća u restrukturiranju za koje je stečaj jedina izgledna sudbina, pojedine strane kompanije su pokazale interesovanje za kupovinu IMT-a i pored glasina da dugovi premašuju vrednost imovine. Na prvi poziv Agencije, kada je oglašena prodaja IMT-a, javilo se sedam potencijalnih investitora, a najozbiljnije među njima bile su kompanije iz Kine i Indije. Ipak, apetiti ove dve kompanije su nadilazile privatizaciju samo IMT-a. NJima je za oko zapala i Industrija motora Rakovica (IMR) koja se takođe nalazi u restrukturiranju. Ovo je podstaklo ideju da se ova dva preduzeća spoje i na taj način „zasladi“ ponuda i brže dođe do strateškog partnera koji bi oživeo proizvodnju. Iako se ova ideja već dve godine povremeno pojavljuje u medijima, i dalje nema odgovora na pitanje šta će se desiti.

– Sve stoji u mestu. Niko nam ne daje informacije, očigledno je da ni država nema rešenje – kaže za Danas Jovo Mičić, predstavnik Samostalnog sindikata u IMR-u.

On podvlači da ipak postoji razlika između između te dve fabrike.

– Mi, srećom, imamo posla. Izvozimo motore za Egipat i radnicima se redovno isplaćuju plate. Dakle imamo tržište, ono što nemamo su informacije – navodi Mičić.

Ali i pored toga što stvari bolje stoje nego u IMT-u, Mičić je izričit u stavu da je privatizacija jedino rešenje na duge staze.

– Nama zaštita računa prestaje 31. maja i od tog datuma će svako moći da naplati od nas svoja potraživanja. Ukoliko do toga dođe, lako može da se desi da mi prestanemo da postojimo. Tražili smo od države da nam produže rok do kraja godine, ali nemamo informacija da li će taj predlog odobriti. Svesni smo da moramo da se privatizujemo, ali do kraja maja ne možemo da pronađemo strateškog partnera – rekao je Mičić i dodao da bi to moglo da se učini do kraja godine.

U ovoj konfuziji je ipak jedna stvar kristalno jasna svima. Postojeće stanje ne može da se odugovlači u nedogled. Izostanak odluke o sudbini IMT-a i IMR-a najviše boli njihove radnike koji nisu sigurni kako će da plate račune i prehrane decu. Neko mora već jednom da preseče ovaj Gordijev čvor.

IMT i IMR u brojevima

Prema podacima Agencije za privatizaciju u IMT-u je u 2012. godini proizvedeno 610 traktora i 439 poljoprivrednih mašina. Naredne godine, proizvodnja je opala pa je tako iz fabrike izašlo 467 traktora i 192 poljoprivredne mašine. Budućem investitoru stoje na raspolaganju i informacije da u IMT-u radi 378 ljudi, da instalirani proizvodni kapaciteti preduzeća iznose 35.000 traktora godišnje, a da su realni kapaciteti 12.000. Za IMR su na sajtu Agencije za privatizaciju dostupni podaci samo za 2013. godinu. U toj godini, 638 radnika je proizvelo 490 traktora i 293 motora. Instalirani kapaciteti IMR su 50.000 motora i 7.000 traktora godišnje, dok je realno da se u Rakovici godišnje proizvede 20 hiljada motora i 3.000 traktora.

Mnogo zajedničkog

Pored interesovanja potencijalnih ulagača koji bi ih kupili u paketu, IMT i IMR spaja još nešto. Ili bolje reći – neko. Od 2013. godine, kada je država postala većinski vlasnik kapitala, na mesto direktora IMT-a dolazi Zoran Radosavljević, prvi čovek IMR-a. On je bio jedan od onih koji se javno zalagao za spajanje dva preduzeća. Od njega nismo mogli da dobijemo potvrdu informacije da će država naredne nedelje odlučiti o sudbini dva preduzeća, pošto nije bio u Beogradu. Iz njegove kancelarije nam je kratko rečeno da sve informacije vezane za eventualno strateško partnerstvo treba da tražimo od Agencije za privatizaciju.