Pitanje: zašto niko nije video šta se sprema, koje je kraljica Elizabeta Druga postavila ekonomistima – učesnicima skupa o globalnoj finansijskoj krizi održanog u Londonskoj školi ekonomije, i dalje je aktuelno. Ali sve veći broj stručnjaka spoznaje da su u „zlatnom dobu“, koje je prethodilo krizi, bili slepi ne samo za potencijalne uzroke kraha već i za istinski ceh „uspeha“.

Taj period bio je, prema široko rasprostranjenom mišljenju, obeležen pohlepom, a brz rast vrednosti bruto domaćeg proizvoda pratile su sve veće razlike u zaradama i životnom standardu, odnosno u stopi blagostanja. Izgleda kao da lideri u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama shvataju da je potrebno da nove, opsežnije mere sa jasnim ciljem, zamene do sada prmenjivane strategije. A takve ciljeve moguće je odrediti. Ilustracije radi, grupa ekonomista, uključujući i mene, zaključila je u izveštaju Instituta Legatum da stopa blagostanja može da bude valjano praćena, poređenjem parametara na međunarodnom nivou, što bi trebalo da posluži kao još jedan od pokazatelja prilikom kreiranja politike. Drugim rečima, potrebno je da se vlade država usredsrede na načine na koje bi bilo moguće delotvorna načela primeniti u praksi. To praktično znači da bi pažnju trebalo usmeriti na stabilnost, čak i ukoliko to podrazumeva manju produktivnost.

Ekonomisti Kenet Rogof i Karmen Rejnhart tvrde da je prevazilaženje finansijskih kriza skup proces jer oporavak sporo teče, dok istraživanja u kojima se meri blagostanje daju bolju sliku. U tom kontekstu posmatrano za građane je najpogubnije naglo smenjivanje perioda ekonomskog procvata i stagnacije, jer se to odmah odražava na vrednost bruto domaćeg proizvoda. Drugo, blagostanje se, za razliku od vrednosti BDP-a, najčešće meri povećanjem zarada siromašnijih slojeva stanovništva, zbog čega bogatije evropske države radije posežu za merama stabilnosti. Ipak, usled nedostatka mehanizma kojim bi se osigurala pravična raspodela prihoda u evrozoni su osnažene tenzije tokom nedavne krize. Treće, primena načela blagostanja u kreiranju politike imala bi najbrži i najveći efekat na nacionalnom nivou, s obzirom na to da je sagledavanje ekonomskog uspeha na osnovu vrednosti BDP-a neprikladno u slučaju država sa velikim javnim sektorom. Na primer, delotvoran zdravstveni sistem ne podrazumeva velike troškove, već zdravstvene radnike koji će građanima predočiti kako da zdravo žive, pružajući im pritom i adekvatno lečenje.

Dakle, društvene zajednice bi bolje funkcionisale ukoliko bi se države usredsredile na pitanja kao što su međuljudski odnosi, razvijanje osećaja pripadnosti, bezbednost i mentalno zdravlje. Mada je mentalno zdravlje jedan od glavnih faktora na osnovu kojih se može odrediti kakav stav ljudi imaju o svom životu, u većini država se ne nalazi na listi prioriteta. U Sjedinjenim Državama prošle godine više ljudi je stradalo počinivši samoubistvo nego u saobraćajnim nesrećama, a u Nemačkoj i Velikoj Britaniji taj broj je trostruko veći. Zanimljiv je podatak da Britanci, kod kojih su dijagnostifikovana mentalna oboljenja, uglavnom nemaju pristup lečenju jer su ostali bez prihoda. Stoga bi se, osmišljavanjem mera za bolji pristup zdravstvenom sistemu, omogućilo ne samo njihovo lečenje, već i podizanje nivoa blagostanja u državi. Ali, da bi se unapredila stopa blagostanja potrebno je podići i stopu zaposlenosti, pa je nužno osmisliti delotvornu politiku otvaranja novih radnih mesta. Sve to navodi na zaključak da cilj ne bi trebalo da bude samo uvećanje budžetskih prihoda, već i bolja raspodela prihoda kako bi se zadovoljile potrebe građana.

Autor je član Gornjeg doma britanskog parlamenta

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.