Iako je fertilitet Srba dobar, rešenje su imigranti, tvrde demografi: Ni Vučićevih 100 miliona evra nije izlaz za manjak dece u Srbiji

“Da izađemo i sa dodatnim programom, samo da imamo više dece”, rekao je on.

I pre Nove godine, sa planom mera kojim bi se u Srbiji žene podstakle da rađaju izašla je i ministarka zadužena za brigu o porodici Darija Kisić.

Naime, porodiljsko odsustvo bi trebalo, kako je najavila, da se produži sa 12 na 15 meseci, odnosno na 18 meseci za žene koje su rodile drugo dete. Odsustvo radi nege trećeg deteta od ranije traje dve godine.

Iz Ministrastva za brigu o porodici nam nije stigao u toku dana odgovor na pitanje na koje konkretno mere će se politika podizanja nataliteta usmeriti ove godine, te koliko će novca iz budžeta biti potrošeno na šta.

Vučić je izjavio u sredu uveče i da će “izmene zakona uslediti u martu, maju, septembru”, a tim povodom su i iz Udruženja Mame su zakon rekli da postoje izmene koje i ne zahtevaju velika izdvajanja iz budžeta i koje se mogu realizovati relativno brzo.

“Očekujemo usvajanje onih mera koje se tiču porodilja preduzetnica, a neke odluke ne mogu da se odlažu za septembar jer je Ustavni sud u decembru doneo odluku o poništavanju člana 17. stav 4. Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i u Službenom glasniku će ta odluka biti objavljena u maju. Do tada bi naša Skupština trebalo da izmeni ovaj Zakon”, kaže za Danas Tatjana Macura iz Udruženja Mame su zakon.

Naime, Ustavni sud je u decembru još jednu odredbu ovog Zakona ocenio neustavnom, tako da bi žene preduzetnice i one na fleksibilnim ugovorima uskoro mogle da dobiju pravo na duže odsustvo sa posla nakon porođaja.

“Oni neće pristupiti izmeni Zakona samo zbog odluke Ustavnog suda, veće će to sigurno ići u paketu sa drugim izmenama kako bi se maskiralo da su te izmene padstaknute odlukom Ustavnog suda. Tako je bilo kada je Ustavni sud i ranije reagovao. Verovatno će se baviti i nekim drugim izmenama, pretpostavljam onima koje su i najavljivali, a koje se odnose na produženo porodiljsko odsustvo ili odsustvo radi nege deteta”, ističe Macura.

Ako se, kako kaže, donese odluka o produženju porodiljskog za tri, odnosno šest meseci, onda to državu obavezuje da isplaćuje neku nadoknadu, što će takođe biti uzimanje iz budžeta.

“Sve te izmene ne mogu da budu jeftine. Ali poenta svih naših zalaganja – osim toga što pokušavamo ljudima da objasnimo da su ovo suštinski demografski problemi – jeste da država mora da izdvaja veći procenat BDPa kako bi se proširio obuhvat mera koje podstiču one koji žele decu da ih i imaju”, naglašava Macura.

Kada se radi o pravima koje roditelji imaju ovde i u nekim drugim zemljama u okruženju, ona napominje da Srbija svakako u tom smsilu nije na dnu lestvice, ali napominje da se ovim treba baviti smislenije i dublje, jer ovo je jedna od retkih oblasti kojima država mora da se bavi jer ako to ne radi ostaju velike posledice na generacije koje dolaze.

Kako je u Hrvatskoj, Bugarskoj, Švedskoj

Porodiljsko odsustvo tokom kog žena prima 100 odsto plate u Hrvatskoj je šest meseci, ali nakon toga zaposleni ili samozaposleni roditelj nakon navršenih šest meseci života deteta ima pravo na tzv. roditeljski dopust, koji može koristiti do osme godine života deteta.

Pravo na roditeljski dopust je pravo oba zaposlena ili samozaposlena roditelja na odsustvo sa posla, koje oni koriste u trajanju od osam meseci za prvo i drugo dete, odnosno 30 meseci za rođene blizance, treće i svako sledeće dete, namenjeno nezi deteta.

U Srbiji odsustvo radi nege deteta, zajedno sa porodiljskim odsustvom, traje 12 meseci.

U Bugarskoj majke imaju pravo na 410 dana porodiljskog odsustva, a kada dete napuni šest meseci, majka može ostatak porodiljskog odsustva preneti na oca.

U Švedskoj roditelji imaju pravo na 480 dana plaćenog roditeljskog odsustva, koji oni međusobno dele. Svaki roditelj ima pravo na po 240 dana, ali svako od njih mora da iskoristi bar 90 dana.

Nije natalitet problem, već migracije

Ovo su pojedini primeri, svakako u praksi Srbija je daleko od najgorih kada se radi o pravima koje žene imaju u slučaju prodiljskog odsustva. Međutim, mere koje je Vlada predočila i izmene zakona koje su, kako se slažu svi, neophodne, neće rešiti suštinski problem – a to je starost stanovništva.

“Naše populacione mere su najčešće pronatalitetne, najčešće se gleda da se podigne nivo rađanja, ali iz evropskih iskustva Švedske, Britanije ili Francuske koje su imale dugogodišnja ulaganja pa opet nisu uspele da značajnije podignu nivo rađanja, vidimo da to nije baš lako”, kaže demograf Ivan Marinković.

U razvijenom delu sveta gde su žene ravnopravni učesnik u privrednoj aktivnosti, gde je obrazovanje svima podjednako dostupno i svuda gde postoje pozitivne tekovine društva, napominje on, željeni broj dece ograničava se na dvoje, a nivo koji realizuje često bude manje od toga.

“Problem koji mi imamo sa nedovoljnim brojem rađanja datira još od sredine 20. veka i ni tada nismo imali dovoljno rađanja, ali zbog mlade populacije prvi negativni prirodni priraštaj imali smo tek četiri decenije kasnije, 1992. godine. Tako da bilo koju meru da donesemo i da podignemo nivo rađanja, što nije moguće i realno, mi ne možemo da popravimo situaciju značajnije”, napominje Marinković.

Populacione mere naše države treba da se zasnivaju, kako kaže, na poboljšanju nataliteta i politika prema migracijama treba da bude drugačija jer najrazvijenije zemlje upravo dobrom politikom prema migracijama održavaju broj stanovnika.

“Da u razvijenim zemljama nema naseljavanja mladih vrlo brzo bi imali negativni prirodni priraštaj. Znači, migracije su jedini iks faktor koji može značajnije da promeni sliku stanja. Ove najavljene mere ne mogu ništa značajnije da urade da bi promenile tu sliku”, ističe naš sagovornik.

Sa ovim merama, napominje Marinković, možemo da održavamo na određenom stepenu nivo rađanja, a kod nas je on i sada na evropskom proseku.

“Možemo da održavamo da padne niže, kao što se to desilo u Italiji i Španiji. Naš fertilitet nije loš, nama je problem nepovoljna starosna struktura, jer zbog velikog udela starog stanovništva imamo intenzivnu depopulaciju”, kaže Marinković i dodaje da dok ne postanemo imigraciona zemlja nećemo moći da promenimo sliku.

Najveći problem je nama, kako kaže, predstvljala emigracija jer su procene demografa bile da između 15.000 i 20.000 ljudi na godišnjem nivou više odlazi nego što dolazi u zemlju.

“To znači da na nivou od 10 godina, između dva popisa, 200.000 ljudi više ode, ali sačekaćemo konačne rezultate, da vidimo da li je tako”, napominje on.

Marinković kaže da smo mi tradicionalno emigraciona, a ne imigraciona zemlja, a o tome koliko nam je starosna struktura nepovoljna dovoljno govori i to što imamo radnike iz drugih zemalja.

“Ti radnici do sada nisu ulazili u naše stanovništvo, ali ako se to promeni, onda migracije neće biti negativan faktor, ali bi nama one trebalo zbog situacije u kojoj smo da budu pozitivan faktor. Morali bismo da imamo na godišnjem nivou 20.000 do 30.000 ljudi više onih koji dolaze nego odlaze da bismo mogli da nadomestimo negativan prirodni priraštaj”, kaže Ivan Marinković.