INTERVJU Biljana Stepanović: Boris Tadić nikad nije imao podršku, recimo, Angele Merkel kao što je imao Vučić

Prve korake napravila je u Borbi, a kako nije “baš bila u poziciji da bira” pristala je na predlog urednika Bože Andrejića da prati banke o kojima ništa nije znala. Učila je iz Borbine arhive, kroz razgovore sa ekonomskim novinarima, bankarima, a prednost joj je bila to što je umela dosadne ekonomske teme da objasni na jednostavan način. I tako decenijama. Za sve to vreme pisanja, uređivanja i učenja mlađih naraštaja ostala je u poslu koji vole. Uprkos svim izazovima.

“Nisam menjala profesiju, nisam nikada, ali bukvalno nikada ni pomišljala da je napustim. Ne znam ni šta bih drugo volela da radim više od novinarstva. Ali jesam dodatno radila i druge stvari, kad sam šta mogla ili morala, pošto se dobar deo vremena od novinarstva nije moglo živeti. Tako ispada da sam jedno vreme od drugih poslova pomagala sebi da se bavim svojom osnovnom profesijom. To jeste, moram da priznam, malo uvrnuto”, kaže u razgovoru za Danas Biljana Stepanović, vlasnica i generalna direktorka Biznis info grupe, medijske kuće koja izdaje mesečni časopis Nova ekonomija.

* Kako je bilo biti novinar devedestih godina? Kako ste spajali kraj s krajem?

– O tome sam negde već pričala. Početkom devedesetih, kad je srušen Ante Marković i počelo raspad Jugoslavije, ludilo, sankcije i ratovi, krenula sam, da kažemo, u „spoljnotrgovinsko poslovanje“. Vikendom odem u Istanbul, nakupujem raznu garderobu, vunicu, neku kožnu jaknu, vratim se u nedelju uveče i u ponedeljak ujutru u Borbu na posao. Sve prodam do idućeg petka (na veliko, nakupcu koji preprodaje posle na komad) pa ponovo. Isto sam radila sa cigaretama iz Rumunije, kako kad. To naravno niko od kolega nije znao, na poslu sam se pojavljivala normalno, tad me je toga bilo čak i sramota, kao da sam sama sebe dovela u tu poziciju, a ne okolnosti.

Kasnije sam shvatila da mi je to bila najbolja životna škola. Tu sam naučila sve što mi i dan danas treba: odnos prema ljudima, shvatila sam ponašanja ljudi, trgovinu (bogami i ekonomiju uopšte) naučila sam se opreznosti, kako da stisnete petlju i pokažete zube kad treba, a kako da sačuvate sebe kad treba, kako da napravite i držite „pokerašku facu“ kad okolnosti zahtevaju, kako da ne skliznete i ne upadnete u loše društvo.

Svašta je čovek, posebno naivan kao ja do tada, mogao da nauči u tim švercerskim autobusima i po graničnim prelazima i to po skraćenom postupku.

Od sredine devedesetih kad sam stvorila porodicu, pa do pred Peti oktobar, muž je dodatno radio razne poslove, držali smo fotografsku radnju, slikao je razne proslave, škole, dovijali smo se kao i svi u Srbiji.

Prelomna tačka i ulazak u „bolji život“ krenuo je kad me je Rade Radovanović, tadašnji šef dopisništva, a posle novinar Danasa, primio da budem dopisnik Radija Slobodna Evropa, nekoliko meseci pred pad Miloševića.

Tu smo, sa egzistencijalne tačke, malo odahnuli.

* Tabloidi su glavni saveznici vlasti u prikrivanju suštinskih problema. Nekada ih nije bilo toliko – tabloida, a onlajn medija nije bilo uopšte. Sada nas samo jedan klik deli od raznih laži. Oni koji su dugo u medijima često kažu da je sada najgore, da je novinarstvo, više sada nego devedesetih, dotaklo dno. Mislite li tako?

– Mislim da novinarstvo, ako pričamo o tom zanimanju, uglavnom nije dotaklo dno. Na dnu se nalaze i po njemu se sve vreme kreću, štampane stvari koje nazivamo tabloidima, ali ja zastupam tezu da to ima samo oblik novina, prodaje se na kiosku, a u stvari nisu novine. Isto važi za neke portale i Pink televiziju.

To su propagandni servisi vlasti čiji je jedini zadatak obmana i zastrašivanje javnog mnjenja i u stvari skretanje pažnje sa pravih vesti koje tamo sigurno neće naći, na neke iskonstruisane besmislice. Devedesetih ste od tabloida imali Večernje novosti i Politiku ekspres.

Taj list je, da podsetimo, javno pozvao na linč Slavka Ćuruvije čuvenim naslovom „Ćuruvija dočekao bombe“ posle čega je i ubijen. Što se tiče Novosti, ne znam da li se mogu nazvati pravim tabloidom iz sadašnje perspektive. Bilo je i tamo neistina i manipulacija, ratnog huškanja, montaža, svačega.

Ali vi sada gledate kako urednici recimo četiri tabloida u istom danu „prepoznaju istu temu“ i svi čak stave skoro identične naslove. Sasvim je jasno da im iz istog centra (vlasti naravno) stiže gotov tekst i naslov, njihovo je samo da objave. A to onda, prema najosnovnijim standardima profesije, nisu novine i tamo ne rade novinari. Žao mi je, nismo kolege.

* Šta je najviše što zamerate vlastima u Srbiji? Koji potez će najskuplje da nas košta?

– Zameram im praktično sve i ne mogu jasno ni da odvojim šta najviše. Ali generalno, možda najviše to što su celo društvo bukvalno podelili, zatrovali, vratili ga civilizacijski unazad, učinili sve da normalizuju primitivizam i bahato neznanje, a da proteraju iz javnog života kulturu, umetnost, obrazovanje, znanje, osnovne vrednosti civilizovanog društva.

O tome da je mafija uvedena na velika vrata, da vlada bezakonje tako da ako ste deo vladajuće strukture, makar i najmanji šraf, za vas zakoni ne važe, a ako niste, vama zakoni ne vrede.

Kako, recimo, predsednik države odluči da su čuvena dva minuta sa naplatne rampe u Doljevcu, kad je ubijena Stanika Gligorijević suviše strašna pa niko ne može da ih vidi, čak ni na suđenju, prosto je snimak „nestao“, a da bolesno krvničko iživljavanje nad žrtvama čuvene Belivukove grupe nije strašno i grozno, pa nam ih predsednik lično pušta na televiziji, a tabloidi potom dograbe i danima razvlače?

Kako predsednik države lično brani uzgajivača marihuane u Jovanjici i licitira koliko je tu bilo tona i da li je to malo ili nedovoljno za progon jadnog čoveka, a policajac koji to otkrije biva šikaniran i sto puta saslušavan i čak mu je, kako njegov advokat kaže, život ugrožen? Ti i sijaset drugih primera govore da sistem vrednosti u ovoj zemlji nije samo narušen, nego bukvalno okrenut naglavačke. Sve drugo što nam se događa, samo je deo tog uspostavljenog anti-sistema.

* Decenijama kritikujete vlast, da li je do njih ikada stigla vaša kritika, da li su vas je neko iz vlasti/politike ikada poslušao?

– Ranije se dešavalo, mogu reći i relativno često. Mnogima se ovo neće svideti, ali šta im mogu – i za vreme SPS-a je bilo ljudi sa kojima se moglo razgovarati, koji su bili razumni i spremni da saslušaju, shvate i čak poslušaju, iako smo bili neistomišljenici.

Za vreme DOS-a su me često i zvali da me pitaju šta mislim o nečemu, ili šta je najgore što bih ih pitala. Iako nikad nisam bila deo ni bilo koje partije, niti bilo koje vlasti. Sada ste neprijatelj ako ih kritikujete.

I to ne njihove klike, nego čak države. Sasvim su sebe poistovetili sa državom. A ja pitam – zašto ste vi merilo države više nego ja?

* Da li vam je ikada nuđeno mesto u vladi i da li biste, vođeni jedinom željom da nešto promenite, to nekada prihvatili?

– Nije mi zaista nikad nuđeno, a ne bih ni prihvatila. Nisam ja taj tip. Ne žudim za vlašću niti za moći, to se valjda i vidi, ne znam. Ranije sam mislila da nisam za takvo mesto dovoljno kompetentna, to treba da rade stručnjaci.

Sada kad vidim koga je Vučić sve doveo na vlast, kakva je to galerija besmislenih likova, stvarno bi me bilo duboko sramota da se nađem u tom društvu. Mada me ne bi ni zvali, nisam ni ja njima društvo.

Sigurna sam da neki blam oseća i ovih nekoliko stručnih ljudi koje možete nabrojati na prste jedne ruke, koji su pristali da uđu u to kolo. Zašto su pristali oni znaju, samo da nam ne kažu jednog dana kako su hteli „da menjaju sistem iznutra“.

A sutra, kad sve ovo prođe, biće vreme za neke mlađe pametne ljude, pune elana, energije, ideala da vrate zemlju u normalu, jer će biti baš puno posla. Ja ih znam dosta, tu ću moći da pomognem, da na njih ukažem i da ih povežem.

* Rekli ste jednom prilikom da je zadatak vlasti da nam obezbede da živimo kao ljudi. Kada ćemo u Srbiji dobiti šansu da živimo tako, kao ljudi?

– Ja se duboko nadam, kad ova pošast prođe. I još dublje se nadam da tada neće biti prekasno.

* Često ste kritikovali situaciju i ono što je urađeno sa EPS-om. Još ne znamo epilog. Ko je kriv i kako smo to platili ili kako ćemo tek platiti? Pitali ste vlasti: zašto ste upropastili EPS? Da li vam je neko odgovorio na to?

– Smatram da mi je odgovorila lično predsednica Vlade Republike Srbije, gospođa Ana Brnabić, iako mi se ovoga puta nije obratila lično. Videla sam da je jako ljutito rekla da niko nema prava da ih pita zašto su upropastili EPS, zašto su pet godina držali u v.d. statusu sasvim neukog Milorada Grčića da vodi srce privrednog sistema zemlje, dok ga nije doveo do ivice sloma. Pogotovu ako taj što to pita nije sam ništa počeo da gradi (!?)

Pa sam obavestila predsednicu Vlade Republike Srbije gospođu Anu Brnabić da sam ja upravo, sopstvenim snagama, počela da gradim hidroelektranu Đerdap 3, tako da sam se kvalifikovala da pitam – zašto ste upropastili EPS? Odgovor još čekam.

* “Zlatno doba” i “ekonomski tigar”, da li biste nekada ove fraze povezali sa Srbijom i zašto ne?

– Činjenica je da smo nekoliko godina imali natprosečne stope rasta, ali ako se sagleda celina Vučićeve vlasti, naša stopa rasta je u proseku među najnižima u regionu Srednje i Istočne Evrope.

Za 2022. pa i 2023. biće među najnižima, ako se ne desi neko čudo. Ako vam Eurostat, dakle evropski statistički zavod kaže da ste četvrta najsiromašnija zemlja u Evropi, ako je Hrvatska ušla u EU, a sada i u Šengen i uvela evro, ako ni Crna Gora pa čak ni Bosna neće sa vama u tzv. Open Balkan, ako svi koji mogu beže odavde glavom bez obzira, i mlado i staro, i intelektualci i zanatlije, ako ubrzano ostajete bez stanovništva, ako ovde mafijaši, bože sačuvaj, melju ljude u ćevape, doslovno kao parodija deluje da slušate priče o nekakvom zlatnom dobu i ekonomskom tigru.

* Ljudi odlaze iz Srbije, mladi i kvalifikovani. Odlaze i zanatlije i vozači, svi odlaze. I odlaziće. Kako to da promenimo? Šta biste tu savetovali državu? Ako Vas nisu do sada poslušali možda hoće sada.

– Prvo se treba zapitati zašto ti ljudi odlaze? Nije istina da je u svet lako otići, ostaviti svoj život i sve što imate ovde, otisnuti se sam u nepoznato i kao stranac negde krenuti iz početka.

A da vas tamo samo čekaju i da odmah počinje da vam cveta cveće. Ko god tako misli, ništa ne razume. Kad mladi ljudi odu, očigledno od života očekuju više, misle da ovde ne mogu da zarade, da napreduju, da žive svoj život lepo, guši ih ova atmosfera, ne mogu da gledaju nepismene partijske kadrove sa kupljenim diplomama kako im postaju ministri i direktori. Ne veruju da će se to skoro promeniti, a imaju snage, znanja i volje da se otisnu u nepoznato, stisnu zube i krenu u svoju borbu.

Ali kad odu ljudi u već nekim godinama, oni sigurno odlaze iz očajanja jer ne vide drugi način da održe golu egzistenciju. U oba slučaja odlaze najbolji ili ako hoćete – najžilaviji. A kako da se vrate? Mnogi od njih nikako.

Pitanje je kako da se zaustave ovi što rastu. Jedino tako što će se ono što bi ih nateralo na odlazak, promeniti. Deo će uvek odlaziti, migracije su normalna stvar, ljudi uvek cirkulišu po svetu. Ali ovo kod nas nisu migracije, ovo je egzodus.

* I Hrvatska je kao i Srbija bila u ratu devedesetih. Kako sada da razumemo to što su oni od pre neki dan u euro zoni, a celih 10 godina je prošlo kako su u ušli u EU. Za tih istih 10 godina Srbija je uspela da ostane u vlasti SNS-a.

– I Hrvatska je odmah po ulasku u EU doživela veliki odlazak mahom mladih ljudi. Mnoge sam tada srela u Dablinu, pun je bio Hrvata. Ali se to postepeno smanjivalo i normalizovalo. Hrvatska je sada tu gde jeste, a i mi smo tu gde jesmo.

Istine radi, njima je Evropa pomagala da napreduju, da uhapse Sanadera, da dođu dovde gde su došli, a kod nas evidentno deset godina podržava režim koji nas uništava. Tu nismo bili ravnopravni. Prodemokratske vlade posle 2000. (svaka neuporedivo bolja od Vučićeve vlasti) nisu dobile dovoljan vetar u leđa za brže pristupanje EU dok je u Srbiji još postojao značajan evroentuzijazam.

A onda smo dočekali Vučića. Boris Tadić nikad nije imao podršku, recimo, Angele Merkel kao što je imao Vučić. Ali takođe istine radi, ni mi sami se nismo dovoljno borili za sebe, prihvatili smo bez dovoljno borbe i otpora ovo stanje kao svoju sudbinu.

Neki iz straha, neki iz sitne koristi, neki iz ne znam čega, ali svesni deo društva deset godina većinski ćuti. Ljudi sa margine, obrazovne, ekonomske, društvene, koje neki neumesno nazivaju „krezubima“, nisu odgovorni što nisu razumeli i možda još ne razumeju šta se događa. Ne. Odgovorni su ovi koji vide i razumeju, a ne pružaju otpor.

I pokazuju uvek prstom na drugoga – na Vatikan, Nemce, EU, Ameriku, a nemaju odgovor na prosto pitanje – dobro, a šta ste vi lično učinili da se ova propast spreči?

* Uspešni ste u svemu čega se latite. Bilo da je to pisanje, uređivanje, pravljenje torti, biznis. Nova ekonomija radi već 13 godina, što vas kvalifikuje i kao uspešnu poslovnu ženu. Jednom prilikom ste rekli da niste bogati, ali da biste to bili da su uslovi za rad u ovoj zemlji normalni, odnosno regularni? Ostajete li pri tome?

– Da, apsolutno. U nekim regularnim uslovima gde bi važili osnovni principi poslovanja, gde su svi mediji ravnopravni, gde radi tržište, gde se novac zarađuje na osnovu kvaliteta, a ne političke podobnosti, sigurno bih imala veliku medijsku kuću, bez svakodnevne borbe za opstanak.

Ovako je relativno mala, ali moje kolege i mogu reći već prijatelji koji tu sa mnom rade, sigurno ne moraju da se postide gde i šta rade, već naprotiv. A i to je valjda neki kapital.

Torte pravim i poklanjam, neću otvoriti poslastičarnicu

* Ako ste talenat za biznis nasledili od dede, ko je “krivac” za vaš kulinarski talenat? Oni koji vas prate na društvenim mrežama znaju za vaše torte. Jeste li razmišljali da unovčite taj talenat ili je to “samo za dušu”?

– Talenat za pravljenje torti nasledila sam od mame, baš je bila majstor. Ona ni u najgore vreme devedesetih nije pristala da napravi tada osmišljeni „embargo kolač“.

Nego – ako imamo jaja, čokoladu, orahe, jedemo tortu. Ako nemamo, onda ništa. Ja u stvari jako malo jedem torte koje pravim. Uglavnom ih poklanjam dragim ljudima, od rođaka, komšija, prijatelja, do kolega. To ih uvek obraduje više nego da odem i kupim nešto što im ne treba.

A počela sam da ih kačim na mreže da bih ljude pozvala da bar vikendom radimo i gledamo nešto lepo, zabavno, prijatno i slatko, da se bar na kratko razmagnetišemo od ružnih stvari kojima smo nemilosrdno zasipani svakog dana.

I to je naišlo na mnogo veći odjek nego što sam očekivala. Poslastičarnicu sigurno neću otvarati, to je novi ozbiljan biznis za koji nemam ni potrebe, niti energije. Već dovoljno rintam i bez toga, a ne rinta mi se više.