INTERVJU Đoka Ćurčić: Poljoprivreda neće preživeti ako ne padne ova Vlada

Završava se još jedna teška godina za srpskog seljaka. Ponovo suše i loši prinosi, stočni fond i dalje opustošen… mnogi razmišljaju o gašenju proizvodnje, dok neke druge gasi država stavljajući im gazdinstva u pasivan status.

Srpsko selo odavno je u posrnuću, mladi mahom tu ne vide budućnost, ali izgleda da je poljoprivrednici baš u toj mladosti vide.

Oni su dokazali da i pored svoje muke imaju empatiju, razumeju društveni kontekst i spremni su da tuđe ideje stave ispred svojih, zarad opšteg dobra.

Jedan od njih je i Đoka Ćurčić, čija je borba eskalirala ove godine u centru Novog Sada, kada je na protest došao traktorom, vukući cisternu punu vode iz Zrenjanina.

Ovaj simbolični akt jednog poljoprivrednika iz sela Vilova, kod Titela, glasno je odjeknuo, a još glasnije njegova izjava da je tu došao „i kao građanin i kao poljoprivrednik„.

Ko poznaje srpsku istoriju, zna da je seljak uvek bio u prvim redovima u borbi za opstanak.

„Ja sam Srbin iz Vojvodine, nisam nacionalista, poštujem sve, ali svoje ne dam!“, odgovara ko iz topa na moje pitanje: „Ko je Đoka Ćurčić?“.

Život mu nije bio lak. Decenijama, njegova porodica bavila se povrtarstvom,  a još kao mlad ostao je bez oca.

Odrastao je u ratarskoj porodici u kojoj je bilo potrebno zasući rukave da bi se stvorilo nešto. Još kao mlad ostao je bez oca. To ga je navelo da radi još više.

„Završio sam školu za mesara, imam treći stepen stručne spreme. Od 1997. godine sam kao mesar i radio, a onda sam 2000. napustio sve to i započeo svoje. Napravili smo jednu malu klanicu, mali pogon gde sam ja radio usluge klanja, ali ceo moj svet se okretao oko poljoprivrede. Posle smrti oca sam počeo da radim malo više zemlje, uzimali smo i državnu zemlju u arendu i to je sve bilo dobro do 2012. godine kada dolazimo u sušnu i jako kritičnu godinu. Bavili smo se povrćem sve do pre pet godina i tada smo prekinuli, jer se mnogo porvrća uvozilo u Srbiju. Imali smo velika ulaganja, radna snaga je počela da se gubi i nismo mogli finansijski da izdržimo. Tada počinjem da se bavim mesom, to što sam i naučio u školi, a prošle godine sam registrovao preradu mesa na gazdinstvu.“

Iako je odmalena živeo skromnim životom na selu, njegove ideje o „normalnijem“ i uređenijem društvu počele su  vrlo rano, a nisu nestale ni danas, kada tvrdi da je veliki optimista i veruje u promene.

„Ja sam još kao dete bio navijač opozicije. Međutim, pre tri godine, kada su krenule mlade snage Srpske napredne stranke da mi objašnjavaju kako se lepo živi, a oni rade u opštini Titel, imaju platu 80.000 dinara i porodično žive lepše nego ja sa 60 jutara zemlje i preradom mesa, tada sam se razočarao totalno. U to vreme je već postojalo udruženje Inicijativa za opstanak poljoprivrednika Srbije i ja sam kao poljoprivrednik otišao na njihove proteste i tako je sve počelo. Nakon toga su krenule ‘borbe’ sa Ministarstvom poljoprivrede, a ja sam postao član Grupe građana ‘Za naša sela’, jer nijednoj opozicionoj stranci više ne verujem. Svi su me razočarali i svi se prodaju za jako malo novca. Sa tom grupom građana, koju sam napravio sa prijateljima, dobili smo 11,5 odsto glasova u opštini Titel bez ijednog uloženog dinara. Mi smo ljudi koji pričaju jednim običnim jezikom i suprotstavili smo se ovoj vlasti.“

Upravo to je bio jedan od razloga da se Đoka Ćurčić 5. novembra pojavi sa cisternom na protestu u Novom Sadu. Taj potez doveo ga je u problem. U jednom danu dve inspekcije su mu došle na vrata. Smatra da iza toga stoje predsednik opštine Titel, Ministarstvo poljoprivrede i Vlada Srbije, jer je ubeđen da to nije slučajnost i da je takva reakcija bila politički motivisana.

Tada je, ističe Ćurčić, Inicijativa stala iza njega, inače bi prošao mnogo gore da nije dobio njihovu pordršku.

„Nakon toga je vlast počela da izmišlja šta smo mi sve dobili od države, a ja nisam dobio ništa što me ne sleduje po zakonu. Oni su ucenjivali poljoprivrednike da bi dobili ovu ili onu mašinu i slično, mi to nismo prihvatili. Ako sam ispunio sve uslove, treba da dobijem subvencije ili bilo šta drugo za šta sam konkurisao, a ne da se to bira po nekom ličnom osnovu i paušalno. Tada je krenuo ozbiljan progon protiv mene, ali se ja toga nisam uplašio. I to što su me stavili u pasivan status je potpuno kontradiktorno i još je Ministarstvo lagalo da to nije iz političkih razloga. Oni su 2.000 ljudi za potpune gluposti stavljali u pasivan status, nismo to samo ja, Kokanović, Pajić…“

Na naše pitanje zašto su sebe, nakon takvog progona, stavili u drugi plan, Ćurčić kaže da su njihova osećanja i zahtevi sada nebitni, jer je mnogo važnije ono što rade mladi i za šta se bore.

„Mi smo sada podržali studente i nećemo odustati šta god da se sad sa mnom ili nekim od nas desi. Inicijativa je stala iza studenata i njihovih zatheva. Što se tiče nas poljoprivrednika i naših zahteva to je potpuno nebitno sad, mi smo tu iza te dece i te omladine, te naše budućnosti, da oni izguraju šta treba. Maksimalno ih podržavamo i uopšte im se ne mešamo u to šta rade i kako rade. Obećali smo im samo da od nas neće biti izmanipulisani, oni šta kažu, mi ćemo to učiniti“.

Razočaran je u pojedine kolege poljoprivrednike, jer smatra da većine nema da se bore ni za sebe, a ni za studente.

„Problem je što nas ima puno po Viber grupama, ali nas malo ima uživo. Nažalost, ispadaju nam poljoprivrednici velike kukavice. Svako od nas ima komšiju studenta i đaka, a poljoprivrednici se prave nemi. To mi ide na živce, jer kad je njihov interes u pitanju, onda idu za 10.000 dinara, teraju traktor gde god treba, zato ne mogu da ih shvatim. U budućnosti treba i te poljoprivrednike malo ‘nagaziti’ da shvate da treba da pomognu komšiji kao što je nekad bilo. Nekad smo mi sedeli na klupama u selima i pričali posle podne kad se završe poslovi, toga više nema. Deca su nam postala IT stručnjaci sa tri godine, igraju igrice i ne znaju da kažu ‘dobar dan’, e to je tragedija, koja u Srbiji mislim može da se promeni. Moramo da nateramo našu naciju u budućnosti da se ponašaju kao ljudi i da poštuju prvo sebe, pa onda sve oko sebe“.

Dodatni zajednički problem seljaka i studenata, tvrdi Đoka Ćurčić, je taj što ima dosta udruženja poljoprivrednika koje „drži“ vlast. Međutim, priseća se da je i prethodna vlast „držala svoju ekipu“.

„Oni misle samo na sebe, i kada se ‘ogrebu’ za milion dinara oni misle da su pobedili. Sada se ne oglašavaju, jer njih to ne zanima, ne zanimaju ih ni studenti ni ništa drugo. Ovi što su ostali kod kuće, što sam rekao da su kukavice, to su ljudi koji kažu „izaći će ovi iz Inicijative, taj Đoka Ćurčić i isteraće oni nama šta treba“. Mora se nešto uraditi sa nacijom da počne drugačije da razmišlja, jer ova vladavina u poslednjih 12 godina je nametnula ovakvo ponašanje. Nametnuli su da niko ne treba da se bavi politikom nego samo oni i da ti oni objašnjavaju kako je to sve dobro. Nekada, kad sam bio dete, bili su zborovi građana, pa se tu ljudi ispričaji i isvađaju, pa posle sednu u kafanu i to je bilo lepo okupljanje građanstva. Ovo je sada veliki problem u celokupnoj Srbiji jer nema dijaloga“.

Iz svega što nam priča Ćurčić zaključujemo da kod njega nema više nikakve dobre volja za dalje pregovore sa ovom vlašću, što nam i sam potvrđuje uz obrazloženje.

„Ovde nema dijaloga, ja sam za tri godine pregovarao sa Anom Brnabić, pa sa Jelenom Tanasković… Ja kao čovek trećeg stepena stručne spreme sednem za sto sa njima koji imaju neke fakultete, intelektualci i ja počnem da se smejem, jer počnu da pričaju gluposti i nebuloze. Za mene je to nepojmljivo. Nema mi šta više da pričamo, mora da dođe do pada ove Vlade, da se dese neke promene i da vidimo da li imamo volje da se sudstvo promeni, da se ta ministarstva očiste. Oni u ministarstvima uzimaju novac od Matijevića, od Al Dahre… da im čine neke ustupke, dok mi mali poljoprivrednici dolazimo u lošu sitauciju i ne možemo da preživimo. Znam puno onih koji su dali svoju zemlju u arendu i otišli u Vučićeve fabrike da motaju kablove. Došli smo dotle da ne može od svog poštenog rada da se živi“.

Upitali smo Ćurčića šta on vidi kao rešenje svih tih problema i kako bi trebalo postaviti stvari, a da nam se istorija ne ponovi.

„Ova vlada mora da padne, a onda i druga vlada, ako se ne pozabavi ovim problemima u naredne dve godine. Mi dozvoljavamo da od 1990. godine do danas imamo ukupno tri vlade – Miloševićevu, DOS-ovsku i Vučićevu. Mi im dajemo svima po 12 godina. Ja se od kad sam bio dečak borim sa nečim, to nije život. Mi imamo dosta još zakona koji su u vreme Tita doneti, imamo i novih dobrih zakona, ali ih se ne pridržavamo, jer svako to tumači kako on hoće. Poljoprivreda neće preživeti ako ne padne ova Vlada. Moramo i mi da se angažujemo, da dovedemo profesore sa Poljoprivrednih fakulteta i ekonomiste i da se naprave sistemska rešenja agrara za narednih 20 godina, pa da se svake dve godine to podešava u skladu sa dešavanjima.“

Đoka Ćurčić podseća i da je još uvek oko 2.000 gazdinstava njegovih kolega i saboraca u pasivnom statusu, što ocenjuje kao progon, a navodi i primer Milenka Plavšića.

„Naš kolega Plavšić je u problemu, jer se na njega namerio Marjan Rističević. On se nalazi na Krčedinskoj adi, koja se nalazi na Bačkoj strani i tu je već sto godina redovna ispaša konja, magaraca, krava… a sada je Rističević hteo da uzme tu zemlju u zakup da pušta neke balone i oko toga je izbio sukob. Zato se Rističević sada sveti Plavšiću i on je stavljen u pasivan status. Tu mora da postoji sud, koji će da reši takve sporove, ali tu je obziljan novac u pitanju i kriminal koji oni sprovode“.

Tregedija je, priča nam Ćurčić srdito, što kod nas jedan „mali“ poljoprivrednik mora da radi četiri posla da bi mogao da izdržava porodicu.

„Ja sam bio navijač Demokratske stranke, jer smo mi od 2005. do 2012. godine napredovali. Bile su dobre godine, dobre cene i subvencije relativno dobre. Mi smo kupovali zemlju, mehanizaciju, sređivali objekte i kupovali nove. To su neke osnovne stvari u poljoprivredi, ja hoću da živim kao normalan svet, da imam da izdržavam porodicu, a ne da idem tri puta na more. Meni ne treba ni more ni planina, treba mi miran život i da znam da sam platio ratu kredita, platio hemiju, semena… i da mi je ostalo da živim. A nama se dešavalo u poslednje vreme da završimo godinu i da ostanemo 5.000 evra dužni, onda ideš u banku da uzmeš kredit da bi isplatio to.“

Nakon svega što je proživeo i sa čim se susreo u ovih nekoliko godina koliko je aktivan u svojoj borbi, pitali smo popularnog Đonu, da li se kaje i da li je zažalio što je krenuo tim putem.

„Nisam zažalio, ja imam troje dece – dva sina i ćerku. Nisam zažalio iz prostog razloga što sam se ja borio, a nadam se i da ću se izboriti, da bi oni mogli sutra da imaju svoje porodice i žive kao normalan svet. I nije mi žao, koliko god me to koštalo. Krivo mi je samo zbog ostalih što se prave nemi. Ja ne živim ni gore ni bolje od njih, isto pijem i jedem.
Bilo bi mi žao da sutra deci kažem idite iz Srbije, jer smo mi u Vojvodini 500 godina, a opet da im kažem da ostanu pa da sutra rade kao ‘nenormalni’ da bi samo preživeli, to nema smisla. Zato ću se ja boriti do kraja, jer su sa druge strane sve obične secikese, ja ih sve znam iz mog lokala, a kakav je lokal, takva je i država. Samo se nadam da će sledeći sistem biti pravedan i da će ovi sada političari odgovarati. Moraju da budu lustrirani da bi sledeće generacije koje se bave politikom bile pametne i pravedene i radile u interesu ljudi.“

Za kraj našeg razgovora, Ćurčić ističe da je veliki optimista, te veruje da će nam 2025. godina doneti promene. Puno mu je srce, kaže, što su studenti i drugi mladi ustali i što su ih podržali mnogi, od advokata, profesora, glumaca…

„Vučić za dva, dva i po meseca neće više postojati, a ako on pobegne odavde, ovi njegovi moraju da snose odgovornost, oni neće uteći. Slušao sam u nekoliko navrata pokojnog Đinđića, ja sam bio mlad u to vreme. Neke njegove želje koje tada nisu ostvarene moraju se ostvariti, a to je sudstvo, policija, mora da se suzbije kriminal i korupcija. Mora da se zna ko je studirao, ko je doktor, prosvetni radnik… i za šta se radi. Ja nisam toliko mator, ali kad sam bio dete postojali su ljudi od integriteta. Prođeš i kažeš ‘dobar dan’ gospodine popu, ili dobar dan učitelju i učiteljici, veterinaru se javiš, a ta vremena su otišla. Danas deca iz komšiluka prolaze pored mene i ne javljaju se, meni se to ne sviđa. Mi smo uzeli sve što ne valja iz Evrope, a nismo uzeli sistemske vrednosti koje se odnose na pravosuđe, na vladavinu prava, na prava radnika, a sve to može da se sprovede lako, samo treba volja. Želja mi je da jednog dana izađem na ulicu i da mi deca kažu ‘dobar dan’ i da im kupim bombone, pa da se smejem sa tom decom i da uživamo jedni u drugima.“