INTERVJU Jasmina Vujić za Danas: Srbija daleko od nuklearne elektrane, Francuska nije dobar partner na tom putu

Ovaj fakultet je deo Univerziteta Kalifornije u Berkliju, koji je jedan od najprestižnijih univerziteta u svetu, gde je 26 profesora i 35 bivših studenata dobilo Nobelove nagrade.

Njeno znanje i zalaganja u oblasti nuklearne energije doveli su do toga da 2005. godine postane i prva žena koja je vodila jedan od 50 fakulteta za nuklearno inženjerstvo u SAD, što je u tom trenutku bilo istorijsko dostignuće u američkoj akademskoj zajednici. Takođe je 2010/11 bila izabrana da predstavlja svih 50 fakulteta za nuklearno inženjerstvo u američkoj javnosti.

U zvanje redovnog profesora je izabrana 2003. godine, i samo od 2000. godine je bila rukovodilac na 30 istraživačkih projekata vrednosti od preko 82 miliona dolara.

U vreme kada Srbija ukida moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, a ima slab obrazovni program za usavršavanje budućih nuklearnih inženjera i nedostajući kadar, Vujić u intervjuu za Danas kaže da je Srbija uvek mogla da računa na njeno znanje i pomoć u razvoju ove oblasti.

Međutim, za naš medij otkriva da je „grupa srpskih nuklearaca rasutih po svetu“ već razradila program master studija iz nuklearne tehnologije i ponudila program Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu (ETF), a da fakultet to nije hteo ni da razmatra.

Potpisivanjem Pariskog sporazuma i statusom kandidata za članstvo u EU, Srbija se indirektno obavezala da do 2050. postane ugljenično neutralna. To znači da bi do tada trebalo da zatvori sve termoelektrane na ugalj. Da li je nuklearna energija jedino rešenje da zameni termoelektrane na ugalj?

– U energetici se uvek moraju praviti kompromisi između težnje da se proizvodi dovoljno električne energije po pristupačnim cenama i da se istovremeno zaštiti zdravlje ljudi i životna sredina.

Pojedine visoko razvijene zemlje, koje imaju dovoljno raznovrsnih prirodnih resursa, često nameću manje razvijenijim zemljama svoje agende, kao što je pomenuta „dekarbonizacija“ do 2050. godine. Manje razvijene zemlje u koje spada i Srbija, moraju da se odupru nametanjima ovih „agendi“ i da pronađu optimalnu mešavinu energetskih izvora prema situaciji u kojoj se nalaze.

Tačno je da termoelektrane na ugalj zagađuju okolinu i da Srbija uglavnom raspolaže rezervama uglja niskog kvaliteta. To ne znači da Srbija mora potpuno da se odrekne fosilnih goriva, i preorijentiše na vetrogeneratore, solarne elektrane ili nuklearne elektrane. Postoji takođe i mogućnost korišćenja prirodnog gasa, kao najčistijeg fosilnog goriva. Takođe treba zabraniti podizanje vetrogeneratora i solarnih elektrana na plodnom poljoprivrednom zemljištu.

Kako komentarišete to što je država izmenama i dopunama Zakona o energetici ukinula moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana?

– Imajući u vidu trenutnu situaciju u Srbiji – veliku prezaduženost zemlje, negativno raspoloženje javnosti, političku situaciju, nedostatak stručnih kadrova, nedostatak odgovarajuće zakonske regulative i energetske infrastrukture – ukidanje moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana uopšte ne menja postojeću situaciju.

Šta su sledeći važni koraci na ovom polju? Kakav je obrazovni program u Srbiji kada je reč o nuklearnoj energiji i da li Srbija ima dovoljno stručnog kadra koji bi vodili projekte u oblasti nuklearne energije?

– Srbija je davno izgubila korak u nuklearnim tehnologijama. Kratkovidost srpske vladajuće „elite“ je uništila Institut za nuklearne nauke „Vinča“, koji je nekada bio među najprestižnijima u svetu.

Posle donošenja zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana 1989. godine, u Srbiji je ugašeno nekoliko odseka na fakultetima koji su se bavili nuklearnim reaktorima i nuklearnom energetikom.

Posledica je da više u Srbiji nema stručnog kadra za ovu oblast, i čak i ako se počne sa obukom danas, proći će dosta godina dok ne dostignemo nivo koji smo imali pre 30 godina.

Da li Srbija može da računa na Vaše znanje i iskustvo u oblasti nuklearne energije?

– Srbija je uvek mogla da računa na moje znanje i na znanje kolega u ovoj oblasti koji su rasuti po svetu, ali nije bilo interesa za to. Kvazistručnjaci u Srbiji su bili sposobni samo za razgrađivanje postojećeg.

Na primer, grupa naših ”nuklearaca” rasutih po svetu je razradila program master studija iz nuklearne tehnologije i ponudila program Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu (ETF). Fakultet to nije hteo ni da razmatra. Predmeti koji se trenutno predaju u ovoj oblasti na ETF–u su neadekvatni i nepotpuni, a udžbenici zastareli.

Državni zvaničnici izjavili su da je Srbija zainteresovana za izgradnju malih modularnih reaktora. Šta mislite o toj tehnologiji, da li je dobro rešenje za Srbiju?

– Mali modularni reaktori nisu dobro rešenje za Srbiju. Upravo sam završila rad na tu temu za monografiju SANU. Mali modularni reaktori i mikroreaktori 4. generacije na Zapadu neće biti u komercijalnoj proizvodnji za još najmanje 10 do 15 godina. Još ni jedan prototip ovakvih reaktora nije izgrađen na Zapadu, i većina ovih reaktora male snage zavisi od novog tipa goriva HALEU sa obogaćenjem do 19,75 odsto, koje se jedino proizvodi u Rusiji.

Čak ni reaktor male snage NuScale, koji je zasnovan na proverenoj lakovodnoj tehnologiji i koji je dobio licencu u SAD za gradnju, još nije našao investitora.

Zato Srbija ne treba da prihvati investiranje u još neproverene inovacione reaktore male snage, što bi predstavljalo veliki rizik za malu zemlju kao što je Srbija.

A da li je rešenje gradnja velike konvencionalne nuklearke?

– Ni jedna od pomenutih opcija nije dobra za Srbiju u ovom momentu, zbog mnogo razloga, od kojih su neki već navedeni. Što se tiče izgradnje nuklearne elektrane velike snage, zemlje koje grade za izvoz su: SAD, Francuska, Južna Koreja i Rusija, manje Kanada.

Ni jedna od ovih zemalja, sem Rusije, ne prihvata istrošeno gorivo niti nudi „kompletan paket“ usluga.

Za koliko je godina realno da Srbija dobije svoju nuklearnu elektranu ili nekoliko malih?

– Najkraći rok da se veći deo zahtevanih koraka u obrazovanju, zakonskoj regulativi, nuklearnoj infrastrukturi, pronalaženju izvora finansiranja i slično ispuni je bar 20 do 30 godina, i to pre početka same gradnje nuklearne elektrane. Zato tvrdim da su šanse da Srbija u dogledno vreme izgradi bilo „veliku“ ili „malu“ nuklearna elektranu, ravne nuli.

Da li bi onda bilo rešenje da Srbija kupi udeo u nekoj nuklearnoj elektrani u regionu, na primer u mađarskom „Pakšu 2“?

– Jedna od svakako najboljih opcija jeste da se napravi dogovor sa Mađarskom koja namerava da gradi dodatne reaktore, i da Srbija uloži u izgradnju reaktora velike snage 10 do 15 odsto investicija, uz dobijanje električne energije prema dogovoru. Na taj način bi se izbegle mnoge nepremostive ili teško premostive prepreke koje stoje pred Srbijom ako bi se nuklearna elektrana gradila na njenoj teritoriji.

Nakon potpisivanja nekoliko sporazuma između Srbije i Francuske u oblasti nuklearne energije, tumači se da je Srbija odabrala upravo tu zemlju za glavnog partnera za razvoj nuklearne energije u Srbiji. Da li je Srbija odabrala dobrog partnera?

– Ova odluka, kao i mnoge druge u Srbiji, doneta je na prečac i bez konsultovanja sa našim stručnjacima u ovoj oblasti, naročito onih koji rade u inostranstvu. To je politička odluka, i Srbija nije odabrala dobrog partnera.

U Francuskoj je zadnji reaktor pušten u pogon daleke 1999. godine. Postoji samo jedan reaktor u izgradnji: Flamanville 3, čija je izgradnja počela 2007. godine i koji je upravo priključen na mrežu 21. decembra 2024. Početna cena izgradnje je trebalo da bude oko 3,3 milijarde evra u 2008. godini, ali je cena rasla zbog kašnjenja u izgradnji ovog reaktora do 13,2 milijardi evra u 2024. godini.

Slična je bila situacija i sa izgradnjom EPR reaktora u Finskoj (Olkiluoto), čija je izgradnja počela 2005. godine, a reaktor je, posle velikih kašnjenja i drastičnog povećanja cene, konačno priključen na mrežu 2023. godine.

Reaktori EPR su lakovodni reaktori tipa PWR, III generacije, i nemaju pasivnu sigurnost. Francuska je sa ovim dizajnom otišla u suprotnom pravcu od modernih izmena u dizajnima reaktora – umesto da uprosti reaktorski dizajn, EPR je daleko komplikovaniji i glomazniji od modernijih reaktora generacije III+ sa pasivnom sigurnošću, kao što je AP–1000 (Westighouse). Uz to, Francuska ne prihvata istrošeno gorivo iz drugih zemalja na skladištenje, i može da ima problema sa nabavkom uranijuma, zbog sankcija koje su nametnute Rusiji i raskida ugovora sa nekoliko afričkih zemalja.

Što se tiče reaktora male snage, Francuska je radila na dizajnima zasnovanim na proverenim PWR tehnologijama sa pasivnom sigurnošću i snagom od 100 do 300 MWe, ali planirana izgradnja prototipa neće početi pre 2030.

Sa kojim zemljama bi Srbija još mogla da sarađuje u oblasti nuklearne energije?

Kompanije u SAD (Westinhouse i General Electric) su nekada intenzivno gradile u zemljii i inostranstvu, ali je došlo do pauze od preko 30 godina, gde je praktično izgubljeno znanje i iskustvo (”know–how”). Reaktori tipa AP–1000 predstavljaju najmoderniji dizajn kompanije Westinhouse i pripadaju generaciji III+ sa pasivnom sigurnošću. Dva reaktora ovog tipa su upravo puštena u rad u SAD, ali je izgradnja trajala blizu 12 godina zbog niza problema, uključujuci tehničke, kadrovske i finasijske, te je došlo do drastičnog povećanja cene od ugovorenih 14 milijardi dolara do 37 milijardi dolara. Izgradnja ova dva reaktora je konačno kompletirana kada su dovedeni iskusni inženjerski timovi iz Kine, koji su stekli iskustvo u izgradnji reaktora tipa AP-1000 u Kini. U SAD se više ne proizvode reaktorski sudovi, parogeneratori, parne turbine, nego se uvoze iz Južne Koreje ili Japana. Što se tiče malih modularnih reaktora, u ovom momentu je u razvoju bar 10 različitih tipova, ali ni jedan protopip nije još izgradjen i neće biti izgradjen bar za 10 do 15 godina. SAD ne prihvata istrošeno nuklearno gorivo iz drugih zemalja.

Južna Koreja je takođe počela agresivno da traži tržište u Evropi. Prethodno je KEPCO kompanija izgradila četiri reaktora tipa APR1400 u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i to na vreme i po ukupnoj ceni od 32 milijarde dolara. Na otvorenom konkursu u Češkoj jula 2024. godine KEPCO je pobedila američku kompaniju Westinghouse sa reaktorom tipa AP–1000 i francusku kompaniju EDF sa reaktorom tipa EPR. Bazično, kompanija KEPCO je pokazala da može da izgradi reaktore velike snage u toku planiranog vremena i jeftinije od ostalih konkurenata. Cena izgradnje koju je ponudio KEPCO je 3.571 dolar po kilovatu, što je mnogo manje od cene koju je ponudila EDF (7.931 dolara po kilovatu) i Westinghouse (5.833 dolara po kW). Postoji takođe verovatnoća da će KEPCO graditi u Poljskoj i u Slovačkoj. Ali postoje i negativne stvari – Južna Koreja ne prihvata istrošeno nuklearno gorivo iz drugih zemalja i nema rudnike uranijuma te gorivo mora da nabavlja sa strane.

Kina je još jedna zemlja koja ima veliko iskustvo u građenju reaktora velike snage, praktično svih komercijalnih modela, i trenutno u isto vreme gradi 24 reaktora velikih snaga i planira da započne gradnju još 10. Što se tiče mogućnosti da Kina gradi nuklearne reaktore u drugim zemljama, to nije ostvarivo, jer je isuviše zauzeta izgradnjom velikog broja sopstvenih reaktora, ali i zato što nije potpisala Konvenciju MAAE o društvenoj odgovornosti za ”nuklearnu” štetu i po međunarodnim propisima ne može da gradi u inostranstvu. Kina takođe za sada ne prihvata istrošeno nuklearno gorivo iz drugih zemalja.

Rusija jedina u svetu nudi celokupni „paket usluga“ pri sklapanju ugovora o izgradnji nuklearnih reaktora, koji uključuje finansijsku pomoć, izgradnju nuklearne elektrane i gorivo, obuku osoblja na svim nivoima, razvoj kompletne infrastrukture, uključujući i regulativnu, kao i preuzimanje istrošenog goriva u toku celog životnog veka nuklearne elektrane. Postoji takođe mogućnost da Rusija izgradi nuklearnu elektranu na teritoriji druge države i da to potpuno finansira, ali da onda Rosatom postaje vlasnik te elektrane, upravlja elektranom i prodaje električnu energiju (takav dogovor je napravljen sa Turskom).