INTERVJU Mario Reljanović: U mnogim mestima u Srbiji radni odnos se posmatra kao redak kapital i pristaje se na sve da se u njemu ostane

Prekovremeni rad, ograničavanje sindikalnih prava, nebezbedni radni uslovi, kašnjenje plata, samo su neki od problema sa kojima se radnici u našoj zemlji svakodnevno susreću. Ovo se dešava i u fabrikama stranih investitora prema kojima je naša država često blagonaklona.

Da stvar bude gora, svedoci smo da ovi problemi neretko eskaliraju do mere u kojoj bivaju pogubni za zaposlene. Tako je radnica Leonija preminula nakon što joj je pozlilo na radnom mestu, a mladi radnik Ziđina zbog pada metalne konstrukcije zadobio ozbiljne povrede kičme.

U razgovoru za Danas, Reljanović kaže da od 2014. godine poslodavac ima povlašćen položaj u radnom zakonodavstvu, i da su mnoga rešenja koja radnici vide kao nepravedna, zapravo sasvim zakonita.

Uprkos postojanju Zakona o radu, svedoci smo da se brojne kompanije ne ponašaju u skladu sa istim. Šta/ko im daje prostor za to?

– Najpre treba biti svestan da Zakon o radu u velikoj meri nije dovoljno kvalitetan. Taj tekst sadrži slučajno ili namerno načinjene značajne nedostatke koji su podložni zlonamernim tumačenjima i zloupotrebama. Od 2014. godine i velikih izmena i dopuna Zakona o radu, poslodavac ima povlašćen položaj u radnom zakonodavstvu i mnoga rešenja koja radnici vide kao nepravedna, zapravo su sasvim zakonita.

Takođe, Zakon o radu nije od 2014. godine menjan, dok je evropsko i svetsko zakonodavstvo nastavilo da se razvija u pravcu zaštite ranjivih kategorija radnika, naročito nakon kovid perioda. Sve to čini da je naš Zakon o radu nepovoljan, nedovoljan i zastareo. Međutim, čak i takav zakon bi, da se primenjuje kako je predviđeno, bio dovoljan u mnogim situacijama da dovede do zaštite radnika ili lakšeg ostvarivanja prava koja su im garantovana.

Odgovor na pitanje zašto se zakon ne poštuje može se pronaći u dve tendencije koje su prisutne u praksi duži niz godina. Prva se odnosi na opšti nedostatak kapaciteta i mehanizama nadzora nad primenom radnog zakonodavstva. Jednostavno, inspekcija rada će se veoma često pokazati kao nedovoljna da stane na put masovnim nezakonitim praksama poslodavaca, dok su sudski postupci dugi i često neizvesni, a uvek finansijski opterećujući za radnika koji tuži. Druga tendencija je zaštita poslodavaca koji krše zakon na političkom nivou, bez obzira da li je reč o načelnoj politici zaštite takozvanih „stranih investitora“ ili pojedinačnoj zaštiti „posebno važnih poslodavaca“, koja dolazi od političke elite na vlasti.

Dovoljno je da se podsetimo na primere štrajkova i protesta u stranim kompanijama i reakcije političkog vrha, ali i redovnih državnih organa. U slučaju GOŠA, radnici i sindikati su preklinjali za pomoć i podnosili krivične prijave za niz krivičnih dela koja je strani vlasnik počinio, ali pomoć nisu dobili (naprotiv, optuženi su za politički protest).

U slučaju Jure, 2020. godine kada je zbog neprimene epidemioloških mera fabrika postala žarište korone, bilo je očigledno da su odgovorna lica u kompaniji počinioci više krivičnih dela. Jedina osoba koja je prilikom protesta uhapšena bio je predsednik sindikata u Juri, čime je poslata jasna poruka da se neće tolerisati bilo kakva akcija protiv poslodavaca. Taj čovek je kasnije naravno oslobođen, ali je hapšenje ispunilo svoju svrhu – protest je ugušen, a radnici su nastavili da dolaze u opasnu radnu sredinu.

U slučaju masovne trgovine ljudima, vijetnamskim radnicima u Linglongu, ceo državni vrh je aktivno učestvovao u prikrivanju ovih krivičnih dela i spinovanju priče u pravcu „političke akcije protiv kineskih kompanija“, iako je ova užasna praksa naišla na osudu više međunarodnih organizacija i nedvosmisleno je dokumentovana od strane organizacija civilnog društva. Postoji mnogo sličnih primera. Kada prosečan radnik vidi ovakve tendencije i kako se „štiti“ poslodavac od strane države čak i kada otvoreno krši zakon, svakako će razmisliti više puta da li želi da tuži svog poslodavca – i najčešće odustati.

Radnici u Srbiji se često žale na prekomeran, neplaćeni rad, na neadekvatan tretman poslodavaca i niske zarade. Uprkos tome, i dalje ostaju u radnom odnosu. Zbog čega se ljudi u našoj zemlji plaše da ostanu bez posla kojim nisu zadovoljni?

– Ako se pogledaju kretanja na tržištu rada, vidi se da je ono izgubilo ogroman broj radnika u prethodnih 10 – 15 godina. Trendovi ekonomskih emigracija su oduvek postojali, ali su se u tom periodu omasovili do mere da nam danas nedostaje veliki broj izvršilaca za najrazličitije profesije. Ovo je zapravo pokazatelj da radnici ne pristaju na loše uslove rada, ali da u državi u kojoj su takvi uslovi „sponzorisani“ od strane države idu linijom manjeg otpora. Umesto da se bore za bolje uslove, oni jednostavno idu na ona tržišta u kojima bolji uslovi već postoje.

Radnici koji su ostali su uglavnom vezani na neki način za Srbiju i ne odlučuju se tako lako na odlazak, pripadaju mlađoj generaciji koja tek stiče iskustvo ili onoj starijoj koja je na zamaku radnog veka. Naravno, ima i onih koji su zadovoljni svojim uslovima rada, bez obzira na to da li su ti uslovi objektivno dobri. U mnogim mestima u Srbiji se radni odnos posmatra kao redak kapital i pristaje se na sve da se u njemu ostane, bez obzira na činjenicu da su uslovi rada veoma loši.

Ovo je prevashodno zato što je alternativa najčešće veoma loša. Takvi radnici percipiraju da, ako ostanu bez posla drugi neće naći, ili će naći pod sličnim uslovima (zašto bi ga onda uopšte menjali?), dok su njihovi potencijali mobilnosti minimalni. Oni ne samo da neće otići u inostranstvo da bi pronašli povoljniji posao, već će se teško ili nikako odlučiti na regionalne migracije unutar Srbije, na primer, iz Surdulice u Suboticu.

Da li je Zakon o radu dobro definisan i sveobuhvatan, možete li da nevedete tri stavke koje biste dodali?

– Zakon o radu je, kako sam već naveo, veoma loš. Toliko je loš da nije moguće navesti tri stvari koje bih promenio. Svojevremeno je profesor Zoran Ivošević pisao o „trideset razloga za noveliranje zakona o radu“. U međuvremenu je broj tih razloga bar udvostručen.

Ako bi se gledalo koncepcijski, potrebno je kodifikovati materiju radnog prava u jedan propis, ukinuti sve „bočne“ propise koji trenutno imaju za cilj da Zakonu o radu oduzmu na značaju. Trebalo bi proširiti pojam zaposlenog (ili vratiti pojam radnika) i definisati radni odnos u svetlu aktuelnog razvoja radnog prava. Svakako bi trebalo redefinisati rad van radnog odnosa, budući da je u pitanju neustavna anomalija koja se mora otkloniti. Konačno, potrebno je izvršiti temeljno usklađivanje radnog zakonodavstva u celini, sa najnovijim dostignućima u Evropskoj uniji – od harmonizacije sa pravnim tekovinama EU smo praktično odustali u prethodnom periodu.

U poslednje vreme svedoci smo da se u stranim kompanijama koje posluju u Srbiji dešavaju izrabljivanja radnika i brojne nesreće. Štiti li naš zakon domaće radnike zaposlene kod stranaca, i da li se stranci mogu pozivati na njega u ostvarivanju svojih prava?

– Zakon o radu, kao i generalno pravni sistem Republike Srbije, važi u odnosu na sve poslodavce i sve radnike. Strani poslodavci moraju u svakom trenutku poštovati sve propise, uz minimalne izuzetke koji se određuju međunarodnim pravom ili bilateralnim ugovorima (kao što su diplomatsko-konzularna predstavništva stranih zemalja i međunarodnih organizacija, na primer). U svim ostalim slučajevima, svakako se moraju poštovati i Zakon o radu i drugi radnopravni propisi.

Isto je kada je reč o stranim radnicima u Srbiji. U veoma malom i precizno definisanom broju situacija, na njih se delimično neće primenjivati radno zakonodavstvo Srbije. U prošlosti su te zakonske odredbe namerno pogrešno tumačene, ali je izmenama Zakona o strancima i Zakona o zapošljavanju stranaca iz 2023. godine prostor za takva tumačenja praktično nestao. Kada je o stranim radnicima reč, razlikuje se način zapošljavanja u odnosu na domaće državljane. Kada se međutim postupak zapošljavanja završi oni poseduju sva prava, obaveze i odgovornosti na isti način kao domaći državljani. Dakle, među njima pravno gledano ne bi smele da postoje razlike u radnopravnom tretmanu.

Da li biste rekli da su zaposleni u dovoljnoj meri upoznati sa svojim pravima? Ako nisu, na koji način bi se mogli edukovati na tom polju? Šta je potrebno uraditi da se svest o pravima radnika poveća?

– Građani su uglavnom nedovoljno edukovani. Sistem radnog prava je složen, postoji puno propisa i puno režima rada koji se ponekad i drastično međusobno razlikuju kada je reč o konkretnom položaju radnika. Sve to dovodi do situacija da radnici često pojednostavljuju svoj položaj i uzimaju sa punim poverenjem kada im poslodavac kaže da na nešto imaju ili nemaju pravo.

Edukacija bi morala da krene od pojednostavljivanja i približavanja svih režima rada, jer prema međunarodnim standardima rada na koje se i naša zemlja obavezala, svi radnici moraju uživati neki osnovni korpus prava, što sada nikako nije slučaj. Kada bi to uveli u red, samim radnicima bi bilo moguće reći šta su to osnovna prava koja imaju uvek, bez obzira na vrstu ugovora koji su potpisali sa poslodavcem. U ovim okolnostima, kada je situacija toliko komplikovana da ni edukovani pravnici ponekad ne mogu da shvate kako razrešiti određene probleme bez detaljne analize, najbolji savet radnicima je da ništa ne prihvataju nekritički, naročito ako dolazi od poslodavca i ne ide im u prilog. Umesto toga, treba da se uvek posavetuju sa svojim sindikatom, ili ako nema sindikata da zatraže besplatnu pravnu pomoć (koja je nažalost opet nedovoljno razvijena u većini mesta u unutrašnjosti zemlje).

Kada je reč o svesti radnika povodom njihovih prava, mislim da je takođe veoma važno da se radi na edukaciji o postojanju kolektiviteta, kolektivne snage radnika, kao i na reafirmaciji principa solidarnosti među radnicima. Iskustva pokazuju da se tako najlakše mogu sačuvati i odbraniti individualna prava radnika, kroz organizovanu kolektivnu akciju. To nažalost najčešće nije jasno radnicima, koji su prethodnih decenija naučeni da gledaju samo svoje uske interese. Edukacija mora ići u pravcu promene ovakvog ponašanja.

Prvi maj je praznik rada. Šta biste Vi rekli – da li građani Srbije tada slave postignuća na polju prava radnika, ili se više raduju zbog kratkog predaha od posla?

– Mislim da je većina radnika jednostavno srećna što mogu u retkim prilikama u godini da odmaraju usred radne nedelje – to je osećaj koji su praktično zaboravili. Postignuća na polju prava radnika svakako odavno nisu tema prvomajskih praznika, jer nemamo baš čime da se pohvalimo u toj oblasti, već dugi niz godina.