Intervju – Milan Kovačević: Bacajući „helikopterski novac“ u jednoj godini „doštampali“ smo čak 30 odsto više dinara

A kad se tako radi, usvojeni budžet mnogo i ne obavezuje. I traži popravke. Tako su u sadašnji rebalans ušle neke stavke koje su već realizovane. Nismo ni znali koliko je koštala ono kockanje sa fiskalnim računima, a sad znamo i planira se repriza, a koji su to efekti? Ima dosta takvih formalizama – kaže u razgovoru za Danas Milan Kovačević, doktor ekonomskih nauka, konsultant i redovni član Naučnog društva ekonomista.

* Šta Vi zaključujete iz ovog rebalansa?

– Kod nas se rebalans, odnosno „popravni za budžet“, prečesto radi. Ministar Mali kaže da ima obilje novca, blizu tri milijarde evra na računu. A za naredna dva i po meseca planiraju se velika uvećanja prihoda, a još veća rashoda. Pa inflacije je najmarkantnija, četiri puta veća od planirane, a privredni rast skoro upola manji od planiranog. Nije sam rebalans sporan, mnoge zemlje rebilansiraju, ali iz različitih razloga i u različitom obimu. Popravlja se ono što nije ni moglo biti predviđeno. A kod nas je još i običaj da se prihodi potcene a rashodi uvećaju, da bi ostvarenja bila uspeh na obe strane.

* Iako se mnogo govori o krizi i problemima sa energentima, iz državne kase će stavka za investicije ipak ostati uglavnom nepromenjena. Kako je to moguće?

– Kod nas ima dosta razlike između onoga što stoji u budžetu i onoga što će se ostvariti, ima dosta pomeranja novca iz jedne u drugu stavku. Ima i dosta „naduvavanja“, na primer priča se da smo napravili deset auto-puteva i brzih saobraćajnica, a neke od njih su duge oko kilometar. Trebalo bi bolje pripremati svaki projekat, krupne investicije trebalo bi da vode profesionalci, ljudi koji se u to dobro razumeju, a kod nas se to radi pojedinačno, po ministarstvima. A onda i poznate procedure po kojima se dolazi do najpovoljnije ponude kod nas postoje samo formalno. Zato je kasnije, ako je nešto pogrešno napravljeno, teško pronaći ko je kriv. Naročito će to biti teško sada sa većom vladom, koja ima Ministarstvo privrede u koje nije uključen saobraćaj, turizam, trgovina, poljoprivreda… Šta je ostalo u Ministarstvu privrede, videćemo. Javne investicije pozdravljam, a šteta je da privatne nisu veće.

* Predsednik često voli da istakne kako smo u samom vrhu regiona po rezultatima privrede, po svim pokazateljima. Koliko je to realna slika?

– Imamo mi povremeno nekakvih uspeha pa smo po nečemu bolji od dve ili tri zemlje iz okruženja. Ali smo zasigurno među najsiromašnijim zemljama u Evropi i nama bi trebalo mnogo više uspeha nego što ostvarujemo da bi se podigli sa dna.

* Šta nedostaje našem ekonomskom ambijentu pa ne napredujemo brže?

– Mislim da je važno popraviti obrazovanje i uspostaviti malo veći sklad između obrazovanja i toga kakvi su kadrovi potrebni pa ka tome usmeriti obrazovanje. U današnjem svetu, znanje je sve, a mi, nažalost, imamo previše toga u rukama onih koji su pogrešno izabrani ili postavljeni. Privatni sektor počeo je tu da napreduje, na skoro svakom fakultetu imate ponekog iz privatnog preduzeća koji gleda ko je bolji student iz oblasti koja mu je potrebna. A vlast udomljava podobne a nekompetentne. Institucije ne funkcionišu dobro pa škripi domaća privreda, a subvencionišu se i nepovoljna strana ulaganja.

* Koliko takav državni aparat može da isprati potrebe privrede?

– Naš državni aparat je prevelik, preskup a neefikasan. Sve te tri stvari bi trebalo popraviti. Na primer, u privatnom sektoru, kad se smanjuje broj radnika, produktivnost se popravlja, tehnologija i digitalizacija se unapređuju, a u državnom je obrnuto, samo se povećava broj loših kadrova. Imamo i previše nepotrebnih agencija koje su pijavice uspešnim. Koji je doprinos i koliko koštaju organizacije napravljene za, na primer, bivšeg predsednika Nikolića i slične. Zaista je mnogo takvih da bi se neko udomio, a to košta i nanosi štetu.

* Koliku štetu nanosi takav državni aparat?

– To je velika šteta. Da bi neka privreda funkcionisala optimalno potrebno je da što više građana, naročito privrednika, bude zadovoljno sistemom i njegovim funkcionisanjem, a mi smo od toga daleko. Naši zakoni pa ni Ustav nisu tako loši, ali je problem što institucije ne funkcionišu u skladu sa njima. Sudstvo je nepredvidivo loše, tužilaštvo ne poštuje svoje dužnosti. Ima slučaj da su svi potrebni dokumenti sumnje na kriminal predati tužilaštvu, a ono ne odlučuje i tako u stvarnosti presuđuje da kriminala nema. Šta će nam onda sud? A i sudovi su veoma spori, nepredvidivi i pod uticajem izvršne vlasti. Neće presuditi u korist penzionera kako bi više ostalo novca pod šakom vlasti. Sudska i izvršna vlast su srasle a lider partije na vlasti vlada. A privrednicima treba funkcionisanje sistema i izvesnost. Nedostaje dobar ambijent za poslovanje uspešnih privrednika na uređenom tržištu.

* Ima li popravke za takav sistem?

– Mi smo imali neke popravke, ali nisu sve bile dobre. S podsticanja domaće privrede vlast se okrenula više stranim ulaganjima. Ali i tu smo loše nastupili. Umesto da ih privučemo dobrom poslovnom klimom, mi ih privlačimo potkupljivanjem subvencijama: Dođite kod nas i mi ćemo vam dati više nego iko. Tako smo i dobili projekte koji nam nedovoljno donose, a koštaju mnogo. Zaposlili su one sa najmanjim zaradama. Od novostvorene vrednosti nama ostaje premalo. Naši odlaze u svet za boljim uslovima. Kad ih mnogo ode još je teže popravljati sistem koji će stvarati nama nove vrednosti, a to je uslov za bolji standard života.

* Da li bi efekat bio bolji da se domaćim privrednicima dalo to što je dato strancima?

– Ne bi to moglo da se mnogo nadomesti, jer nažalost, mnoge tehnologije nemamo u mnogim oblastima. Mi smo nasledili iz socijalizma vrlo loše znanje posebno iz komercijale, finansija, stranci su bolji trgovci od nas, finansije nam je „pobrkala“ društvena svojina, zaostali smo i u mnogim tehnologijama. A nismo se ni potrudili da što pre stvorimo dobre uslove i kadrove. Strani ulagači su, normalno, gledali samo svoj interes, kako će uzeti za sebe najviše, a pri tom su nam napravili još lošiju strukturu privrede. Ako pogledate većinu njihovih ulaganja, tu je potreban uvoz od njih, ovde se nešto malo doradi, malo zarade zaposleni, pa se taj proizvod proda njima i povrati se PDV. Nama ovde malo šta ostane.

* Da li smo uopšte imali strategiju koga treba da privučemo?

– Nismo. A nismo ni mogli. Još nismo u takvom stanju da bismo mogli da biramo, još ovde ima prilično nereda. I narod, ako nije ranije imao dovoljno prihoda, a onda dođe neko i zaposli ga, za njega je to uspeh. Inače je kod nas socijalni položaj stanovništva katastrofalno neuređen. Najmanje smo možda socijalna država. Naš sistem sve više proizvodi siromaha, i sve više bogatih. A i dalje se od države svakome poklanja isto, kao sada za mlade i siromašne i bogate. A različito je mladima bilo mnogo drugoh većih potreba. Udžbenici i školovanje mnogima je preskupo i nedostupno. A mi se dosta zadužujemo i ostavljamo im probleme. Bacajući „helikopterski novac“ u jednoj godini smo „doštampali“ čak 30 odsto više dinara. Pa nas inflacija ne sme čuditi. Kad mi budemo bolji, dolaziće i bolji ulagači.

* Zašto kasni reforma javnih preduzeća

– Mislim da bi svakoj tekućoj vlasti odgovaralo da sve bude državno. Zato još nije dovršena privatizacija, država još ima previše učešća u privredi. Ali i privatizacije treba vršiti kad to doprinosi više opštem interesu. Nema dileme je li važnije vlasništvo ili upravljanje. A kako loše često država upravlja sa javnim preduzećima, znamo iz iskustva sa onim najvećim, koji uveliko služe interesima vlasti. Temeljita reforma bi morala sva takva preduzeća prevesti u privredna društva u svojini ili susvojini države. Treba da država osnuje holding na koji će preneti sva učešća države u svim oblicima preduzeća i taj holding da profesionalno nalazi i postavlja direktore, koji će predlagati javnosti dostupne godišnje planove, a holding ih usvajati. Od ostvarenje tih planova treba da ovisi i zarada direktora i dalji njihov opstanak na funkciji. Dakle, postupati slično najboljoj praksi privatnih vlasnika u uspešnim ekonomijama.

* Zašto se toliko odlažu socijalne karte?

– Mislim da bi tekuća vlast teško mogla da vodi dobru socijalnu politiku. Sirotinji nije do glasanja. A socijalne karte se mogu uspešno uvesti u zemlju bez korupcije. Vlast će uvek svoje interese pokušati da stavi iznad opšeg dobra. Da je, na primer, onih 100 evra pred izbore, koje je dobio i onaj kome treba i onaj kome ne treba, ostavljeno da se da se podeli posle izbora samo onima koji su glasali, imali bismo prvi put veliki politički napredak da doznamo šta misle svi odrasli. Ali populistički je uspešnija parola da vlast svakome pomaže. A usput, da podsetimo, to „dobijeno“ ćemo svi platiti i to sa kamatom.

* Da li bi ovde ijedna vlast tako organizovala glasanje?

– Možda i bi, nekada, neka. Ja sam još prijatelj utopije, to je lepa ideja. Može se mnogo naučiti iz skandinavskih zemalja o dobrim socijalnim politikama.

Državni aparat i sigurni glasovi

* Na početku mandata sadašnje garniture vlasti bilo je reči o smanjenju državnog aparata, ali nije se odmaklo od toga.

– Mislim da je problem to što su stranke, mediji pa i pamćenje stanovništva takvi da dozvoljavaju nekome ko hoće da dođe na vlast, da obeća mnogo toga, a kada vlast osvoji, onda radi drugačije. Dok god tako može, gradiće se sistem koji žudi za popravkama. Mislim da čak i izborni sistem valja menjati, jer je mnogo opština koje nemaju nikakvog uticaja na vlast. One same imaju vrlo malo ingerencija, a nemaju nikoga u parlamentu i ministarstvima, gde se donose odluke. Kada glasamo, opredeljujemo se za partije, a one da zasednu u fotelje, imenuju i odane im i nesposobne. One se takmiče za svoj uspeh da zavladaju i vladaju, a opšte dobro trpi. Mislim da je direktnije glasanje, za pojedinca, čoveka, neophodno, pa neka ih onda stranke vrbuju u svoje redove. Bićemo uspešniji. Ovako, stranka koja dobije izbore automatski uzurpira sve poluge vlasti i nisu im institucije važne. A što je veći državni aparat, to je lakše imati sigurne glasače.

Monopolske zloupotrebe

– Imamo mnogo monopolske zloupotrebe. Kupci i prodavci nisu uvek u fer odnosima. Institucija za zaštitu konkurencije nije posebno uspešna. Imamo i fantomske firme na tržištu koje otimaju od drugih. Imali smo u Zakonu o privrednim društvima dve odredbe o prinudnoj likvidaciji. Jedna je kada se ne predaju godišnji finansijski izveštaji APR-u pa ako se to ne otkloni Agencija provodi prinudnu likvidaciju. Drugo je bila kada preduzeće ima veće dugove od čitave imovine. I tada je sledovala prinudna likvidacija. Ali je ova mogućnost ukinuta i sad su na tržištu i fantomske firme koje sigurno neće moći platiti kupljeno. One šire zarazu i kvare funkciionisanje uspešnog poslovanja na tržištu. Javne nabavke su se često izvitoperile u korupciju. Loše funkcionisanje našeg tržišta čini da su mnogi proizvodi kod nas skuplji nego u drugim zemljama. A mnogo jeftinija naša radna snaga čija je zarada uračunata u svaki proizvod omogućuje da budemo među jeftinijim.