INTERVJU Zorana Mihajlović: Predsednik Srbije trguje nuklearnom energijom u političke svrhe

Baš zato je tokom poslednje decenije moralo da dođe do promene, a nije. Nama je neophodan Zeleni nju dil- zelena energija i novi model zelenog rasta. Ali, kada predsednik Srbije i njegovi saradnici govore da je takva energija „zeleni džihad“, malo je verovatno da će iko u administraciji prstom mrdnuti ka tome, kaže za Danas bivša ministarka energetike i rudarstva dr Zorana Mihalović, komentarišući najavu zvaničnika o gradnji nuklearnih elektrana u Srbiji.

Mihajlović, koja je bila i potpredsednica Vlade od 2016. do 2022. godine, a kao stručnjakinja se bavi energetskim i prirodnim resursima i obnovljivim izvorima energije, zalaže se za „održiv energetiski miks“ reverzibilnih hidroelektrana, vetro i solarnih elektrana, zelenog vodonika i modularnih nuklearnih reaktora koji bi proizvodili oko 20 odsto energije, umesto dosadašnje dominacije starih i ruiniranih termoelektrana na prljavi ugalj lignit, te nešto hitroelektrana i vetroelektrana.

Novi „miks“ bi, kako kaže, omogućio da Srbija do 2030. godine ima najmanje 40 dosto energije iz obnovljivih izvora, a da do 2050. bude potpuno karbonski neutralna.

Međutim, prema rečima naše sagovornice, Srbija nije na dobrom putu, pre svega zbog ad hok odlučivanja predsednika Srbije i drugih zvaničnika, kome kako padne na pamet, i pogrešnog redosleda poteza, koji su loši po energetsku stabilnost, ekonomiju, životnu sredinu i zdravlje građana, ocenjuje.

Kako komentarišete nedavnu izjavu predsednika Srbije u Parizu da bi za Srbiju „bio spas ako bi do 2035. uspela da napravi nuklearni reaktor“?

Najpogubnije za jednu državu je kad neuki objašnjavaju površnima, a onda oni sa pozicije na kojoj su donose ad hok odluke. Da postoji svest o značaju energetskog sektora, onda se ne bi birali neuki i progonili stručni, niti bi bili svedoci lošeg upravljanja i duboke korupcije. Donošenje odluke o nuklearnoj energiji, na ovaj ad hok način, neće rešiti probleme energetskog sektora Srbije, ni u pogledu kontinuiranog snabdevanja i dovoljnosti energije, ni u pogledu visokih emisija.

Postoje dokumenta važna za svaku energetiku bilo koje zemlje na svetu – imaju ih od Amerike, Rusije, Kine, preko Japana, do Evropske unije. Ali, Srbija ih nema, jer to ad hok donosioce odluka ne zanima. Ono što je važno razumeti jeste da oslanjanje dominantno na jedan izvor nije dobro, posebno ukoliko smo kod tog izvora zavisni od uvoza sirovine, a u situaciji kada imamo dovoljno zelenih izvora energije.

Ali, sad bi neko da na brzinu donese odluku, bez vizije i strategije, i da njome pokrije rupu na sakou, nakon što Srbija duže od 35 godina nije izgradila ni jedan jedini elektroenergetski kapacitet, oslonjena je na ugalj kojeg nema i koji je toliko lošeg kvaliteta da dodatno povećava troškove proizvodnje, i naravno emitujući mnogo više gasova staklene bašte.

O otkrivci, i jalovini da se ne govori, kao i zakasnelim revitalizacijama, ili rađenim s konca i konopca. To sve nema veze ni sa zaposlenim u EPS-u, niti sa sindikatima, već sa jednom organizovanom grupom uništitelja koji preko leđa svih nas zadovoljavaju svoje potrebe.

Od EPS-a smo mogli da napravimo najbolju kompaniju u regionu, a blokiranjem i odsustvom svake politike razvoja, dobili smo uništenu kompaniju, koja se u bujici pridržava za truo balvan. Prenosna mreža se razvija selektivno, u distributivnoj nema reda pa čim padne mala kiša pola Srbije ima prekide u napajanju, a na godišnje gubitke se troši minimum 200 miliona evra.

Da li se u potrebnoj meri zna šta je predsednik Srbije dogovorio u Francuskoj povodom gradnje modularnih nuklearki, i koliko je neophodna transparentnost oko ovakvih pitanja?

U ovoj situaciji veoma brine što je odlazak predsednika Srbije kod Makrona bio izazvan potrebom za određenom podrškom i smirivanjem odnosa, a što je to na kraju plaćeno odlukom da će Francuzi da grade modularne reaktore. Čista trgovina nuklearnom energijom i energetskom i ekonomskom budućnošću Srbije u političke svrhe. I to je, u stvari, model rada- trgovina ekonomskim, energetskim ili bilo kojim drugim resursima, na osnovu Sporazuma o partnerstvu koje Srbija ima sa nekim zemljama- od Kine, Turske, Rusije, UAE, Azerbedžana, do Francuske.

Važno je pritom znati da je bilo interesovanja u vezi sa malim modularnim reaktorima i od britanske i od američkih kompanija, koje su najbolje u svetu. U toku 2021. bio je sastanak sa predsednikom i kompanijom Rols Rojs, koja u nuklearnoj tehnologijii radi još od 50- tih godina prošlog veka i jedna je od vodećih u svetu za modularne nuklearne reaktore. Ovi reaktori mogu da budu snage od 10 do 350 megavata, a nas je zanimalo 350. Za razliku od klasičnih nuklearnih elektrana, oni se kompletiraju u fabrici, dopremaju na lokaciju, proizvodnja je serijska, kapitalni troškovi su niži, kraće je vreme izgradnje i lakša je integracija u energetski sistem. Sa njima je bilo dogovoreno da pripreme hodogram redosleda i potrebnih uslova da bi Srbija mogla da koristi energiju iz ovakvih reaktora. Pored Britanca, postojala je i zainteresovanost najboljih američkih kompanija na svetu- NuScale, konzorcijuma Dženeral elektrika i Hitačija. One su, kao i kompanije iz SAD, neuporedivo kvalitetnije nego one u Francuskoj.

Ali, imali smo mi još ideja od predsednika Srbije, na primer da imamo udeo u vlasnistvu nuklearnih elektrana u Mađarskoj, koja je preglomazna investicija, pod mnogim sumnjivim okolnostima, što se na sreću nije desilo. Ili odluke- kad ceo svet ide ka zelenoj energiji, i kad se i Srbija na to obavezala- vezane za termoelektrane na ugalj.

Koliko je do sada poštovan redosled normalnih i logičnih poteza u ovoj oblasti i šta je po tom pitanju eventualno loše urađeno?

Niti je poštovan, niti se poštuje, i to je najveći problem svih naših sektora, jer insitucije ne rade svoj posao, predsednik se „frlja“ sa svojim odlukama koje nisu odluke da li ćemo kupiti žuti ili crveni krompir na pijaci, već da li ćemo koristiti nuklearnu energiju, i čije ćemo gorivo u tom reaktoru koristiti. Za sve je bilo i ima vremena, ali mora da postoji redosled dešavanja i donošenja odluka. Kada toga nema, onda ima mešetara, lobija, korupcije. Zato se ovaj sektor i ne razvija.

U kojoj meri smo kao građani i životna sredina ugroženi od havarija, eksplozija i drugih eventualnih rizika ukoliko se ne ispune svi preduslovi za gradnju nuklearnih elektrana?

Mi smo ugroženi svaki dan sa zagađenim vazduhom! Hiljade smrti je u ovoj zemlji godišnje kao posledica zagađenja, ali o tome niko ne diže glas, od pepela iz Obrenovca, do svih drugih zagađivača.
Nuklearne elektrane imaju nultu emisiju gasova staklene bašte, a zbog jačine nuklearnog goriva, standaradi bezbednosti su najviši na svetu. Pritom, okruženi smo nuklearnim elektranama, tako da potencijalna ugroženost sa te tačke odavno postoji.

Da li je Srbija u stanju da poštuje standarde Međunarodne agencije za atomsku energiju, odnosno razvijenih zemalja u vezi sa bezbednošću nuklearnih elektrana koje bi se eventualno gradile?

Ne postavlja se pitanje da li je Srbija u stanju. Srbija i svaka zemlja na svetu ne može da otpočne da radi bilo šta u ovoj oblasti ako to nije uskladu sa procedurama Međunarodne agencije za atomsku energiju (IEAE). Svaka zemlja nema samo saradnju sa IEAE, već ta agencija ima kontrolnu ulogu u svakoj zemlji sa nuklearnim elektranama, od Rusije, SAD, do Irana i Japana. Standardi i zahtevi su veoma oštri, baš zbog toga što je u pitanju rizičan izvor, ne samo energetski već i vojno.

Imamo li za ovakav „posao“ kadrovsku, organizacionu i institucionalnu infrastrukturu?

To se školuje, gradi i pravi. Moramo početi, ali uz najbolje kompanije- zato i kažem da je odlazak predsednika Srbije u Francusku imao drugu namenu, političku, a ne energetsku. Ipak mislim da nam trebaju najbolji u svetu, a uz dužno poštovanje francuskim kompanijama, ona to za ovaj projekat nije.

U inicijativi poslanika SNS za izmenu Zakona o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana u SRJ predlaže se, po dostupnim informacijama, i uvoz nuklearnog goriva iz drugih nuklearnih elektrana. Koliko je to opasno po ekologiju, živi svet i građane Srbije? Da li ovaj Zakon po Vama treba ukinuti?

Da, ovaj Zakon apsolutno treba ukinuti. Zabrane nikada nisu dobre. Nuklearna energija će sigurno opstati do 2050. godine, kako bi sve zemlje na svetu dostigle karbonsku neutralnost.
A izgradnja modularnih nuklearnih reaktora podrazumeva da se mora znati, i jasno definisati da ničije iskorišćeno gorivo nećemo, i drugo jednako važno- čije ćemo to nuklerano gorivo koristiti. Da li dogovor i vrlo brzo dokumenta koja će se potpisati znače da će Srbija praktično koristiti rusko nuklearno gorivo, jer ga i Francuska koristi- mi ne znamo.

Međunarodna agencija za atomsku energiju odrediće i sve procedure za nuklearno gorivo, kao i odlaganje radioaktivnog opada, u skladu sa svojim standardima, i to će morati da se poštuje. Ali, Agencija vam neće reći od koga da uzimate gorivo, to je stvar politike države, i zato smatram pogubnim donošenje odluka na ovaj površan i ad hok način.

Da li su modularne nuklearne elektrane, o kojima govore zvaničnici, dobro rešenje za Srbiju- kaže se da je cena niža, a da bi one bile dobra alternativa za naše termoelektrane?

Za Srbiju ne treba da bude sporno da ima ove reaktore, sporan je način i potpuno odsustvo upravljanja energetskim „miksom“ zemlje. Mi moramo da izlazimo iz termoelektrana, pod hitno, trebalo je odavno- ali se opet igrala igra sa nekim delovima sindikata, i tako blokirao razvoj sektora, i u stvari omogućavalo bogaćenje nekim grupama ljudi. Jer, samo ljudi poput nekih Grčića, Bajatovića mogu da se zalažu za izgradnju elektrana na ugalj i gas.

Imaju li ove elektrane, zaista, manji bezbednosni rizik nego klasični nuklearni reaktori ili je situacija obrnuta?

Ukoliko se poštuju procedure, rizik je sveden na minimum. Mi već jako trpimo i ugrožavamo zdravlje svakog građanina i građanke Srbije i naše životne sredine sa termosektorom koji imamo.

Da li je takvo rešenje, ipak, neisplativo u odnosu na goriva kojima trenutno raspolažemo, a koja ne koristimo u punoj meri- biomase, biogasa, hidroenergije, pa i energije vetra i sunca?

Suština je u održivom srazmernom odnosu zelenih energetskih izvora. Ne smemo nikada zavisti od jednog izvora, kao što sada suštinski najviše zavisimo od ruiniranih starih termioelektrana.

Da li nuklearke znače visoku nuklearnu zavisnost ili energetsku nezavisnost i jačanje ekonomije?

Opet zavisi od nas, ako se nastavi blokiranje razvoja svih drugih izvora bićemo zavisni, i to je pogubno. Ukoliko ne budemo pametni i ne biramo najbolje, i ne napravimo održiv energetski „miks“ takođe ćemo imati previsoke troškove za ono što treba da dobijemo, i opet ćemo biti zavisni.

A ako budemo- porazno je što već nismo- imali jasnu viziju gde je energetika Srbije za 10 i 50 godina, i radili na transformaciji ovog sektora, e onda ćemo jačati ekonomiju, koja je sada na staklenim nogama, zadužena, sa preovlađujuće lošim odlukama, bez ikakve prioritetizacije, koje odnose mnogo novca.

Umesto Ekspo, bolje da smo radili na svemu drugom, od energetske i ekološke bezbednosti, na primer. Da li deca treba da boluju od astme i da nam se skraćuje životni vek, jer je vazduh u Srbiji konstantno zagađen, i da se grade hale i stadioni, ili treba da uložimo u zelene izvore energije, imamo zdravu decu, i čisto plavo nebo i vazduh? To je pitanje politike i onih koje glasamo, a potom njihove svesti da imaju mogućnost da naprave dobro, ako pobede svoje interese i sujete.

A ima li državnih proračuna koliko bi koštalo uvođenje nuklearne energije- priprema i izgradnja klasičnih ili modularnih nuklearki?

Modularni nuklerani reaktor snage od 350 megavata se procenjuje na 1,2 do 2 milijarde evra, u zavisnosti od toga da li se računa samo nuklearna oprema, ili i građevinski radovi i zemljište. Vek trajanja je 60 godina.

Kada je realno da Srbija eventualno dobije ovakve elektrane? Da li je realno da se to dogodi do 2029. godine, kako je najavila resorna ministarka Dubravka Đedović- Handanović?

Zavisi od Srbije, rada institucija, donošenja svih potrebnih dokumenata, stvaranja svih uslova prema zahtevima Međunarodne agencije za atomsku energiju. Zavisi od aktivnosti celog nevladinog sektora i stručnjaka koji moraju da isprate sve članove svakog dokumenta i ugovora koji će srpska strana potpisivati.

A što se tiče rokova koje je iznela sadašnja ministarka energetike- nije realno, ne zbog izgradnje, koja traje minimum četiri do šest godina, već zbog svih uslova koje je potrebno ispuniti, procedure koja traje minimum još toliko. Ustalom, zar predsednik Srbije ne reče- 2035. godina?

Da li je po ovom pitanju neophodan opšti, nacionalni konsenzus, odnosno raspisivanje referenduma?

Nisam za referendume, jer su jedan od načina da se manipuliše. Uvek sam za znanje i struku. Kada postoje odgovorne institucije, i poverenje u državu, kad ih vodi struka, a ne dnevni marketing, onda nam ne trebaju referendumi. Kod nas je to poverenje narušeno, baš zato jer nema nijedne vizije već ad hok ideja.

Jasno je pritom da poverenja nema bez transprentnosti. Ona je ovde posebno neophodna, jer je percepcija ljudi o nuklearnoj energiji ostala još u vremenu iz 1986. godine i Černobilja. Međutim, mnogo toga se promenilo u nuklearnim tehnologijama- od izgradnje reaktora u fabrikama, plutajućih nuklearnih elektrana, do vraćanja dela radioaktivnog otpada u elektrane.

Bili su spremni Startegija i Nacionani plan – a onda se promenila Vlada

„Ministarstvo koje sam vodila je pokrenulo izradu dva najvažnija dokumenta- Strategiju razvoja energetike do 2030, sa vizijom do 2050, sa Rudarskim fakultetom u Beogradu i Institutom Nikola Tesla, i Nacionalni plan za klimu i energetiku do 2030, sa vizijom do 2050. Dodatno smo spremili Investicioni plan, a već je bila spremna Strategija niskougljeničnog razvoja, i grupa za definisanje koraka smanjenja udela fosilnih izvora, pre svega termoelektrana na ugalj, i izgradnje zamenskih kapaciteta.

Nacionalni plan za klimu i energetiku je predvideo nekoliko scenarija razvoja energetskog sektora, sa jasnim pravcem Srbije za svaki scenario, ka održivoj energiji, hidropotencijalu i izgradnji reverzibilnih hidroelektrana, ka obnovljivim izvorima- suncu i vetru, jer Srbija verovali ili ne ima veći broj sunčanih dana od mnogih naših suseda, i ka mogućnosti da se do 20 energije obezbeđuje iz najmodernijih modularnih nuklearnih reaktora, gde se takođe može proizvoditi i energija iz vodonika. Dokument je predstavljen na jednoj pres konferenciji i najavila sam široku javnu raspravu, ali je došlo do promene Vlade, i svaka priča o energetici je zamrla, kao i svaki rad na reformi i uređenju ovog sektora“, kaže Zorana Mihajlović.

Sadašnje Ministarstvo energetike po pitanju nuklearne energetike uradilo – veliko ništa

„Šta je ovo Ministarstvo energetike uradilo da bi uopšte moglo da se govori o nuklearnoj energiji? Veliko ništa. Vidimo jedino predsednika države koji svojim ad hok, površnim izjavama i odlukama direktno ili indirektno onemogućava razvoj energetskog sektora. Zašto Srbija nema u svom energetskom miksu više obnovljivih izvora energije? Zašto nema investicija? Ko tačno radi energetiku u ovoj zemlji? Ako se zna da je RHE Đerdap 3 ekonomski i energetski isplativija, kako se to radi druga RHE? Zašto se prenosna mreža razvija selektivno kao da je Elektromreža Srbije privatno preduzeće, i na taj način se održava monopol? Srbija uvozi od uglja pa na dalje, jer to nekom odogovara. Sve može kada nema zvaničnih dokumenata- strategije razvoja, i zato nema investicija, niti razvoja“, kaže bivša ministarka energetike.

Modularni reaktori se uveliko grade

Koliko je vremena po proceni stručnjaka potrebno da modularni reaktori budu uopšte u komercijalnoj upotrebi?

Oni se uveliko grade, i upravo ih najviše grade Amerikanci, Britanci. Biće ih u svetu instalirano do 2030. godine, jer je jasno da je to jedan od izvora koji mogu da pomognu karbonsku neutralnost.