Investicije, investicije, investicije

To je ključno pitanje našeg društva u celini, jer se čitav niz problema sa kojima se susreću naši građani na različitim nivoima i u različitim oblastima, zapravo svodi na nedostatak finansijskih sredstava ili ranije kumuliranog bogatstva kojim bi se ti problemi mogli ublažiti ili rešiti. Veća ekonomska aktivnost i veće bogatstvo društva, međutim, počiva na prethodnom ulaganju, tj. investiranju. Investicije nekada, ako nisu dovoljno efikasne, neće bitno podići privredni rast zemlje na dugi rok. Ali trajni prirast privredne aktivnosti i ekonomske snage bilo koje zemlje bez prethodnog rasta investicija nije moguć. Nizak nivo investicija i jeste ključni razlog slabih privrednih rezultata naše zemlje, posebno u poslednjih deset godina. Srbija ne samo da ima znatno niže učešće investicija u BDP-u od zemalja koje beleže dinamičan privredni rast, već je Srbija nažalost, poslednjih godina naročito, i ispod proseka našeg regiona koji je, kao što znamo, ionako najsiromašniji deo našeg kontinenta. Rast investicija u našoj zemlji je moguć, ali zahteva preduslove.

Prvo: državno investiranje. Država iz budžeta svake godine treba da investira više. Najčešće se govori da država treba da investira u kapitalna dobra, ali i okviru toga državne investicije treba da idu u one segmente koji imaju najveće pozitivne efekte na tekući i budući privredni rast. Pored toga, država mora mnogo više da investira u ljude, tj. u ljudski kapital. Iako se knjigovodstveno ta ulaganja često ne vode kao investicije, to je de facto najveći razvojni potencijal svake zemlje i direktno utiče na sposobnost svake zemlje da dugotrajno stvara viši nivo bogatstva. U tom domenu država treba trajno i sistematski da izdvaja više za obrazovanje, nauku i zdravstvo, ali i da sprovodi korenite reforme u ovim oblastima radi ukupnog podizanja njihovih kapaciteta. Obrazovani, zdravi ljudi sa inovativnim znanjima osnov su svake konkurentne i bogate privrede.

Drugo: dobar poslovni ambijent. Rast investicija i viša privredna aktivnost zahtevaju bitno unapređenje poslovnog ambijenta. Bez dobrog i stimulativnog ambijenta, nema preduzetništva ni investicija, ni inostranih ni domaćih. Postojanje korupcije i sive ekonomije pokazatelj je lošeg poslovnog ambijenta koji odbija preduzetništvo i investicije. Ključni aspekti dobrog poslovnog ambijenta vezani su za pravosudni sistem i njegovu sposobnost da efikasno štiti svojinu, ugovor i fer uslove tržišne utakmice. Bez toga, realno ne postoje osnove za dinamičan rast kreiranja bogatstva u uslovima tržišne privrede. Državne institucije u svom delovanju treba da štite interese građana i države u celini i da su predusretljive prema interesima zakonitog, konkurentnog i dugoročnog poslovanja u zemlji. Jake institucije su osnov svakog dobrog poslovnog ambijenta. A snaga institucija počiva na univerzalnom i sveobuhvatnom poštovanju kvalitetnih i međusobno harmonizovanih zakona, i na kompetentnom, nepristrasnom i efikasnom institucionalnom odlučivanju. Borba protivu korupcije i sive ekonomije realno je jedino moguća u uslovima jakih institucija. Otuda su institucionalne reforme i podizanje njihovog kapaciteta od ključne važnosti za podizanje domaćih i stranih investicija u zemlji, ali i za rast kvaliteta tih investicija. Snaga institucija zavisi od kvaliteta ljudi koji u njima rade a to će zavisiti od transparentnosti i nepristrasnosti izbornih postupaka pri zapošljavanju, ali i od spremnosti države da inovira mehanizme nagrađivanja svojih zaposlenih, kako bi kvalitetni ljudi ostajali u državnim institucijama i radili u dugoročnom interesu građana. Nažalost, neki od ovih jednostavnih principa koji važe u dobro uređenim bogatim zemljama nalaze se u suprotnosti sa pojedinim principima i ustaljenim praksama u funkcionisanju političkog života u zemlji. Otuda, stvaranje dobrog ambijenta za poslovanje, tj. povoljnijih uslova za investiranje i veću ekonomsku aktivnost u zemlji zahteva i spremnost za promene u domenu ustaljenih praksi u funkcionisanja političkog sistema kod nas (npr. partijsko zapošljavanja, politička imenovanja na rukovodeće pozicije, odsustvo efektivne javne kontrole sklapanja ugovora u javnom sektoru i sl.).

Treće: razvijen i efikasan finansijski sistem. Finansijski sistem je mehanizam prikupljanja i alokacije finansijskih sredstava tj. investicija u jednoj privredi. U Srbiji je on nedovoljno razvijen i često je opterećen rizicima koji sputavaju njegovo funkcionisanje. Ti rizici su rešivi ali se na njihovom otklanjanju nedovoljno radi. Pristup finansiranju od strane mikro, malih i srednjih preduzeća koja, po pravilu, nose preduzetnički i razvojni potencijal zemlje, mora da bude bitno olakšan i unapređen, posebno u konkurentnim sektorima unutar tzv. razmenjivog dela BDPa. U Srbiji čitavi segmenti finansijskog sistema ne postoje ili su na nedopustivo niskom nivou razvijenosti, uz kontinuirano održavanje pojedinih finansijskih rizika koji smanjuju njegovu efikasnost. Pozitivne promene u ovoj oblasti su retke, iznuđene od strane međunarodnih institucija i sasvim nedovoljne. Razvijen i dobro uređen finansijski sistem koji privlači investicije i finim podsticajnim mehanizmima ih usmerava i kanališe ka produktivnim i konkurentnim aktivnostima u velikoj meri može da doprinese uspehu reformi koje bi vodile trajnom uvećavaju ekonomske aktivnosti i bogatstva u zemlji.

Dobro osmišljene i sprovedene reforme vode trajnom rastu investicija i privredne aktivnosti u zemlji. Rešenja za naše probleme, srećom, uglavnom odavno postoje u dobro uređenim bogatim zemljama. I primenjena su u mnogim (pa i bivšim socijalističkim) zemljama koje danas imaju dinamičnije privrede i čiji građani uživaju neuporedivo viši nivo blagostanja. Mnoge od ovih zemalja su imale nižu startnu osnovu od Srbije, a danas su (neke od njih i daleko) ispred nas. Srbija kasni u potrebnim reformama najmanje deset godina. Osnovno je pitanje, zašto?

Autor je ekonomista iz Beograda