Investicioni fondovi garantuju veću zaradu

Sa prosečnom kamatnom stopom na devizne depozite od 0,66 odsto, prema podacima Narodne banke Srbije za jun, dok neke banke ne plaćaju nikakvu kamatu, pare u bankama stoje tek da ne bi bile u slamarici. S druge, strane industrija investicionih fondova u Srbiji i posle 11 godina od osnivanja prvog fonda jedva da postoji sa ukupnim kapitalom od oko 170 miliona evra.

Milan Marinković direktor Fima investa društva za upravljanje investicionim fondovima ističe da je fondovska industrija startovala u Srbiji baš pred izbijanje svetske ekonomske krize. „Građani su tada izgubili poverenje u fondove i do danas je ostala percepcija da su oni rizična investicija. Mada sada oni pružaju daleko veće prinose od alternative kao što je štednja proći će još dosta vremena pre nego se ljudi okrenu fondovima“, ocenjuje Marinković.

U okruženju su investicioni fondovi dosta razvijeniji, pa je tako u Hrvatskoj plasirano oko dve milijarde evra preko njih, dok recimo Rumunija ima investicione fondove specijalizovane samo za ulaganja u nekretnine.

U Srbiji ima devet otvorenih i jedan zatvoreni investicioni fond. Među otvorenim najbrojniji su novčani fondovi koji su registrovani kao fondovi očuvanja vrednosti. Ovo su najmanje rizični fondovi zato što investiraju u kratkoročne visoko kvalitetne instrumente. NJihov je cilj da se vrednost investicione jedinice sačuva uz isplatu redovnih dividendi sličnih kratkoročnim kamatnim stopama. Drugim rečima, svrha ovih fondova je da zaštite vrednost investicije od inflacije, slično kao i oročeni depoziti. Mada su u svetu najpopularniji fondovi rasta imovine, u Srbiji je oko 90 odsto imovine fondova u novčanim fondovima. Sva tri dinarska novčana fonda – Ilirikin, Rajfajzenov i Komercijalne banke – u prethodnih godinu dana su imali veći prinos od godišnje kamate na dinarsku štednju. Rajfajzenov keš fond je odbacio četiri odsto prinosa, Ilirikin 3,8 odsto, a Kombank 4,6 odsto u 2016. godini, naspram jedva nešto preko tri odsto, koliko je u proseku kamatna stopa na dinarsku štednju.

S druge strane tri devizna novčana fonda istih društava za upravljanje fondovima zabeležila su daleko više prinose nego što iznose kamatne stope na štednju u evrima. U 2016. godini prinos koji je dao devizni fond Komercijalne banke iznosio je 3,93 odsto, a Rajfajzenov i Ilirikin 2,4 odsto u poređenju sa 0,7 odsto koliko se za štednju u evrima može dobiti u banci. Treba reći da poslednjih meseci zbog jačanja dinara prema evru prinos iz deviznih fondova se nalazi u minusu.

Balansirani fondovi kao što im i ime govori ulažu uravnoteženo između akcija i dužničkih hartija, pre svega državnih obveznica s obzirom da su korporacijske obveznice kod nas zanemarljive. Ovi fondovi kod nas ostvaruju najbolje rezultate. Kombank infond je u 2016. godini ostvario prinos od čak 20 odsto, Rajfajzen world 15 odsto, a balansirani fond Ilirike 11,6 odsto. Na kraju tu su i fondovi rasta vrednosti imovine koji se često nazivaju i fondovima akcija zato što su obavezni da ulažu barem 75 odsto svog portfolija u akcije. Ovi fondovi su najrizičniji, ali mogu doneti i najveću dobit. U Srbiji ih ima tri ukupno upravljaju sa svega nešto više od milion evra. U 2016. godini najveći prinos je odbacio Fima proaktiv sa 15,5 odsto, zatim Ilirika dinamik sa 6,38 odsto, dok je fond Trijumf imao debeo gubitak od skoro 20 odsto.

Marinković ističe da su fondovi neopravdano zanemareni zato što zbog male imovine nemaju sredstava za marketing i reklamiranje, a nemaju ni nikakvu podršku države. On smatra da bi trebalo ukinuti dvostruko oporezivanje, jer se porez plaća prvi put prilikom plaćanja poreza na dobit fonda, a drugi put prilikom isplate dividend vlasnicima investicionih jedinica.

Potpuno mrtvilo Beogradske berze više nije problem za fondove ističe on zato što je moguće ulagati u akcije kompanija u regionu ili bilo gde u svetu.

„To je prilika da ljudi koji nemaju resurse da samostalno ulažu na berzi ipak posredno postanu vlasnici akcija svetskih kompanija“, ističe Marinković.

Treba napomenuti i mane investicionih fondova, a to je pre svega rizik, odnosno mogućnost da se izgubi deo uloženog novca, kao i nemogućnost da se utiče na investicionu strategiju fonda.

Takođe, treba reći da i investiranje preko investicionih fondova košta i to čak i kada fond pravi gubitke. Društvo za upravljanje fondovima ima pravo da naplaćuje proviziju prilikom kupovine i prilikom prodaje investicione jedinice, kao i naknadu za upravljanje.

Većina fondova ne naplaćuje naknade za ulazak i izlazak, ali naplaćuje naknadu za upravljanje koja se u zavisnosti od fonda do fonda kreće od jedan do 3,5 odsto godišnje.