Investitor je božanstvo, radnik potrošna roba

Ovo leto će u Srbiji ostati upamćeno po brojnim pogibijama radnika na gradilištima. Usled udisanja otrovnih isparenja u Narodnoj biblioteci Srbije tokom avgusta poginula su dva radnika, a nekoliko dana kasnije i radnik na gradilištu u Kneza Miloša u Beogradu.

Crna serija nastavljena je i tokom septembra kada su poginula dva radnika na gradilištu Beograda na vodi, a zatim i jedan radnik na gradilištu u Lučanima.

Tom spisku može se pridodati i najnovija vest da je u fabrici „Namenska“ u Lučanima teško povređen još jedan radnik. Sudski postupak koji se vodi protiv direktora „Namenske“ Radoša Milovanovića zbog prošlogodišnje eksplozije u toj fabrici, kada su poginula dva radnika, još uvek je u predistražnoj fazi.

Prema raznim navodima medija, od početka godine u Srbiji je poginulo između 26 i 29 radnika, od kojih je većina radila na crno. Taj podatak je skrenuo pažnju na čitav niz propusta u bezbednosti radnika. Vlasti sukao neku vrstu odbrambenog zida ustanovile krilaticu da se „nesreće svuda dešavaju“.

U tim pokušajima opravdanja bilo je i tragikomičnih momenata, jer je predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao primer da nesreća ima svuda naveo podatak da u Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora, inače objavljen na satiričnom sajtu „The Onion“.

Mučan utisak je ostavilo i ubistvo građevinskog investitora u Beogradu koji iza sebe ima čitav niz krivičnih prijava. Njega je usmrtila žena (69) zbog spora oko parcele koju nije želela da mu proda. Osumnjičena je u delu javnosti nenakonjene vlastima proglašena za „junakinju“, a predsednik Vučić je ženu nazvao „babom“ i poručio opoziciji „da se na tragediji ljudi ne prave politički poeni“.

Neprihvatljiva objašnjenja vlasti

Poslednji događaji donekle su skrenuli pažnju sa osnovnog pitanja koje se pojavilo nakon brojnih pogibija radnika: zašto niko ne odgovara? Praksa je, naime, pokazala da krivci uglavnom ostaju nekažnjeni, a tragedije neprijavljenih, slabo plaćenih i nezaštićenih radnika se vide samo kao neizbežan rizik.

Predsednik Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ Zoran Stojiljković ističe da ima puno razloga za tragedije koje se dešavaju: „Pre svega, ne posvećuje se dovoljno pažnje zaštiti na radu i radnim uslovima, koji vrlo često nisu bezbedni. Znam da će to zvučati šokantno, ali tu delimično ima krivice i samih radnika. Građevinarstvo je poznato kao delatnost gde ima najviše sezonskog rada na crno, i često je radnicima isplata na ruke važnija od radne i socijalne sigurnosti. Kada svemu tome dodamo i neodgovorne poslodavce, imamo situaciju kakvu imamo“, kaže Stojiljković za DW.

Objašnjenje koje su ponudile vlasti da se takve nesreće svuda dešavaju za našeg sagovornika nije prihvatljivo. On primećuje da su sadašnje vlasti u trci za političkim rejtingom napravile situaciju u kojoj se marginalizuju sve primedbe i nedostaci.

„Ta vrsta populističke vlasti zapravo želi da ukloni sve potencijalne glasove koji bi trebalo da reaguju i štite prava radnika – poput sindikata, profesionalnih udruženja ili šire javnosti – i onda nude banalizovanu interpretaciju događaja. To zaista podseća na već zabeležene slučajeve kršenja radnih prava u inostranim kompanijama, kada je rečeno nemojte da mi galamom rasterujete investitore“, naglašava Stojiljković.

Zakoni se ne poštuju

Direktor Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM) Milan Antonijević za DW objašnjava da su „svi zakoni koji se odnose na zaštitu na radu i radno pravo u neku ruku usklađeni sa evropskim standardima, ali je odgovornost države što se u dovoljnoj meri ne kontroliše sprovođenje tih zakona“.

Antonijević ističe da se kao deo odgovora mogu prihvatiti navodi vlasti da se nesreće svuda dešavaju, jer građevinarstvo jeste rizičan posao, ali država pored toga mora uputiti jasnu poruku da će se zakoni sprovoditi.

„To bi značilo da prava radnika i njihova bezbednost budu na prvom mestu, ali i da se pooštri kontrola poštovanja propisa od strane inspekcija i svih drugih zaduženih za sprovođenje zakona. Podsetiću vas da veliki broj naših građevinskih radnika odlazi na rad u inostranstvo i da su dužni da poštuju sve propise čim pređu granicu, tako da ne vidim zašto to ne bi činili i u Srbiji“, napominje Antonijević.

Nedodirljivi investitori

Neka vrsta nesporazuma sa opozicijom nastala je nakon kritika koje su se čule na račun vlasti, a odnose se na gotovo božanski status investitora u Srbiji. Kritičari vlasti smatraju da je investitorima praktično sve dozvoljeno, da ne poštuju propise i zakone, i da su vlasti u privlačenju investitora spremne da zanemare sve primedbe na njihov rad. Možemo li da kažemo kako imamo neku vrstu nedodirljivosti investitora?

Zoran Stojiljković kaže da možemo. „Ako hoćete da vidite u čijem interesu rade vlade poluperiferijskih zemalja, onda je dovoljno da se osvrnete na stav vlasti kada se dese neki ovakvi incidenti, ili kada imate neke štrajkove poput onih u kompaniji Fijat Krajsler. Sve to nam govori da je tu na delu premalo zazora od volje birača, a previše zavisnosti od investitora.“

Kada nema inspekcija – bez obzira da li je to dil sa vlastima ili javašluk – onda investitori rade potpuno drugačije. „U tim slučajevima zaista imamo deo onih koji grade za koje ne važe pravila. Tako da država sve mora uraditi da pokaže da će za sve, bez obzira ko je investitor, važiti jednaka pravila. To više nije političko pitanje, to su zaista pitanja prava radnika i njihove bezbednosti, ali i onoga što je najvrednije a to je pravo na život“, kaže Milan Antonijević.

Vlast ne zna za odgovornost

Kakve god izgovore vlasti pokušale da pronađu i koliko god čitava dimna zavesa oko opozicije – koja navodno nesreće radnika koristi za političke poene – skreće pažnju sa problema, javnost i dalje pokušava da sazna hoće li neko odgovarati za pogibije radnika. Ako se radi o privatnom sektoru, onda bi morao da odgovara neko nadležan za strukturu nadzora na gradilištima ili drugim radnim mestima, ističe Zoran Stojiljković.

„Mogu da razumem da se ponekad dese incidenti, ali kako je ovo čitava serija tragedija onda bi neko trebalo da bude odgovoran, pre svega u Ministarstvu rada, ili drugom nadležnom resoru. Nakon izvesnog vremena mora da se pokaže da je poruka primljena i da odgovornost funkcioniše. Ali, na žalost, živimo u vremenu i prostoru gde se vlast shvata kao uzurpacija a ne kao element građanske odgovornosti“, primećuje Stojiljković.

Jasna linija odgovornosti postoji, ističe Milan Antonijević. „Kreće od onih koji su odgovorni za samo gradilište, preko inspekcijskih nadzora koji su bili dužni da izađu na gradilište. Ukoliko nema evidencije o tome da je učinjeno sve da do tragedije ne dođe onda tu mora doći do neke visoke političke odgovornosti. Smrtni ishodi uvek moraju da budu alarm, i ne mogu se ni na koji način pravdati“, zaključuje direktor Jukoma.