Investitorima u obnovljive izvore energije država otežava posao ili uvodi fer plej na tržištu?

Drugim rečima, investitorima u obnovljive izvore energije nadležni u Srbiji zakonskim rešenjima usvojenim prošle godine nameću obavezu posedovanja skladišnog kapaciteta, što deo domaće stručne javnosti vidi kao diskriminaciju naročito kada je reč o manjim proizvođačima struje iz OIE.

Naime, kako je nedavno objavljeno na sajtu EMS-a, operatora prenosnog sistema u Srbiji, Agencija za energetiku Republike Srbije dala je saglasnost na Plan razvoja prenosnog sistema Republike Srbije za period od 2023. godine, prilikom čije izrade je sprovedena i analiza adekvatnosti proizvodnje i prenosnog sistema.

U skladu sa članom 67a stav 2. Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, ukoliko sprovedena analiza adekvatnosti ukaže na rizike po siguran rad elektroenergetskog sistema, kao i na postojanje opravdanosti mere odlaganja priključenja, operator prenosnog sistema objavljuje na svojoj interent stranici, u roku od deset dana od davanja saglasnosti Agencije za energetiku na plan razvoja prenosnog sistema, a čiji je sastavni deo analiza adekvatnosti, obaveštenje o nastupanju uslova za odlaganje postupka priključenja elektrana koje koriste obnovljive izvore energije.

To se naime odnosi na investitore koji ne poseduju skladišni prostor za odlaganje električne energije i na taj način im se onemogućava priključenje na prenosnu mrežu i samim tim i plasman proizvedene struje.

Zakonski gledano nadležni nemaju pravo da odbiju investitorov zahtev da se elektrana u njegovom vlasništvu priključi na prenosnu mrežu, ali zato imaju pravo da odlože priključenje na sistem.

S obzirom na to, i u slučaju da EMS tako proceni, jedina mogućnost da do tog odlaganja ne dođe je da investitor izgradi ili iznajmu skladišni prostor, lako se da zaključiti da su nadležni u Srbiji pronašli način da hipotetički u nedogled odlažu priključenje na mrežu.

Investitorima u obnovljive izvore energije nadležni novim zakonskim rešenjima nameću obavezu posedovanja skladišnog kapaciteta, kako bi njihova proizvodnja struje bila usklađena sa potrebama potrošnje.

Shodno izmenama Zakona o korišćenju OIE, Elektromreža Srbije može kao uslov za priključenje na elektroenergetsku mrežu da naloži vlasnicima obnovljivih izvora energije da obezbede takozvane baterije za skladištenje struje, kako bi se osigurala stabilnost sistema.

Kada je taj zakon u aprilu prošle godine izglasan u Skupštini Srbije njegovo donošenje je obrazloženo time da se na taj način omogućava sigurnost rada elektroenergetskog sistema zemlje.

Tvrdi se da usvojene izmene Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije rešavaju pitanje velikog broja zahteva za priključenje novih solarnih i vetroelektrana, čiji je zahtevani kapacitet za priključenje povećan sa 4,8 GW na 20 GW u poslednje dve godine, što je dva i po puta više od ukupnog kapaciteta svih elektrana u Srbiji.

Takav kapacitet prevazilazi mogućnosti za balansiranje elektroenergetskog sistema, što je izazvalo zabrinutost operatora sistema, Elektromreža Srbije, u vezi sa radom elektroenergetskog sistema, pa je izmenama zakona, kako tumače nadležni, problem rešen tako što će operator sistema moći da odloži priključenje elektrana na sistem ukoliko se pokaže, u transparentnom postupku izrade plana razvoja prenosnog sistema, da nema dovoljno rezerve za balansiranje, ali je istovremeno ostavljena mogućnost investitorima da izbegnu odlaganje priključenja, ako sami ili preko drugog učesnika na tržištu obezbede dodatni kapacitet za balansiranje.

Zakonodavac ističe i to da su izmene tog zakona zaštitile garantovanog snabdevača Elektroprivredu Srbije od finansijskog rizika preuzimanja balansne odgovornosti za sve proizvođače iz obnovljivih izvora energije.

Izgradnja baterija omogućava da se viškovi struje proizvedeni u vetroparkovima i solarnim elektranama skladište i koriste po potrebi kasnije.

Na taj način se rešava pitanje nekontrolisane proizvodnje i stvaraju uslovi da ona bude usklađena sa potrebama potrošnje.

Naime, pristupom na mrežu EMS-a vlasnici obnovljivih izvora energije se obavezuju da isporučuju struju kontinuirano, odnosno odgovarajućom dinamikom.

Drugim rečima, potrebno je da isporučuju one količine struje koje su optimalne njenoj potrošnji.

Problem sa obnovljivim izvorima energije poput solarnih elektrana i vetroparkova je da oni zavise od prirode i da ne mogu uvek da postignu proizvodnju istog intenziteta.

Jasno je da je proizvodnja struje u tim obnovljivim izvorima veća kada ima dovoljno sunca i vetra, a da je znatno manja ili da je nema kada to nije slučaj.

Da bi se isporuka struje odvijala u kontinuitetu i dogovorenom dinamikom potrebno je da ti proizvodni kapaciteti poseduju skladišni prostor to jest baterije u kojima se odlažu viškovi struje.

Oni se onda povlače u mrežu kada je proizvodnja u vetroparkovima ili solarnim elektranama manja.

Među novim potencijalnim investitorima se, zbog novih zakonskih rešenja, javlja bojazan da će obaveza posedovanja skladišta struje uvećati troškove izgradnje objekta.

Za izgradnju vetroparka ili solarne elektrane potreban je veliki novac, sa skladištima još veći, pa se investitori plaše da će im to otežati dobijanje povoljnih kredita neophodnih za sprovođenje posla.

Takođe, objektivan problem koji se javlja je i taj da će dodatni troškovi vezani za izgradnju skladišta povećati i cenu struje proizvedene u vetroparku ili solarnoj elektrani od kojih EMS bude zahtevao da poseduju baterije.

Stručnjak za energetiku Željko Marković kaže za Danas da je obaveza posedovanja skladištnog prostora za priključenje na prenosnu mrežu prisutna kao rešenje u razvijenim evropskim zemljama, odnosno da je u Srbiji to urađeno upravo po ugledu na njih.

– Dakle ne radi se o nečemu što je karakteristično samo za nas. Kako bi se stvar rešila u korist svih učesnika na tržištu potrebno je razvijati skladišne potencijale. Deo problema će biti rešen izgradnjom velikih reverzibilnih hidroelektrana kao što je Bistrica, jer takva postrojenja uspešno učestvuju u balansiranju sistema. Takođe, država će dati svoj doprinos na tom planu, jer će baterije za skladištenje struje biti građene i u okviru projekata obnovljivih izvora za potrebe Elektroprivrede Srbije, primera radi, solarne elektrane snage jednog gigavata. Međutim, potrebno je da na to tržište uđu i privatni investitori, odnosno da i oni grade skladišta. Na taj način investitori u OIE ne bi morali da imaju svoja već bi mogli da ih iznajmljuju, što je jeftinija opcija. U ovom trenutku privatnih investitora zainteresovanih za izgradnju skladišta nema, a da bi se oni podstakli trebalo bi ih na adekvatan način subvencionisati. Tada bi se pojavio ekonomski interes za bavljenje tim poslom – objašnjava naš sagovornik.

Stručnjak za energetiku Miodrag Kapor pak smatra da je zahtev da investitori moraju da obezbede skladišne kapacitete apsolutno pogrešan i da za tim realno ne postoji potreba.

– U Srbiji su, u ovom trenutku, kapacitet za proizvodnju struje iz obnovljivih izvora veoma mali i shodno tome nema potrebe nametati obavezu investitorima u tom sektoru da poseduju skladišni prostor. Njihovo učešće na prenosnoj mreži nije veliko da bi je opterećivali i nije ispravno od njih tražiti da imaju skladišta. Kada se kapacitet iz obnovljivih izvora energije u Srbiji poveća onda bi to bila sasvim druga stvar, ali u ovom trenutku izgradnja baterija za skladištenje struje jednostavno nije potrebna. Takođe, može se zaključiti da je doneta odluka u potpunosti naklonjena velikim igračima na tržištu dok diskriminiše male kojima obaveza da poseduju skladište donosi dodatne visoke troškove – navodi naš sagovornik.

Kako tvrdi struka za izgradnju skladišnog prostora za jedan megavat struje potrebno izdvojiti milion evra.

To znači da bi neko ko je vlasnik obnovljivog izvora energije kapaciteta 100 megavata morao da ima kapacitet skladišta od 20 megavata. Što znači da je nužno da za izgradnju baterije izdvoji još 20 miliona evra.

Pojedini eksperti smatraju da problem predstavlja to što nadležni u Srbiji nemaju nikakva iskustva sa sistemom baterija za skladištenje struje već je to rešenje preuzeto iz drugih zemalja.

S obzirom na to da ne postoji iskustvo sa takvim kapacitetima postavlja se pitanje da li će onda takvo rešenje biti efikasno.

Shodno tome, deo stručne javnosti je mišljenja da bi bolje rešenje bilo da država naplaćuje taksu investitorima u obnovljive izvore iz koje bi se finansirala izgradnja velike reverzibilne hidroelektrane.

Prema tom tumačenju takva hidroelektrana bi mogla da održava balansiranje sistema umesto da to čine investitori kroz izgradnju skladišta, a kao argument se navodi da bi to rešenje za investitore bilo i jeftinije.