foto (BETAPHOTO/DRAGAN GOJIĆ/MO)Plata potrebna za pristojan život u Srbiji iznosi malo više od 114.000 dinara, odnosno 980 evra, dok minimalna zarada koja se u našoj zemlji isplaćuje pokriva svega 28 odsto te sume, pokazuje najnoviji izveštaj Centra za politike emancipacije (CPE). To ukazuje na ogroman jaz između primanja radnika i onoga što je stvarno neophodno za normalan život.
Plata za život je koncept koji se primenjuje širom sveta i određuje platu spram objektivnih troškova života, ukazujući na to koliko bi trebalo da iznose minimalne zarade kako bi se ostvario pristojan život. Neki od parametara koje CPE koristi pri određenju pristojnog života su, osim osnovnih potreba za hranom, odećom, smeštajem, i troškovi javnog prevoza, mesečnih računa, obrazovanja, slobodno vreme za kulturu, zdravstvena zaštita, i porodično jednodnevno putovanje u okviru zemlje.
Srbija je sa 980 evra, koliko je potrebno za pristojan život po ovoj računici, među najjeftinijim zemljama za život u regionu. Prema podacima iz izveštaja, stanovnicima Hrvatske je potrebno 1.649 evra da bi pristojno živeli,Bugarima 1.273, Rumunima 1.279 evra. Plata za život u Albaniji iznosi 1.062 evra, dok je Severna Makedonija najniža na toj lestvici sa 922 evra.
Iako čak ni prosečna plata u Srbiji od 74.000 dinara nije dovoljna za zadovoljavanje ovih standarda, a kamoli minimalac od 33.804 dinara, udeo minimalne zarade u iznosu potrebnom za normalan život je 28 odsto, što je iznad proseka od 26 odsto koji je prisutan u regionu centralne, istočne i jugoistočne Evrope. U Bugarskoj minimalna zarada čini tek 20 odsto plate za život, a u ništa povoljnijoj poziciji nisu ni Albanija ni Rumunija sa 21, odnosno 22 odsto.
Prema podacima iz 2018. godine, plata za život u Srbiji iznosila je 98.030 dinara, a minimalac je pokrivao tek 25 odsto te sume. Svetska dešavanja i rastuća inflacija povećali su cenu hrane I energenata, što je uticalo na povećanje plate koja je potrebna za pristojan život, ali je prosečna zarada vidno ispod ovog nivoa, što ukazuje na uslove u kojima žive građani Srbije.
Predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata Ranka Savić kaže da nije iznenađena ovakvim podacima izveštaja, te da su ljudi u Srbiji često primorani da obavljaju po dva ili tri dodatna posla, najčešće na građevini ili neke sezonske poslove, kako bi preživeli i “uspeli da sastave kraj sa krajem”, dok su oni koji primaju minimalnu zaradu “apsolutno socijalni slučajevi”.
Ona ističe da sindikati već duži vremenski period naglašavaju da bi za iole normalan život minimalna zarada trebalo da bude od 100.000 dinara i naviše, odnosno da je za normalan život u Srbiji potrebno oko 900 evra.
– Ja sam se pre nekoliko dana vratila iz Grčke sa letovanja i primetila sam da su cene osnovnih životnih, prehrambenih proizvoda niže između 20 i 25 odsto, a kada uzmemo u obzir odnos između grčkih i naših plata i to da je u pitanju turističko mesto koje je po nekoj prirodi stvari uvek skuplje, dolazimo do toga gde je Srbija i gde su građani Srbije sa svojim platama – kaže Savić.
Kako dodaje, potrebno je da sindikati nastave pritisak kako bi doveli do povećanja minimalca, a taj pritisak se, po njenom mišljenju, ogleda u generalnoj obustavi rada, jer bez toga sindikati neće imati uspeha.
S obzirom na to da minimalne zarade u proseku iznose dve trećine od granice siromaštva koju je definisala EU, Savić kaže da je Srbija daleko od standarda EU kojima toliko teži.
– Na osnovu izveštaja od pre par meseci, u kojima je vršena analiza standarda u Srbiji u odnosu na razvijene zemlje EU, konstantovano je da nama ovim tempom razvoja treba 50 i nešto godina da sustignemo sadašnji standard EU i to je najbolji pokazatelj gde smo mi i koliko nam treba. Sa jednom drugačijom politikom, vladom, uvođenjem sistema i funkcionisanja ove države, a pre svega drugačijom ekonomskom politikom, imamo šanse i da to ne bude 50 nego 20 godina kako bismo ih sustigli – zaključuje Savić.
Predsednik Nacionalne organizacije udruženja potrošača Goran Papović kaže da je prema standardima Crvenog krsta tačno određeno koliko porodica na mesečnom nivou treba da pojede mesa, pasulja, mleka, pirinča, i da se shodno tome minimalna zarada mora i odrediti, kako bi građani bili zadovoljni. Zbog toga je, prema njegovom mišljenju, najveći problem u ovom polju nedostatak socijalne karte.
– Da imamo socijalnu kartu ne bi moglo da se desi da neko dođe sa najnovijim džipom ispred obdaništa, ostavi dete, a on je socijalni slučaj, ne radi i sve je moguće privilegije pribavio. Dakle, treba da se napravi jasna socijalna karta i onda bi se videlo da nije ista potrošačka korpa za fizičkog radnika, za administrativnog radnika, za porodicu sa detetom od deset godina i onu sa tinejdžerom koji bi pojeo sve što ima u frižideru. To je potpuno drugačija slika – smatra Papović i dodaje da su, da bi se porodica osećala prijatno, potrebna primanja oko 120.000 dinara na mesečnom nivou.
Socijalna karta predstavlja jedinstveni registar koji sadrži podatke o pojedincu i sa njim povezanih lica o socijalno-ekonomskom statusu, kao i podatke o vrsti prava i usluga iz socijalne zaštite koje lice koristi ili je koristilo. Iako se Zakon o socijalnim kartama primenjuje od marta ove godine, socijalne karte i dalje ne postoje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
