Istraživanje: Ako bi države isplaćivane osvnovni dohodak građanima, vrednost globalne ekonomije porasla bi za 130 odsto

Rezultati ovog projekta sugerišu da bi značajan deo sredstava za isplatu takvih prihoda mogao da se finansira iz taksi koje bi se globalno naplaćivale od najvećih svetskih zagađivača čovekove sredine. Na taj način, tvrdi jedan od autora istraživanja profesor ekonomije dr Rašid Sumaila, svet bi jednim potezom rešio dva važna problema – globalno siromaštvo zagađenost planete.

Prema procenama, bilo bi potrebno oko 41 trilion dolara za isplatu zagarantovanog mesečnog prihoda celokupnoj planetarnoj populaciji od 7,7 milijardi ljudi. Za realizaciju mnogo skromnjih ambicija, koje podrazumevaju bezuslovno pribavljanje dohotka samo za ljude koji žive u ekstremnom siromaštvu u najsiromašnijim zemljama, bilo bi potrebno izdvojiti svega 442 milijarde dolara.

Ističe se da bi se naplatom specifične takse – samo od globalnih zagađivača koji u atmosferu ispuštaju ugljen-dioksid, moglo godišnje prikupiti oko 2,3 triliona dolara, što bi bilo dovoljno za finansiranje osnovnog dohotka za sve siromašne širom sveta, a ne samo za one koji žive u ekstremno lošim uslovima.

Mada sredstva koja globalno treba izdvojiti za finansiranje osnovnog dohotka nisu mala, mora se imati na umu da bi ovakva ulaganja povećala globalnu vrednost proizvoda i usluga znatno više od 100 odsto – na oko 163 triliona dolara godišnje, kaže dr Sumaila i dodaje da svaki dolar uložen u zagarantovani prihod može da generiše sedam puta veću ekonomsku vrednost.

Neki primeri u svetu, gde je eksperimentisano takvim dohotkom, pokazuju da ljudi žive bolje i da se prema svojoj okolini ponašaju sa mnogo više odgovornosti. U Indoneziji, na primer, stanovnici nekih sela primali su od države takva mesečna sredstva, standard im se povećao, proces deforestacije je gotovo potpuno zaustavljen, a neodgovoran odnos prema životnoj sredini u potpunosti je promenjen.

Inače, ideja o bazičnom ili osnovnom dohotku potekla je od engleskog revolucionara i reformatora Džozefa Čarliera, koji se krajem 18. i početkom 19. veka zalagao za to da država bezuslovno obezbedi prihod građanima kako bi se iskorenilo siromaštvo. Čarlier je smatrao da ta vrsta prihoda treba da bude zagarantovana i nezavisna od drugih vrsta prihoda koje građani mogu da ostvare. Ova sredstva, tvdio je on, pomoći će siromašnima ali će služiti i za plaćanje raznih socijalnih programa čije troškove nepotrebno povečava neefikasna i glomazna državna administracija.

Osnovni dohodak bio je tema žučne ali kratkotrajne debate u Engleskoj 1920. godine, a u Sjedinjenim Američkim Državama tokom 1970. godine.

U Zapadnoj Evropi ideja o zagarantovanom prihodu polako se širiola tokom 80-ih godina prošlog veka da bi od 2016. godine doživala veliku popularnost koja traje do danas.