Iz nevidljivosti u izolaciju (i nazad)?

Naravno da niko ne misli da migranti treba da ostanu u barakama i da su uslovi u kojima tamo žive iole zadovoljavajući, ali tešku situaciju ne treba praviti još gorom, a već sam način na koji je Komesarijat saopštio svoje planove volonterima izaziva sumnju u dobre namere. Volonterka No Name Kitchen (u kojoj se dnevno zajedno sa migrantima priprema i deli hrana), koja je prisustvovala ovom sastanku kaže da su volonteri praktično ucenjeni da sarađuju u animiranju migranata da se registruju u kampove da bi se ova operacija izvršila na „uljudan način“, jer u protivnom, rečeno je, evakuacija će se izvršiti upotrebom sile uz pomoć jedinice od dvesta policajaca.

O „dobrim namerama“ Komesarijata jedan od izbeglica takođe dodaje da je u januaru već pokušano izmeštanje ljudi u kampove. U toku noći oko tri sata policijske jedinice ušle su u barake i krenula da izvlači ljude i ukrcavaju ih u autobuse za kamp u Preševu, ali ubrzo su se pojavili volonteri sa kamerama i akcija odvođenja ljudi bila je prekinuta. Ipak, tri autobusa ljudi odvedeno je u preševski kamp, za koji je poznato da je zatvorenog tipa – kao zatvor, kažu migranti koji su kroz njega prošli. Po zvaničnim podacima u Srbiji ne postoje zatvoreni kampovi, a preševski ima status „otvorenog“, jer u toku jednog dana samo dvadeset odabranih migranata dobija dopust da na tri sata napusti krug kampa. Takođe, zanimljiva je koincidencija da se predviđeni datum za rušenje Baraka, 27. maj poklapa sa početkom najvećeg islamskog praznika, meseca Ramazana. Iako dobar deo rezidenata baraka nisu vernici, predpostavlja se da izbor ovog datuma nije slučajan i da je to deo strategije amortizovanja bilo kakvog otpora ili pobune koji bi mogli uslediti nakon ove brzometne operacije.
Sledećeg dana, u petak, za informativni „razgovor“ sa komesarijatom okupljena je grupa od petnaestak migranata. Međutim jedan od prisutnih svedoči da je ovaj „razgovor“ imao više jednosmeran karakter, jer na pitanja i strepnje migranata o tome da li postoji mogućnost da će biti deportovani ako se prijave u kampove ili poslati u ozloglašeni kamp u Preševu ako su tamo ostavili otiske prstiju i slična pitanja nije bilo odgovora. Takođe oni su takođe uslovljeni saradnjom kako bi se operacija izvšila u kratkom roku i bez „incidenata“. „Bio je to svojevrsni ‘teatar’, da bi posle u medijima moglo da se kaže da je obavljen sastanak sa migrantima i volonterima i da se akcija izmeštanja obavlja na ‘civilizovan’ način“, kaže volonter koji je prisustvovao sastanku.

„Ovde u barakama, ja idem u Miksalište, idem u grad, idem do reke, do parka – šta mogu da radim u kampu, tamo nema grada, nema parka, nema pijace, ničega nema…“, kaže jedan od migranata. „Bitno je da se kaže i da nema autobuskih linija koje vode od kampova do grada, a za tri sata slobodnog izlaska u toku dana nemoguće je doći do grada i vratiti se“, dodala je volonterka koja je takođe bila prisutna. Kamp u Adaševcima je udaljen od Šida dva sata hoda. Takođe volonteri su od strane komesarijata predstavljeni kao neprijatelji migranata, prezrivo nazivani anarhistima čija je jedina motivacija da se bore protiv „sistema“, i pritom optuženi za zadržavanje migranata u krugu železničke stanice. „Istina je ipak malo drugačija“, kaže jedan od volontera, „jer mi smo došli sa raznih strana pošto se proširila informacija da je situacija u beogradskim neformalnim instalacijama veoma kritična, upravo iz nedostatka lokalne asistencije migrantima“.

Teško je opisati situaciju koja se stvorila u krugu železničke stanice nakon objave ovih vesti. Komesarijat je odredio dvojicu pakistanskih migranta da prave liste osoba koji se „svojevoljno“ prijavljuju za odlazak u kampove (posao koji bi inače trebali da rade zaposleni u Komesarijatu). Pri tome poznato je da između pakistanaca i avganistanaca postoji izvesna tenzija i nepoverenje zbog višegodišnjeg konflikta između njihovih država, te ispočetka informacije ne stižu na transparentan način. Kvote ljudi koji se mogu prijaviti za kampove su ograničene i brzo se popunjavaju, pošto se takođe zna da su neki kampovi „bolji“ od ostalih koji su na raspolaganju, mada su uglavnom svi udaljeni od gradova i izolovani, praktično bez mogućnosti pristupa.

Recimo kapacitet kampa u Adaševcima, koji važi za bolju lokaciju pošto je na granici sa Hrvatskom, ispunjen je već tokom prva dva dana. Inače u adaševačkom kampu zabranjeno je unošenje i spremanje sopstvene hrane, ona koja se služi po priči migranata dosta je lošeg kvaliteta (konzerva sardine), u blizini postoji samo jedna benzinska pumpa gde su proizvodi prilično skupi, a za vreme dozvoljeno za dnevni izlazak teško može da se dođe do Westarn Uniona odakle bi eventualno mogao da se primi neki novac…

I pored naprasno izazvanog rivalstva među rezidentima za ulazak u „bolje“ kampove, oni se takođe sa nevericom prijavljuju u njih plašeći se da odatle mogu biti prebačeni u Preševo koji je zatvoreni kamp i odakle je sledeća stanica Makedonija, ili Bugarska… Takve stvari već su se događale. Dosta migranata već je bilo registrovano u Preševu i tamo imaju otiske prstiju, što znači da bi po toj osnovi mogli biti tamo prebačeni. Jednom kada su zatvoreni u kampovima, teško je pratiti njihovu situaciju i znati šta se tačno sa njima događa, tako da su volonteri ustanovili telefonski broj za hitne slučajeve na koji bi se mogle prijavljivati kršenja procedura, međutim za sada nije sasvim jasno kako bi se moglo intervenisati u ovakvim situacijama izuzev izveštavanja putem neformalnih medija…

Takođe od volontera se traži asistencija za transport migranata do kampova i razne infrastrukturalne radove. „Oni dobijaju veliki novac od Evropske Unije za ove poslove, ako za to traže asistenciju volontera, znači da je po sredi korupcija“, tvrdi jedan od volontera koji već pet meseci svakodnevno boravi u barakama.

Svakoga dana po dva autobusa, što čini preko sto osoba prevozi ljude u kampove. Međutim dosta njih i ostaje, a dosta se i vraća sa uverenjem da rušenje baraka neće ići baš tako brzo kao što je rečeno.

Takođe veliki broj migranata ovih dana deportovan je iz Hrvatske (sa blizine granice ali čak i iz samog Zagreba) i Rumunije, što predstavlja protivzakonitu aktivnost nadležnih policija, jer migrantima time nije data prilika da zatraže azil na teritoriji Evropske Unije što predstavlja njihovo fundamentalno pravo.

U Srbiji po svim izgledima ne postoji dovoljno kapaciteta da se svi migranti smeste u kampove. Po proračunu Komesarijata za izbeglice kalkulisan je broj od 1.100 novih mesta, dok su nezvanični podaci da na teritoriji Beograda van kampova ima dosta više migranata. Šta će biti sa migrantima koji ne budu dobili mesto u kampovima kada barake budu srušene u narednih dana, ostaje nejasno.
U svakom slučaju sa rušenjem baraka iza železničke stanice, kao i čišćenjem drugih urbanizovanih zona od migranata i njihovim prebacivanjem u kampove otvara se nova etapa u migrantskoj epopeji koja će svakako biti dosta kompleksnija od dosadašnje. Andrea Contenta, konsultant Lekara bez granica (MSF) kaže „da se centralno pitanje sastoji u tome kako obezbediti ljudima koji su u tranzitu ili ‘zaglavljeni’ u Srbiji, humane i dostojanstvene uslove, bez obzira na njihove migratorne planove.“ MSF, pozitivno ocenjujući volju srpskih nadležnih službi da otvori kampove za migrante koji obitavaju na ulicama, posebnu pažnu obraća na transparentnost ovog procesa kao i na činjenicu da na ulicama u centru Beograda noćeva preko 500 migranata maloletne dobi koji bi trebali dobiti poseban tretman, kao deca, a ne kao odrasli kako su do sada tretirani.

„Ova situacija ne tiče se samo Srbije, već čitavog regiona. Ono što proživiljavamo danas u Srbiji je direktan negativni efekat migracijskih politika Evropske unije, koje pre svega nastavljaju da negiraju prisustvo hiljade ljudi zaglavljenih na Balkanu, kao što se takođe negiraju da obezbede jasne i sigurne kanale napred i nazad, bez ostavljanja ljudi da isčekivaju razrešenje situacije u limbu, u kome fundamentalna prava obično nisu poštovana i životni uslovi ne zadovoljavaju ljudsko dostojanstvo.“

Izložba Abdula Saboora

Danas u 19 časova u Ostavinskoj galeriji (Kraljevića Marka 8, Beograd) biće otvorena izložba fotografija Abdula Saboora i crteža Commanda, migranata iz Avganistana. Ni jedan od njih nije profesionalni umetnik, a radovi su nastali tokom poslednjih par meseci njihovog boravka u barakama kod železničke stanice. Izložba će biti otvorena samo u četvrtak i petak 11. i 12. maja.