Izgradnja Nacionalnog stadiona usporena, ali cena skočila za čak 290 miliona evra

I zaista, u jeku ekonomske krize prouzrokovane ratom u Ukrajini i pandemijom korona virusa, budućnost se čini neizvesnom. Upravo tom neizvesnošću možemo objasniti i drugu predsednikovu izjavu da će možda morati da se odustane od nekih važnih infrastrukturnih investicija, ali od kojih tačno – nije rekao. Ono što pouzdano znamo jeste da Nacionalni fudbalski stadion u Surčinu nije jedna od njih.

Projekat o kom je predsednik dosad nebrojeno puta govorio, Vlada Srbije je uvrstila i u Predlog zakona o budžetu za 2023. koji su poslanici Narodne skupštine u petak usvojili. Kako je Vučić više puta ponovio, kada bude završen, Nacionalni stadion će biti „jedan od najvelelepnijih i najmodernijih na svetu“, koji zadovoljava najviše kriterijume UEFA, sa oko 60 hiljada mesta, a iz državnog budžeta će za njegovu izgradnju biti izdvojeno 250 miliona evra.

Taj iznos je i zvanično naveden u budžetu za 2022. godinu, ali je u međuvremenu ova brojka značajno porasla pa je za izgradnju stadiona s pristupnim saobraćajnicama sada predviđeno čak 350 miliona evra. Da će stadion biti čak 100 miliona evra skuplji nego što je inicijalno rečeno, prvi put se moglo videti u rebalansu budžeta za ovu godinu usvojenom pre mesec dana, a ta nova cena je preneta i u budžet za 2023. godinu.

Takođe, ovogodišnji rebalans je otkrio i do sada nepoznatu informaciju da se iza nemušto formulisane stavke originalnog budžeta za 2022. pod nazivom „Projekat podrške urbanom razvoju kroz rekonstrukciju postojeće i izgradnju nove infrastrukture“, koja je predviđala zaduženje od 250 miliona evra, zapravo krije dodatnih 190 miliona evra troška namenjenog za Nacionalni stadion.

Prostim sabiranjem dolazi se do zaključka da izgradnja Nacionalnog fudbalskog stadiona u Surčinu neće koštati 250 miliona evra, kao što su to predstavnici vlasti inicijalno najavljivali, već 540.

Poređenja radi, stadion Lusail, izgrađen za potrebe Mundijala koji se trenutno održava u Kataru (na njemu će se, između ostalog, igrati i finale), sa oko 89 hiljada mesta, koštao je 770 miliona evra, ali ne smemo zaboraviti da je to jedan od najinovativnijih stadiona ikada izgrađenih, koji će po završetku Svetskog prvenstva u fudbalu biti transformisan u prostor sa školama, prodavnicama, zdravstvenim klinikama i tako svakodnevno služiti društvu.

I dok u grandioznost budućeg stadiona u Surčinu niko ne sumnja, nameće se pitanje da li je on Srbiji zaista potreban, i ono što je možda još važnije, da li je ekonomski isplativ?

Profesor na Univerzitetu u Varšavi Marko Babić smatra da moderan nacionalni stadion našoj zemlji svakako jeste potreban, „kao simbol države i nacionalnog ponosa“, ali da mora biti dobro lociran i multifunkcionalan da bi bio isplativ.

„Nacionalni stadion ne sme biti zamišljen kao objekat namenjen isključivo odigravanju utakmica fudbalske reprezentacije, jer su one retka pojava. On u sebi mora objedinjavati sportsku, kulturnu, ali i poslovnu dimenziju kako bi bio ekonomski isplativ. Takođe, za uspešnost projekata ovog tipa, lokacija izgradnje od krucijalnog je značaja. Smatram da je preveliki rizik graditi stadion na ledini udaljenoj 20-30 kilometara od centra grada ( u Surčinu), te da je mnogo bolja ideja izabrati neki od postojećih beogradskih stadiona, modernizovati ga i rekonstruisati ili na njegovim temeljima izgraditi novi“, kaže Babić.

Kao komparativni primer on navodi poljski nacionalni stadion, koji se, pored odigravanja fudbalskih utakmica, koristi i za održavanje koncerata, ali i za važne političke događaje.

„Naravno, on se nalazi u samom centru Varšave i odlično je povezan autobuskim, tramvajskim i metro linijama, a i u neposrednoj je blizini međunarodne železničke stanice koja povezuje Berlin i Moskvu“, kaže naš sagovornik. Kako dodaje, u sklopu kompleksa su i brojni kafići, restorani, fitnes klubovi, kao i podzemni parking pa taj stadion na dnevnom nivou koristi dve do tri hiljade ljudi.

„Razlika između poljskog i budućeg surčinskog stadiona i više je nego očigledna“, zaključuje Babić.

Mirko Radonjić, urednik poslovnog portala eKapija, takođe ističe problem loše pozicioniranosti stadiona, ocenjujući da taj objekat zato nikako ne može biti ekonomski održiv.

„Nema ni govora o tome da bi stadion mogao da podmiruje svoje račune, a kamoli da vrati kapitalne troškove. Problem je u tome što na njemu neće igrati nijedan klub kao domaćin, već samo reprezentacija. Takođe, nije ideja da se uz stadion prave poslovni objekti, a parking u sklopu njega bio bi praktično neupotrebljiv, jer je u Surčinu“, kaže Radonjić. On ističe i da bi izgradnja saobraćajnica koje bi vodile do stadiona (konkretno železnice) iziskivala dodatna ulaganja, koja svakako ne bi bila mala.

„Minimum bi bio da se izgradi pruga od železničke stanice Zemun do Surčina, a uz to bi se morali kupiti i vozovi, kojih nema dovoljno ni za postojeće linije BG voza. Za sve ovo bile bi potrebne stotine miliona evra, a ukoliko bi se posao obavio na kvalitetan način, tako da postoje frekventne linije prigradske železnice, cifra bi vrlo verovatno dostigla i milijardu evra, pa čak i više“, upozorava Radonjić.

Prema njegovim rečima, najbolje bilo kada bi Srbija krenula putem Portugala, koji je 2004. godine za potrebe organizovanja Evropskog prvenstva u fudbalu uložio u stadione svoja dva najveća kluba, Benfike i Sportinga, umesto u nacionalni, i da bi takvo rešenje bilo neuporedivo jeftinije.

Međutim, čak i kada bismo sve gorenavedene faktore ostavili po strani, i kada bi stadion eventualno uspeo da vrati ono što je u njega uloženo, postavlja se pitanje koliko je opravdano trošiti novac građana i građanki Srbije na projekte koji zadovoljavaju potrebe samo relativno uskog dela nacije, naročito u ovim kriznim vremenima kada privredni rast usporava, a zaduživanje postaje sve skuplje.

Istina, predlog budžeta za 2023. predviđa značajno umereniju dinamiku ulaganja u Nacionalni stadion, pa će tako u narednoj godini biti izdvojeno 7,7 milijardi dinara, a u 2024. i 2025. nešto manje od toga, po tačno sedam milijardi. Iako je prethodnim budžetom (za 2022.) bilo planirano da se u naredne dve godine za stadion potroši znatno više novca – 22,9 i 19,4 milijardi dinara, jasno je da se od izgradnje ipak nije odustalo, a sudeći po nedavnoj izjavi ministra finansija Siniše Malog da se s radovima počinje sledeće godine, nema ni odlaganja za neka stabilnija vremena.

Epilog je da u zemlji u kojoj „pola“ Vojvodine nema pijaću vodu, čiji su gradovi često na vrhu evropske liste po zagađenosti vazduha, a prigradska naselja u Beogradu nemaju ni kanalizaciju, uskoro dobijamo Nacionalni stadion pa ćemo bar „kao ljudi“ moći da pratimo uspehe naše fudbalske reprezentacije. Naravno, pod uslovom da prvo nekako stignemo do Surčina.

Do tad, preostaje nam samo da se nadamo da ne spadamo među one koje predsednik Vučić naziva „malim i slabim“, već da pripadamo suprotnom taboru „nešto jačih“, te da ćemo preživeti sledeću zimu.