Između oportunizma menadžera i većinskog vlasnika

Ideja o jedinstvenom setu kriterijuma za ocenjivanje upravljanja kompanijama na berzi bez sumnje je privlačna. I investitori i kompanije posluju na sve integrisanijem globalnom tržištu kapitala. Ali, potraga za jedinstvenim paketom standarda za procenu upravljanja loše je vođena. Da, u poslednjih desetak godina, prisutna je bila velika upotreba globalnih standarda za upravljanje, uglavnom razvijenih u SAD, za procenu kako države i kompanije širom sveta štite manjinske akcionare. Međutim, ti napori su previđali fundamentalne razlike između kontrolisanih kompanija, koje imaju akcionara sa kontrolnim paketom, i kompanija sa puno akcionara koje nemaju takvu kontrolu. Dok kompanije sa mnoštvom akcionara dominiraju na berzama u SAD i Velikoj Britaniji, kompanije pod kontrolom većinskog akcionara dominiraju u većini ostalih zemalja. Kompanije sa mnoštvom akcionara i kontrolisane kompanije značajno se razlikuju u problemima upravljanja s kojima se suočavaju njihovi akcionari. U kompanijama sa puno akcionara, najveći razlog za brigu je oportunizam menadžera, koji imaju de fakto kontrolu dok je u kontrolisanim firmama glavna briga oportunizam većinskog akcionara na štetu manjinskih. Zato što su osnovni problemi upravljanja u ova dva tipa firmi toliko različiti, aranžmani koji donose korist investitorima u kompanijama sa puno akcionara mogli bi da budu irelevantni ili čak kontraproduktivni u kontrolisanim firmama i obrnuto. Kao rezultat, primenjivanje jedinstvenog standarda za procenu zaštićenosti akcionara širom sveta mora da promaši cilj kod firmi sa mnoštvom akcionara, kontrolisanih firmi ili kod oba tipa.

Razmotrite, recimo, sistem količnika korporativnog upravljanja, koji je razvila američka firma Risk Metriks, najdominantnija svetska firma za savetovanje akcionara. Sistem Risk Metriksa, koji koriste institucionalni investitori širom sveta, daje veliki značaj aranžmanima koji upravljaju trkom za kontrolu nad kompanijom. Ovi aranžmani su, zaista, važni za investitore u firmama sa puno akcionara. Međutim, kada kompanija ima većinskog akcionara, takmičenja za sticanje kontrole nisu moguća i aranžmani koji upravljaju takvim takmičenjima zato su nevažni. Investitori i zvaničnici u zemljama u kojima kontrolisane kompanije dominiraju, trebalo bi da prestanu s upotrebom globalnih standarda upravljanja zasnovanih na iskustvima njihovih kreatora sa kompanijama s mnoštvom akcionara u SAD. Umesto toga, trebalo bi da teže razvijanju standarda prikladnih kontrolisanim firmama. Očigledno, procene kontrolisanih kompanija ne bi trebalo da daju veliki značaj aranžmanima koji upravljaju takmičenjima za kontrolu nad kompanijom. Slično tome, aranžmani koji nameću upravnom odboru da ima više razumevanja za želje većine akcionara, kao što je olakšavanje akcionarima da menjaju direktore, mogu da posluže interesima investitorima u kompanijama sa puno akcionara, ali su kontraproduktivni za investitore u kontrolisanim firmama. U kontrolisanim firmama, gde je jedna od glavnih briga udaljavanje od manjih akcionara, stvaranje ambijenta gde su direktori još uslužniji prema većinskom akcionaru verovatno će učiniti manjinske akcionare još ranjivijim. Povrh toga, u zemljama koje imaju puno kompanija pod većinskom kontrolom, velika pažnja mora da se obrati na transakcije s povezanim licima i realizaciju poslovnih šansi, odnosno na glavne načine na koje vrednost može da bude udaljena od manjinskih akcionara u takvim firmama. Da bi se rešili ti problemi, aranžmani koji omogućavaju manjinskim akcionarima da stave veto na transakcije s povezanim firmama (aranžmani koji nisu previše dozvoljeni u firmama sa puno akcionara) mogli bi da budu korisni.

Na kraju, kada se procenjuju kontrolisane kompanije, o nezavisnosti direktora ne bi trebalo najvećim delom suditi posmatranjem u kojoj meri su nezavisni u odnosu na preduzeće u čijem upravnom odboru služe. Pre svega, značajnu pažnju trebalo bi posvetiti njihovoj nezavisnosti prema većinskom akcionaru. Da bi se popravilo korporativno upravljanje i zaštita investitora, zvaničnici i investitori u zemljama na čijim berzama dominiraju kontrolisane firme, trebalo bi da budu oprezni prema standardima globalnog upravljanja razvijenim u američkim kompanijama. Trebalo bi da se fokusiraju na specijalne probleme kontrolisanih kompanija i na pravila koja bi najbolje služila zaštiti manjih akcionara u takvim kompanijama.

Autor je profesor prava, ekonomije i finansija, direktor programa korporativnog upravljanja na Harvardskoj školi prava