Izvezli cigarete u Hongkong za 158 miliona dolara

Ekonomista Miroslav Zdravković, urednik portala makroekonomija.org, ovo objašnjava transfernim cenama i dvojnim fakturama, sistemima za prelivanje dobiti iz jedne zemlje u drugu kako bi se minimiziralo plaćanje poreza na dobit.

On je istražujući trgovinsku razmenu sa drugim zemljama utvrdio da je, na primer, prema našim carinskim podacima prijavljenim Svetskoj trgovinskoj organizaciji, izvoz cigareta u Hongkong od 2012. do 2015. godine iznosio 158,2 miliona dolara. Istovremeno je carina Hongkonga prijavila STO uvoz cigareta iz Srbije u ovom periodu od 399,7 miliona evra. I dok naši podaci pokazuju smanjenje izvoza sa 59,6 miliona u 2014. na 53,8 miliona dolara u 2015, podaci iz uvozne destinacije pokazuju rast sa 135,4 miliona dolara na 161,4 miliona dolara u 2015.

Slična je slika izvoza cigareta i u Japan, gde se podaci o našem izvozu i njihovom uvozu razlikuju i po četiri-pet puta.

Zdravković ističe da našoj državi dobro dođu naplaćene akcize, a izvoz je rasterećen od PDV-a i van interesovanja je nadležnih, dok japansku državu interesuje što veća vrednost uvoza radi što većeg iznosa naplaćene carine i drugih poreskih dažbina.

„Kada se izlistaju prijavljeni podaci o uvozu iz Srbije iz svih zemalja u koje je registrovan izvoz, dolazimo do cifre od 505 miliona dolara, kao razlike između našeg izvoza i njihovog uvoza u trogodišnjem periodu. Najvećim delom razlika je napravljena u 2015. godini, čak 292,8 miliona dolara, na osnovu čega se može pretpostaviti da je u 2016. godini iznos iznet iz Srbije preko transfernih cena ili dvojnih faktura iznosio između 400 i 450 miliona evra“, zaključuje Zdravković.

Transferne cene nisu nikakva novost u poslovanju multinacionalnih kompanija, a 2013. godine svet je počeo da istražuje kako to da neke multinacionalke plaćaju tako male poreze, nakon čega je OECD doneo smernice za rešavanje ovog problema.

Kako za Danas objašnjava Jelena Miljković, poreski stručnjak KPMG-a, rupe kroz koje je „curio“ kapital nastajale su zbog različitih propisa o porezu na dobit različitih zemalja, posebno gde su neke zemlje koristile nizak porez da bi privukle investitore.

„Jedan od načina za plaćanje manjeg poreza je i postojanje ugovora između zemalja o izbegavanju dvostrukog oporezivanja. Kroz kombinaciju pojedinih propisa dešavalo se da kompanije prođu tako da im prihod ne bude oporezovan nigde. Ovo nije nelegalno, već poresko planiranje u kom kompanije organizuju poslovnu strukturu tako da plate minimalan porez. Treći razlog je bilo odsustvo saradnje između poreskih uprava i razmene informacija“, napominje ona.

Deo tog poreskog planiranja bile su i transferne cene u transakcijama sa povezanim licima koje su mogle značajno uticati na dobit kompanije. Danas prema preporukama EOCD-a kompanije su i u Srbiji dužne da Poreskoj upravi same podnesu analizu transfernih cena sa povezanim licima prema određenim pravilima.

„U Srbiji većina multinacionalnih kompanija nema tako agresivno poresko planiranje i kompleksne operacije. U principu strane kompanije ili ovde imaju distribuciju ili neku proizvodnju i za taj rad su nagrađene adekvatnom cenom. Osim toga Srbija ima konkurentan porez na dobit od 15 odsto“, kaže ona, dodajući da je u slučaju razlika u podacima o izvozu i uvozu moguće da se radi o tome da multinacionalna kompanija ima posebnu logističku firmu, posrednika preko kog se roba izvozi i koji zaračunava neku svoju maržu.

„To se radi zbog kompanijske strategije, a ne zbog poreza. Ne verujem da se radi o dvojnim fakturama, gde se jedna faktura daje na izlazu, a druga na ulazu, jer su te kompanije uglavnom listirane na velikim berzama. Ako bi recimo američki SEC utvrdio da je neka firma to radila, kazne bi bile drakonske“, ističe Miljković.