Izvor jeftine radne snage i prirodnih resursa

Prvog dana ovog vrelog jula stupio je na snagu i sporazum o slobodnoj trgovini sa najmnogoljudnijom zemljom na planeti (ako je Indija nije već pretekla) – Kinom.

Srpska privreda je dobila bescarinski pristup, ili će barem dobiti kada prođe period prilagođavanja koji može traje i 10 godina, tržištima sa više od milijardu i po ljudi.

Naravno, ulica je dvosmerna, jer je i naše tržište otvoreno za preduzeća iz ovih zemalja.

Pa ipak sporazumi o slobodnoj trgovini, smanjenje i ukidanje carina i drugih, vancarinskih barijera je nesumnjivo dobro za trgovinu, a kada trgovina cveta, raste i ekonomija, pa konačno i standard građana.

Takođe, nema sumnje da u bilateralnim trgovinskim sporazumima veću korist ostvaruju veće i razvijenije privrede, prosto jer imaju više proizvoda da ponude.

Povećanje izvoza, za malu otvorenu privredu je neophodnost i zato je sklapanje trgovinskih sporazuma pozitivna stvar.
Ali najave i ocene efekata oba ova sporazuma, i to od strane zvaničnika, otkrile su nešto o našoj privredi.

Čitajući izjave ministara, predsednika i drugih državnih službenika, uočljivo je da se očekuje pre svega rast izvoza poljoprivrednih proizvoda. Govori se o malinama, šljivama, suvim šljivama, kajsijama, vinu,mesu… Zapravo samo o poljoprivrednim proizvodima i eventualno nekim proizvodima prehrambene industrije.

Ne pominju se industrijski proizvodi, a prerađivačka industrija čini 86 odsto našeg izvoza.
Razlog je to što naša prerađivačka industrija nije zapravo naša. U trgovinskim sporazumima postoji pravilo o poreklu, prema kome bez carina mogu da se izvoze samo proizvodi koji su 51% napravljeni u zemlji iz koje se izvoze. Takvih industrijskih proizvoda koji bi bili konkurentni u Egiptu, a pogotovo u Kini, proizvedenih u Srbiji, nažalost, skoro pa da i nema.

Naša industrija je, nakon dvodecenijske strategije privlačenja stranih investicija, zapravo zbir stranih fabrika, nemačkih, korejskih, italijanskih… koje ovde koristeći jeftiniju radnu snagu i jeftinu energiju sklapaju i prave delove za konačne proizvode, recimo automobile koji će biti sklopljeni negde u Nemačkoj ili Češkoj. Tu je naravno i rudarstvo koje cveta.

Predstavljamo skladište mineralnih sirovina za Kinu u ovom trenutku, mada ima još zainteresovanih (čitaj litijum).

Tako se naša, domaća privreda svodi na poljoprivredu i usluge. Čak i u građevini najveće projekte izvode strane kompanije.
I to je problem koji nije lako rešiti. To zahteva veće investicije domaće privrede i to posebno malih i srednjih preduzeća.

A to znači da vlasnik tog preduzeća ne strahuje od „vantržišnih faktora“, kao na primer reketiranja lokalnog moćnika, da može da naplati potraživanje i od firme bliske vlasti, da mu neće na sudu falsifikatima oteti imovinu, da mu konkurencija neće zapaliti mašine itd. To inače zovu pravnom državom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.