Nizom prigodnih manifestacija u Kragujevcu obeleženo je 160 godina od osnivanja Zastave Oružja, najstarijeg industrijskog preduzeća u Srbiji i na Balkanu. Višedecenijsko opstajanje u uslovima, koji nisu uvek bili povoljni za poslovanje, donelo je brojna iskušenja, ali je period od 2000. godine obeležen oporavkom fabrike i njenim povratkom na svetska tržišta, na koja plasira gotovo kompletnu proizvodnju.
– Iz godine u godinu beležimo sve bolje izvozne rezultate, a posebno ohrabruje činjenica da smo sve prisutniji i na najprobirljivijem tržištu SAD, gde ćemo izvesti oko 110.000 „cevi“, pre svega poluatomatskih lovačkih karabina, ali i drugih lovačkih i malokalibarskih pušaka, kao i određeni kontingent pištolja. Od izvoza oružja na to tržište zaradićemo rekordnih 25 miliona dolara, dok će ukupna vrednost ovogodišnjeg izvoza iznositi oko 40 miliona dolara – kaže za Danas Rade Gromović, direktor Zastave Oružja.
Kragujevački oružari u svetu su prepoznatljivi po kvalitetu pešadijskog naoružanja, pri čemu se izdvaja teški mitraljez 12,7 mm. Sve su traženiji i najnovija Zastavina vojna puška M21, rađena po modelu „Kalašnjikov“ i uz poštovanje NATO standarda, zatim dalekometni snajper „crna strela“, te potcevni bacač granata. Najviše Zastavinog pešadijskog naoružanja prodaje se u zemljama Bliskog istoka, odnosno u Iraku, Avganistanu, severnoj Africi i Aziji. Zastava Oružje će sredinom naredne godine učestvovati na tenderu Ujedinjenih nacija, kako bi ponovo stekla status sertifikovanog snabdevača naoružanjem mirovnih misija na svetskim kriznim žarištima. Intenzivno se radi i na osvajanju novih proizvoda, tako da će do kraja godine biti napravljen funkcionalni model protivavionskog topa od 30 mm.
– Naredne godine će startovati prototipska proizvodnja tog topa. Radi se na osvajanju proizvodnje potcevnog bacača NATO kalibra 40×46 mm, dok je razvoj poluatomatskog snajpera, takođe NATO kalibra 7,62×51 mm, priveden kraju. Osim toga, modernizovali smo snajper „crna strela“. Zbog zahteva tržišta sve više oružja izrađujemo poštujući NATO standarde – ističe Gromović.
U menadžmentu Zastave Oružja naglašavaju da dosta novca ulažu u nabavku savremene opreme i modernizaciju fabrike, ali dodaju da na tom planu očekuju i podršku države. Kragujevačka fabrika oružja danas je preduzeće koje se može pohvaliti obučenom radnom snagom i izuzetno kvalitetnim proizvodima prisutnim na tržištima širom sveta. A sve je počelo davne 1851. godine, kada je u Kragujevcu osnovana Topolivnica, u kojoj su 27. oktobra 1853. godine u prisustvu tadašnjeg vladara Srbije, kneza Aleksandra Karađorđevića, izlivena prva četiri topa i dve haubice. Taj događaj je označio početak industrijalizacije ne samo Srbije već i prostora nekadašnje Jugoslavije, pa i Balkana. Prvi topovi izliveni su pod rukovodstvom Francuza Šarla Lubrija, koga je angažovala država Srbija, u kojoj u to doba nije bilo obučenih topolivaca. Već godinu dana docnije rukovodilac Topolivnice, umesto Šarla Lubrija, postao je Petar Protić Dragačevac, koji je početkom 1855. uveo sistem kvaliteta i žigosanja svih proizvoda koji su nešto kasnije, preciznije 1889, na Svetskoj privrednoj izložbi u Parizu i 1907, na Sajmu privrede u Londonu, osvojili značajna priznanja.
Utisak je da je mali broj fabrika koje su, poput Topolivnice (u međuvremenu je promenila nekoliko imena – Vojnotehnički zavod, pa Artiljerijsko tehnički zavod, potom ponovo Vojnotehnički zavod, Zavodi Crvena zastava i najzad Zastava Oružje), delile sudbinu države u kojoj su formirane. Drugim rečima, kragujevačka fabrika oružja bila je uspešna onda kada je i država bila u usponu, a loše poslovne rezultate beležila je u vreme sankcija i ekonomske krize. Zanimljiv je podatak da je uoči Drugog svetskog rata, sa 12.000 radnika i 10.000 mašina, bila jedna od najvećih fabrika u Evropi da bi se krajem 40-ih i početkom 50-ih godina prošloga veka, kada je kompletna proizvodnja artiljerijskog oruđa i optike izmeštena u Travnik i Sarajevo, a municije u Užice i Valjevo, našla pred gašenjem. Pošto je tim potezom kragujevačka fabrika ostala bez proizvodnog programa, rodila se ideja o pokretanju proizvodnje putničkih i lakih terenskih vozila. To je zvučalo sasvim prihvatljivo s obzirom na to da je u pogonima te fabrike, 1939. godine, za potrebe Vojske Kraljevine Jugoslavije sklopljeno nekoliko stotina kamiona marke „ševrolet“, dok je neposredno nakon rata, montiran kontingent džipova „vilis“. Proizvodnja automobila i kamiona osvojena je sredinom 50-ih godina, ali je nastavljena i proizvodnja pešadijskog naoružanja kao i protivavionskih i tenkovskih topova i mitraljeza. Osvajanjem civilnog programa krenula je i proizvodnja lovačko sportskog, kao i oružja za ličnu odbranu. Poslednji veliki udar Zastavina fabrika oružja preživela je u vreme sankcija prema SR Jugoslaviji (od 1992. do 1996. godine), kao i NATO bombardovanja, kad su porušene neke od najznačajnijih fabričkih hala.
„Prebijanje“ dugova
Uprkos sve boljim izvoznim rezultatima Zastava Oružje je, prema najnovijim podacima Poreske uprave Srbije, sa 6,2 milijarde dinara neizmirenih obaveza, najveći poreski dužnik među aktivnim pravnim licima. „Taj dug će biti konvertovan u ulog države, u čijem je vlasništvu 75 odsto kapitala fabrike, kao i lokalne samouprave. Državi dugujemo oko 4,9 milijardi dinara, a lokalnoj samoupravi 1,3 milijarde dinara. Očekujemo, međutim, da i država izmiri svoje obaveze za ranije izvezeno oružje. Osnovni dug iznosi 50 miliona dolara, ali je sa kamatama narastao na oko 100 miliona dolara. Toliki devizni priliv trebalo bi da donese i ugovoreni izvoz pešadijskog naoružanja u Libiju“, ističe Rade Gromović, direktor Zastave Oružja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
