Izvoznici su u podređenom položaju u odnosu na uvoznike

Svakodnevna borba za golu egzistenciju i loša ekonomska situacija, naterale su supruga i mene (tada smo već imali dvoje male dece) da se otisnemo u preduzetničke vode, što je za nas, u tom trenutku, bilo jedino logično rešenje. I danas, baš kao i na početku poslovanja, koje započinjete od nule, najveći problem predstavlja nedostatak kapitala. Da li smo prevazišli te nedaće? Nisam sasvim sigurna, jer ni jedan posao ne može da opstane bez stalnih ulaganja, a u teškim vremenima najvažnije je obezbediti opstanak – kaže u razgovoru za Danas Tatjana Vučićević, suvlasnica i direktorka preduzeća Art Ival.

Zanimljivo je da ste vi u privatni biznis ušli početkom devedesetih godina prošlog veka kada su mnogi, suočeni sa beznadežnom situacijom, odlučili da napuste Srbiju. Čime ste se rukovodili kada ste doneli takvu, u tom trenutku, hrabru odluku?

– Da, zaista je bio hrabar potez napustiti posao i otisnuti se u privatno preduzetništvo. Tada se verovalo da ćeš imati bar neku socijalnu sigurnost ako si u stalnom radnom odnosu. Suprug i ja smo bili u prilici da započnemo posao van zemlje. Međutim, kako smo oboje zaljubljenici u svoju zemlju, tradiciju i kulturu, a mogla bih reći i beznadežni optimisti, odlučili smo da ostanemo i da pokušamo ovde, kao „svoji na svome“. Potrudili smo se da svoj porodični i poslovni život kreiramo na najbolji mogući način, stavljajući uvek akcenat na kvalitet. Mislim da smo u tim namerama uspeli.

Proizvodnju čokoladnih dražeja započeli ste u pogonu od pedesetak metara kvadratnih, a danas se možete pohvaliti proizvodnim pogonom od 1.300 kvadrata i širokim asortimanom od oko 250 čokoladnih proizvoda. Da li ste se na tom putu do uspeha oslanjali isključivo na sopstvena sredstva, ili ste imali i neku vrstu podrške u vidu bankarskih kredita, ili donacija, bespovratnih sredstava…?

– Ispraviću vas, započeli smo proizvodnju u poslovnom prostoru od 100 metara kvadratnih i sa tri vrste čokoladnih dražeja. Danas posedujemo u vlasništvu 1.400 metara kvadratnih, od čega koristimo 850 kvadrata, a ostalo izdajemo, kako bismo lakše otplaćivali kredite. Proizvodimo više od 200 čokoladnih delicija premijum kvaliteta. Ako me pitate šta danas znači uspeh, ja ću reći da smo mi za taj „uspeh“ rizikovali sopstvene stanove od roditelja, koje smo stavili pod hipoteku kako bismo podigli kredite za kupovinu objekta, kredite za opremu, kredite za… U našem slučaju, uspeh je, možda, kada radite za sopstvenu egzistenciju i egzistenciju svojih zaposlenih i kada ulažete maksimum napora za opstanak na tržištu srpskog brenda „premier“ u čije smo stvaranje i razvoj uložili ceo svoj poslovni život, uključujući i angažovanje naše dece, sina Alekse i ćerke Ivane. Ipak, jedini uspeh koji priznajem, su naša deca, koja su danas deo našeg poslovnog tima. A ako me pitate da li smo koristili donacije i bespovratna sredstva, odgovor je negativan.

Art Ival je izrastao u porodičnu kompaniju koja danas upošljava 40 radnika. Planirate li širenje proizvodnje i upošljavanje još izvesnog broja radnika i od čega realizacija tih planova zavisi?

– Tačno je da zapošljavamo 40 radnika, ali treba imati na umu da je tu reč o 40 porodica, prema kojima osećamo ogromnu odgovornost. Pri tom, kada se proizvodnjom luksuznih proizvoda premijum kvaliteta, kakvi su naši, bavite u državi u kojoj većina stanovništva jedva sastavlja kraj sa krajem, razmišljanje o proširenju proizvodnje, nije izvesno. Doduše, realizacija takvih planova jeste moguća, ali to zahteva stabilnije tržište, što bi automatski rezultiralo sigurnijim plasmanom proizvoda.

Vaši proizvodi, koji se na tržištu pojavljuju pod robnom markom „premier“ (zaštićena u Zavodu za intelektualnu svojinu) nagrađeni su medaljama za kvalitet, kako na domaćim, tako i na svetskim sajamskim manifestacijama. Da li ste prisutni na inostranom tržištu i šta mislite o udruživanju u klastere radi zajedničkih nastupa na trećim tržištima?

– Prisutni smo kako na tržištima u državama u okruženju, tako i u Nemačkoj, Slovačkoj, Češkoj, Francuskoj, Malti, SAD, Kanadi, a od skoro i u Panami, Australiji, Kini, dok su pregovori sa Katarom i Rusijom u toku. Činjenica je da manjih proizvođača našeg ranga, koji se bave proizvodnjom proizvoda premijum kvaliteta, nema mnogo u Srbiji. Mi se ne možemo meriti sa velikim konditorskim industrijama, ali bismo se svakako rado uključili u klastere, radi lakšeg plasmana na inostrano tržište.

Koje su to, prema Vašoj oceni, najveće teškoće sa kojima se suočavaju preduzetnici, naročito žene, u Srbiji?

– Ne pravim razliku između muškog i ženskog preduzetništva, smatram da preduzetništvo nema pol. Ko god da vodi privatno preduzeće u Srbiji, nalazi se u teškoj situaciji. Za nas male proizvođače, najveći problem predstavljaju uslovi plasiranja robe na domaće tržište, kao i nesigurnost i nedostatak podrške prilikom izvoza. Rigorozni zahtevi koji se postavljaju pred izvoznike, nisu tako strogi kad je reč o uvoznoj robi, što nas, izvozno orijentisane proizvođače, stavlja u podređeni položaj. Osim toga, problem predstavlja i neusaglašenost u rokovima plaćanja. Primera radi, za nabavku repromaterijala i sirovina za proizvodnju, nekada moramo da izvršimo uplatu avansno, ili u dvostruko kraćem roku, u odnosu na naplatu svog gotovog proizvoda, nakon distribucije u marketima. Pojedini trgovinski lanci sebi daju sebi za pravo da, bez obzira na potpisane ugovore, samoinicijativno prolongiraju dogovorene rokove isplate. Idu čak i korak dalje zahtevajući popust od proizvođača koji žele isplatu celog dugu u ugovoreno vreme. I sve to po principu: uzmi, ili ostavi! Pa… ko preživi, pričaće…

Udruženje poslovnih žena Srbije nagradilo vas je specijalnim priznanjem za društveno odgovorno poslovanje. Čime ste zaslužili to priznanje, odnosno, u čemu se ogledaju aktivnosti vaše kompanije na tom planu?

– Ovo je prvi put da budemo nagrađeni za humanost. Iako nisam bila nominovana za ovu specijalnu nagradu, UPŽ je, ipak, prepoznalo Art Ival kao društveno odgovorno preduzeće. Nagradu sam primila u želji da tako pošaljem poruku svim preduzećima i pojedincima da je potrebno malo dobre volje i humanosti kako bismo decu učinili zdravijom i srećnijom.

Različiti aršini za dobijanje subvencija

Godina 2016, koja je proglašena godinom preduzetništva, na izmaku je. Kako biste ocenili rezultate ostvarene, pre svega, na planu podrške razvoju privatnog preduzetništva?

– Godinu preduzetništva (osim što je ozvaničena) kroz neke posebne benefite mi nismo osetili. Imam utisak da se preduzetništvo na ovaj način propagira, kako bi se stekao utisak da je državi stalo do malih, ili srednjih preduzeća koja se predstavljaju kao nosioci privrednog razvoja. Međutim, dovoljno je da pogledate vesti i da se uverite u neskrivenu radost političara kada otvaraju strana preduzeća u Srbiji za koja se, inače, izdvajaju ogromne subvencije. Meni nije jasno zašto je bolje da stranci zapošljavaju naše radnike, nego domaći preduzetnici, odnosno zašto te subvencije ne mogu da koriste i domaći preduzetnici, koji bi takođe zapošljavali radnike i stvarali povoljniji privredni ambijent. Nameću se i pitanja pozicioniranja na tržištu, ali i nameta koji se odnose na obim proizvodnje, a koji su po jedinici gotovog proizvoda mnogo veći za male, nego za velike proizođače.